понедељак, 09. мај 2016.

Презвитер Оливер Суботић: Беседа о Томином неверовању

А кад би увече онога првога дана седмице, и док су врата била затворена, гдје се бијаху ученици његови сакупили због страха од Јудејаца, дође Исус, и стаде на средину и рече им: Мир вам! И ово рекавши, показа им руке и ребра своја. Тада се ученици обрадоваше видјевши Господа. А Исус им рече опет: Мир вам! Као што је Отац послао мене, и ја шаљем вас. И ово рекавши, дуну и рече им: Примите Дух Свети! Којима опростите гријехе, опраштају им се; и којима задржите, задржани су. А Тома, звани Близанац, један од Дванаесторице, не бјеше са њима када дође Исус. А други му ученици говораху: Видјели смо Господа. А он им рече:

Ако не видим на рукама његовим ране од клинова, и не метнем прст свој у ране од клинова, и не метнем руку своју у ребра његова, нећу вјеровати. И послије осам дана опет бијаху унутра ученици његови и Тома с њима. Дође Исус кад бијаху врата затворена, и стаде на средину и рече: Мир вам! Затим рече Томи: Пружи прст свој амо и види руке моје; и пружи руку своју и метни у ребра моја, и не буди невјеран него вјеран. И одговори Тома и рече му: Господ мој и Бог мој! Рече му Исус: Зато што си ме видио, повјеровао си; блажени који не видјеше а вјероваше. А и многа друга знамења учини Исус пред ученицима својим, која нису записана у књизи овој. А ова су записана да вјерујете да Исус јесте Христос, Син Божији, и да вјерујући имате живот у име његово (Јн 20, 19–31).

У име Оца и Сина и Светога Духа.

Централна тачка хришћанске проповеди од првих дана хришћанства па све до дана данашњег јесте то да је Христос васкрсао из мртвих. То је темељ наше вере, оно на чему почива целокупно хришћанство. Апостоли су ову веру до те мере ревносно проповедали да су на крају сви до једног мученички пострадали, осим Јована Богослова који је умро у дубукој старости, али исповеднички, у прогонству, на острву Патмос. Дакле, пострадали су за Христа исти они који су се сви до једног разбежали пред Христово распеће. Поставља се питање: откуда таква коренита промена? Одговор је веома једноставан – отуда што су видели васкрслога Христа и примили Духа Светога да га неустрашиво сведоче.

Оно што треба приметити јесте да би апостолима било далеко лакше да су Јелинима проповедали искључиво бесмрност душе, некакав разоваплоћени „спиритуализам“, с обзиром да је то било прилично слично ономе што је већ постојало у грчкој философији и да притом хришћанима није спорно да је душа бесмртна по благодати Божијој. Апостоли су, међутим, отворено проповедали ва­скрсење човека телом, у целокупном, поново сједињеном и обновљеном саставу, управо због искуства Васкрслог Христа који нам је показао какво ће бити стање будућега века. Основа апостолске проповеди незнабожцима је била: како да вам не сведочимо оно што су очи наше виделе и руке наше опипале (уп. 1Јн 1,1)?

Погледајмо мало детаљније данашње Јеванђеље у том погледу. Приметимо да су апостоли сабрани у једној соби, закључани, уплашени и вероватно збуње­ни: Петар и Јован су били на гробу, видели су да је празан, а потом је Марија Магдалина јавила да је видела васкрслог Господа (ср. Јн 20, 2–18). Но ко ће веровати женама, да ли је то заиста тако? И у једном тренутку међу њих стаје Христос док врата беху затворена, показујући тиме да тела по Васкрсењу неће познавати баријере времена и простора (в. Јн 20, 19). Те баријере се премошћују и на свакој Светој Литургији, на којој Духом Светим Христос долази међу нас, бива заједно са нама и даје нам се кроз Свето Причешће.

Шта је још важно уочити у данашњем зачалу? То да апостоли сведоче Томи који није био са њима да су видели Христа, али да им он не верује и тражи крајње опипљиву потврду (в. Јн 20, 24–25). Блаженопочивши митрополит су­рошки Антоније (Блум), с тим у вези је говорио да им Тома није поверовао јер на њиховим лицима и у њиховим животима није видео суштинску промену. Заиста, човек не може бити исти после сусрета са Васкрслим Христом, а Тома тај преображај није приметио код апостола и можда управо зато није примио њихово сведочанство (подсетимо се, притом, да Дух Свети још није био сишао на апостоле, што је био тренутак крајње и корените промене у њиховом бићу (в. ДАп 2, 1-47)). Ово је веома важно нагласити: Христа најбоље може посведочи­ти само онај човек који је на одређеном степену боговиђења и који се удостојио додира нестворене славе Божије. Када, примера ради, читамо дела отаца попут Симеона Новог Богослова и Григорија Паламе, ми у једном тренутку схватамо да они све време излажу лични опит, оно што су видели и проживели, то се осећа у свакој њиховој речи. Због тог опита су Светитељи једнако као апостоли били спремни да посведоче своју веру, ако је било потребно и до крви. И зато Светитељи јесу једини достојни да им поверујемо, због њиховог начина живота и њиховог духовног опита. Једном боговидцу су сасвим непотребни било какви логички докази да Бог постоји: шта ће му то ако је опитовао славу Божију и дошао у жив додир са Господом? Тако је и у обичним, међуљудским односима – када некога упознамо, онда нам сваки његов опис из друге руке постаје си­ромашан јер директан контакт и искуство не може ништа надоместити. Но оно што је такође важно нагласити јесте да лични доживљај Христа увек мора да прође и кроз потврду саборног искуства Цркве јер једино у заједници Цркве ми можемо имати целовит опит боговиђења.

У осми дан по првом јављању Христос на исти начин чудесно долази међу сабране Апостоле међу којима је овог пута био и Тома (в. Јн 20, 26). Христос га позива да се лично увери да пред њим стоји управо Он, и то телом које (иако преображено) носи ране од клинова, после чега следи чувено Томино испове­дање: „Господ мој и Бог мој“ (в. Јн 20, 27–28). Неко ће рећи: Христос се јавио Томи који је био сумњалица, зашто се онда не јави и данашњим скептицима, и, уопште, сумњалицама свих времена? На првом месту, приметимо да се Христос јављајући се Томи испунио своје обећање дато Апостолима, да ће им се јавити у слави свога Васкрсења (в. Мк 16, 7). Друго, није тачно да се Христос после тога не јавља никоме, но потребно је имати здраве духовне очи које би омогућиле боговиђење. „Блажени чисти срцем јер ће Бога видети“ (Мт 5, 8), поручује нам Господ у Јеванђељу, и указује да онај који жели да се удостоји виђења нестворе­не славе Божије мора пре свега да очисти своје срце које је главни орган бого­познања. Као што мишић атрофира ако га не користимо дуго времена, па онда није ни функционалан, тако и срце и ум који су нечисти и острашћени не могу видети славу Божију. Но и нама који смо још увек на путу очишћења срца је мо­гуће да се удостојимо Христовог благослова, уколико са поверењем приступамо сведочанству Апостолâ и Светитељâ и трудимо се да живимо смирено и верно у литургијском окриљу Цркве јер је такође казано: „Блажени који не видеше, а вероваше“ (Јн 20, 29), амин.

*Ауторизована верзија литургијске беседе изговорене у Томину недељу, 22. априла 2012. године у храму Вазнесења Господњег у Жаркову

Извор: Епархија жичка

Нема коментара:

Постави коментар