недеља, 25. децембар 2016.

Чизме Спиридона Тримитунтског. Једна прича о чуду

Шетње Васиљевским острвом

Једне децебарске вечери ишла сам да прошетам Васиљевским острвом како бих мало расејала тугу која ме у последње време некако често обузима. Можда због тога што зима никако да дође... Оклева као непозвани гост на прагу. Час пошаље хладни олујни ветар, час нас поспе мокрим снегом који се већ следећег тренутка претвара у бљузгавицу. И Сунце... Нешто више не могу да се сетим како изгледа. Једном речју, уобичајена петербуршка јесен у децембру.

Шетња Васиљевским је право задовољство за људе као што сам ја, који се врло тешко оријентишу у простору. Васиљевски три булевара (Велики, Средњи и Мали) деле на једнаке правоугаонике које пресецају улице с једноставним називима: Друга линија, Осма линија, Двадесет седма линија... Све је једноставно.

Понекад ме шетња одведе кроз Мали булевар до Смоленског гробља где се налази капела Ксеније Петроградске. Често — кроз Велики булевар према кеју Поручника Шмита, где се налази подворје Оптине Пустиње — мој омиљени храм у Петербургу.

Данас одлучујем да освојим нове стазе и крећем просто дуж Великог булевара — да разгледам зграде, ресторанчиће, продавнице и градске установе. Идем право дуж бучног пута преплављеног аутомобилима. Бесконачна бујица возила подсећа на јата риба које пливају у набујалој реци. Бука града заглушује уши. И одједном...

Капела Спиридона Тримитунтског

...покрај самог пута, поред Деветнаесте линије, у центру градског хаоса налази се капела. Читам натпис — Спиридона Тримитунтског. Налази се на адреси Велики проспект 67а (у граду све треба да буде избројано). Адреса петербуршког пребивалиша грчког свеца.




Улазим унутра и то баш на акатист. Мала капела је препуна. Људи стоје као сардине. Без обзира на то што уопште нема места пропуштају ме и ја некако, премећући се с ноге на ногу, налазим кутак. Због нечега се сећам „Теремка“. Вероватно сам ја медвед који је дошао последњи и који је изгазио шапе свим осталим станарима куле. Али ми се чини да у бајци медведа нису пустили. А Спиридон пушта све...

Гледам окупљене људе. Очигледно је светом Спиридону потребан већи храм. Односно, не свецу, него људима који га моле за помоћ. Ако људи нису бесни кућа није тесна.

У капели је топло. Лица људи су усредсређена. Очигледно је да овамо нико није дошао тек тако. Свако има своју молбу, своје уздање и наду. Колико различитих прича сам чула и прочитала о томе како светитељ Спиридон помаже у различитим пословима и потребама — породичним, свакодневним, материјалним.

Сећам се како смо пријатељи и ја у разговарали о томе како нам је некако незгодно да молимо свеце за уређење неких земаљских послова... Наводно, није одговарајући ниво... Понекад се човек стиди да замоли људе за нешто. А овде су у питњу свеци... „Света Ксенија, помози ми да положим испит, да извучем једино питање које знам...“ Некако баш не звучи лепо... Или: „Свети Никола, помози ми да нађем посао. А ја ћу седети за компјутером, потражићу мало... Мало ћу да погледам фотографије... Или неки филм...“ Али сам живот одговара на ове сумње. Кад наступи тренутак кад човек заиста нема од кога да очекује помоћ и кад сам ништа не може да учини — преостаје му само да се моли и да тражи... И ту се не ради о цедуљицама и о испитима...

Прича о чизмама

Слушајући акатист Спиридону сећам се једног догађаја који ми се десио 2010. године на Валааму. Једне вечери сам кренула на службу и свештеник ми је после исповести поклонио комадић папуче Спиридона Тримитунтског, завијен у бели папир с портретом свеца. Очигледно, неко његово духовно чедо га је донело са ходочашћа. Била сам веома узбуђена због овог поклона иако о Спиридону тада практично ништа нисам знала. Па... поштено речено... ништа нисам знала. Купила сам у књижари житије и прочитала га. Било је врло занимљиво.



На Валааму је наступила јесен, некако је неприметно и нагло захладило. То није страшно, на северу често бива хладно, зато и јесте север... Али у том тренутку нисам имала одговарајућу обућу, а на острву нема продавнице обуће. Нисам желела да идем на копно по дубоке ципеле. Ишла сам тако неколико дана, мало сам се смрзла. И једном долазим у своју сувенирницу у којој сам тад радила и налазим апсолутно нове ципеле за полусезону. Мој број. Веома сам се зачудила, зато што нисам могла да се сетим ко би од пријатеља који су стално долазили код мене у госте могао да остави ове чизме.

Одједном сам се сетила да је претходног дана ту била Настја, наставница из Валаамске школе... Можда је она заборавила? Назвала сам Настју, испричала сам јој за чизме. Одговорила је да ништа није оставила код мене и да уопште никад није ни имала такве чизме. Онда сам почела да разишљам: то је могао да учини неко коме сам рекла да немам обућу. Упитала сам једног, другог... Нико није признао.

Пошто је постало већ заиста хладно одлучила сам да носим мало ове чизме, а ако би се нашао њихов власник, ја бих се извинила и вратила бих их. Тако сам читавих месец дана ишла у апсолутно новим чизмама. Видела сам се са свим познаницима, али нико није питао за чизме.

И после извесног времена је до мене допрло! Папуча Спиридона Тримитунтског... Житије које сам купила у књижари... Превише је подударности... Схватила сам да је то поклон... Наравно, мислила сам да је могуће да у поклон донеле људске руке... Највероватније. Али је несумњиво то било чудо — специјално за мене!

Пар недеља касније отпутовала сам за Минск. Радосно сам целе зиме носила чизме у граду. Касније сам у току лета отпутовала у Карелију у овим чизмама. Укупно сам их носила, практично их не скидајући (осим кад је било топло време, наравно!) три сезоне. И оне се — и то је било чудо — нису цепале, нису се похабале, нису се одлепиле ни на једном месту. У принципу, врло пажљиво и дуго носим обућу, али је ово било превише и за мене. И свима и свакоме сам причала ову чудесну причу о чизмама Спиридона Тримитунтског.

И две године касније сам поново отишла на Валаам. После дугог растанка пријало ми је да прошетам рођеним острвом, да видим пријатеље и познанике, да одем на службу у Спасо-Преображенски храм, да одем у Воскресенски скит... После једне шетње ишла сам у насеље (поново у легендарним чизмама) и срела сам Настју, наставницу. Кренуле смо заједно, распричале смо се. До смо прилазиле Зимском хотелу бацила је поглед на моје чизме и рекла: „О, знаш, некад сам имала исте такве чизме. Купио ми их је духовник кад смо се срели у Питеру. Тада уопште нисам имала пара, а обућа ми је била потребна. И отац је просто свратио у продавницу и изабрао ми је исте такве чизме...“

Као да ме је ударила струја.

— Настја, сећаш се, звала сам те и питала сам те да ли си заборавила чизме код мене у продавници...

— Па да, присећам се...

— То су биле управо ове чизме! Значи, твоје су?

— Испада да су моје...

— А зашто си ми онда рекла да немаш такве чизме и да ништа ниси зборавила?

— Слушај, стварно се не сећам... Чини ми се да сам тада имала неку другу обућу коју сам носила... И сасвим сам заборавила на њих...

Мом разочарењу није било граница. А како ми је било непријатно! Грозничаво сам почела да нудим различите варијанте: да вратим чизме (које сам носила већ три године) или да вратим новац... или да купим Настји нове чизме... Настја је одлучно одбила све ове предлоге.

— Ако сам живела без њих три године, некако ћу и убудуће да се стрпим.

Тако сам се спустила с неба на земљу. И у мом арсеналу прича о чудима била је једна прича мање...


И тек после извесног времена сам схватила да су то свеједно биле чизме Спиридона Тримитунтског. Тада су ми биле веома потребне и појавиле су се. И осим мене никоме нису таман. А чуда... она су по правилу тим чудеснија што нам тише и једноставније долазе. Као ове дивне чизме које до дана данашњег не могу да бацим зато што су потпуно читаве. Као капела која као печурка из земље, израста у самом центру градске вреве. Као и многе друге ствари на чију чудесност смо се навикли толико да је скоро не примећујемо. 

Јулија Гојко
Извор:  
Манастир Свете Jелисавете, Минск

Нема коментара:

Постави коментар