Упознао сам и незаборавног старца
Матеја из манастира Каракала. Овог простодушног човека рукоположио је 1940.
године митрополит Мелитуполиса Јеротеј, у време свог боравка на Светој Гори. Од
дана свог рукоположења, па све до краја свог овоземаљског живота, односно пуних
четрдесет и пет година, свакодневно је служио Литургију!
Када му је један од браће рекао да
након толико година служења Литургије треба да отпочине, он је одговорио: „До
последњег даха служићу Литургију, до последњег даха...”
Посебно задивљује чињеница да отац
Матеј никада, па ни на последњој Литургији коју је служио, није изгубио своју
првобитну побожност и ревност.
Посетио сам га у време кад сам
прикупљао материјал за књигу Савремени атонски подвижници, и том приликом
ми је с великим поштовањем казивао о свом старцу, оцу Кодрату.
***
Био је празник Благовести 1984.
године, у Кавсокаливији: Након завршетка Св. Литургије, отац Исаија замолио ме
је да пођем с њим у његову каливију да бисмо причестили старца Симеона,
деведесетогодишњака који је био болестан и слеп у телесним очима, али који је
срцем гледао и видео Бога. Познавали смо оца Симеона и често смо га посећивали
да бисмо слушали његове као мед слатке речи. Он је био најстарији живи стуб
овог светог скита. И он и његов послушник, монах Исаија, били су сиромашни.
Сиромашна и подвижничка била је и њихова каливијица, без баште у којој би
узгајали поврће, без утехе или удобности. Старчево подвизавање искључивало је
купање, а његова коса била је тако дуга да је допирала до чланака, као код
древних подвижника, чија је коса током безбројних година постала дуга и
замршена.
Прихватио сам овај позив с великом
радошћу. Ставио сам епитрахиљ и узео свети Путир, а затим смо кренули. Успут
смо непрестано изговарали: „Молитвама Светих Отаца наших...”. Испред је ишао
отац Исаија, држећи лампицу да би нам осветлио пут кроз густу помрчину и тесне,
опасне стазе. Падала је киша и били смо мокри, али нам то није било важно.
Никад нећу заборавити ту кишу, то корачање с Пречистим Тајнама у рукама, уз
молитву и посред таме, на путу ка освећеном скиту. Никад нећу заборавити ни лик
оца Симеона када смо најзад стигли у каливијску црквицу посвећену Светом
Симеону Новом Богослову, који је у умилењу прослављао богочежњивост („божански
ерос”). Остао сам пред царским дверима и сачекао да послушник доведе свог
старца. „Прими ме данас, Сине Божији, за причасника тајне вечере Твоје...” У
заслепљујућој светлости кандила и свећа које су гореле пред светим Путиром,
појавио се слепи старац, пуштене косе, босоног, тешко дишући и ослањајући се на
зид и на свог послушника, оца Исаију.
Пришао је и прекрстио се. Његове
слепе очи биле су влажне од умилења, богочежњивости и суза.
„С трепетом, човече, приступи
Божанској Крви...” Причестио се.
Поново је начинио метанију,
прекрстио се и, уздишући, кренуо ка својој келији.
Свете слике и призори „пред којима
би и ангели желели да се поклоне...”
Блажен човек који не иде на веће
безбожних, и на пут грешних не стаде, и на седалиште безбожника не седе. Него
је у закону Господњем воља његова, и у закону Његовом поучава се дан и ноћ
(Пс.1,1-2).
***
Један седобради светогорски старац
написао је следеће: „Ми, који смо на Светој Гори, на свакој Литургији кажемо:
'Молимо вас да поменете имена људи који су сиромашни, несрећни и убоги.' Многи
јеромонаси на Светој Гори то чују и моле се за сиромахе. Они за које су се
молили често долазе у њихове снове да им заблагодаре. Видели смо многа и велика
чуда у случајевима кад су свештеници вршили помене (за усопше). Неки болесници,
које су лекари обесхрабрили, слали су своја имена да буду поменута на Литургији
и одмах су били исцељени. Њихови рођаци чудили су се исцелењу од понекад
безнадежно неизлечиве болести!”
Извор: Старечник
Нема коментара:
Постави коментар