Преварио се свако ко је претпоставио да ће упад терориста у Македонију макар привремено потиснути у други план дубоку политичку располућеност те државе, у којој су трвења власти и опозиције достигла врхунац у последња два и по месеца, а грађански протести постају све бурнији. Из реакција европских званичника јасно је да они решавање унутрашње македонске кризе виде као предуслов за стабилизацију земље много више него отклањање претњи из суседства или спречавање буђења домаћих екстремиста из албанске мањине у Македонији.
Осим на дијалогу власти и опозиције у Скопљу, представници Европске уније и НАТО-а који су коментарисали инцидент у Куманову, где се полиција сукобила са терористима, међу којима је било и оних са Косова, инсистирају и на „истрази која би утврдила шта се тачно догодило”. И многи Македонци осећају да је на то питање немогуће потпуно одговорити на основу званичних саопштења државе. Она су оставила простор за сумњу да нису сви терористи ликвидирани, односно ухапшени, па је утолико и значајније питање које такође није појашњено: шта је заправо био њихов циљ и да ли су потенцијалне мете и даље угрожене. Да ли је можда реч о првом кораку ка стварању „велике Албаније” или само изолованом инциденту, како тврди ЕУ?
Нејасно је чак и да ли су у окршају страдали и цивили, о којима се македонски званичници не изјашњавају, упркос медијским извештајима о таквим случајевима и саучешћу америчке амбасаде упућеном и породицама погинулих цивила.
И док се дан након кумановске битке приказују снимци полуразрушених кућа, Македонијом, али и читавим регионом, почињу да круже свакакве спекулације. Једни се плаше да се, слично сукобу који је избио 2001. године, спрема нови покушај распарчавања земље по етничкој линији и стварање „велике Албаније” или барем такозване Републике Илириде, која је прошле године проглашена на половини македонске територије. Други нагађају да је и недавни упад наоружане групе у караулу Гошинце и овај последњи инцидент организовала власт како би скренула пажњу са снимака прислушкиваних разговора њених челника које објављује опозиција, указујући на то да режим незаконито прислушкује више од 20.000 људи, заташкава убиства, контролише медије и намешта судске процесе. То се поткрепљује и тиме што су македонске службе знале за терористичку претњу, али ништа нису предузеле све до кумановске акције, за коју се већ оцењује и да је изведена трапаво, усред насеља, као да је власт желела што драматичније сцене, те да је последица тога страдање превише полицајаца, чак осморо.
У Србији и Републици Српској за сада је омиљена теорија да је у Македонији замало начињен први корак ка „великој Албанији”. Разлози за забринутост се налазе и у томе што су терористи затечени у Куманову, на граници са Прешевом, па се нагађа да су можда смерали да одатле распире немире и у делу Србије, какви су ту избили и 2001. године, исте оне у којој је избио и сукоб македонске државе са милитантима из албанске мањине.
Томе се прикључује и далекосежнија теорија завере: да је албанским терористима сигнал за акцију стигао са Запада, који је желео да дестабилизује Македонију и спречи изградњу руског гасовода „Турски ток” кроз њену територију. Та спекулација се одржава без обзира на то што је директор српске Војнобезбедносне агенције Петар Цветковић за ТВ Пинк изјавио да ништа на упућује да је Запад организовао овај инцидент. Шеф војне обавештајне службе је, истина, рекао да је Запад створио услове да до овога дође, али то више звучи као политичка процена него као податак обавештајаца.
Цветковић је са директором полиције Милорадом Вељовићем потврдио да су информацију о могућем терористичком нападу доставили македонским колегама, али да она није озбиљно схваћена.
Интересантно је ипак да македонски председник Ђорђе Иванов наводи да је још раније обавестио НАТО и ЕУ о постојању ове терористичке групе. Али, како је рекао, „та комуникација није дала много резултата”. Могла би изјава Иванова представљати и покушај власти да са себе скине одговорност, као што можда показује само немар Запада када је у питању стабилност Балкана и земље коју је управо западна штампа јуче описивала као „најнестабилнију земљу региона”. Додуше, европском комесару за политику суседства Јоханесу Хану немогуће је пребацити да није заинтересован за судбину Македоније: јуче је изјавио и да његова посета Скопљу није планирана, али да, будући да му је посао флексибилан, није искључена – што би заиста било веома пожртвовано од њега.
У Црној Гори, још једној држави која би била угрожена ако би терористи кренули у стварање „велике Албаније”, неке опозиционе странке кривицу за догађај у Куманову пребацују на македонску власт. Небојша Медојевић, лидер Покрета за промене, говори и о „балканској конфедерацији криминала са седиштем у Црној Гори”, спремној и на изазивање ратних жаришта не би ли „заштитила милијарде које зарађује уз помоћ корумпираних режима у региону”. То се поклапа са закључцима оних који сматрају да се македонски премијер Никола Груевски и црногорски лидер Мило Ђукановић служе сличним манипулацијама и злоупотребама. Поједини у Србији додају да би у то друштво требало уврстити и Александра Вучића и да је данашња Македонија, са два ушанчена политичка блока и заустављеним путем ка ЕУ, наводно будућност Србије.
Да ће се сукоби власти и опозиције у Македонији наставити упркос кумановском инциденту, потврђује и изјава Зорана Заева, вође највеће опозиционе странке, Социјалдемократског савеза Македонија, да његов долазак на седницу државног Савета за безбедност не значи да је дао легитимитет влади Груевског, којег оптужује да власт добија изборним махинацијама. Заев је дан пред окршај македонске полиције и терориста дао интервју за „Политику” у којем је искључивао могућност међуетничких сукоба у својој држави и инсистирао на томе да су протести против Груевског ујединили све грађане Македоније, те да ће обнова демократије уз подршку међународне заједнице преобразити земљу. Одговоре послате електронском поштом није променио ни када их је, након што их је „Политика” уредила за штампу, ауторизовао сутрадан, у тренутку када се већ знало да је у Куманову страдало барем троје полицајаца.
Сличне приче се непоколебљиво држе не само остали опозиционари него и странке које чине владајућу коалицију у Македонији. И Груевски тврди да ово није био македонско-албански сукоб, већ обрачун са терористима против којих су се борили полицајци из свих македонских етничких и верских група. И председник Иванов наглашава да терористи нису имали подршку унутар земље.
Такав став македонских политичара није изненађење. У владајућој коалицији је и једна странка македонских Албанаца, а снимци прислушкиваних разговора државних челника, које је објавила опозиција, указују на то да је власт чак притиснула правосуђе да ослободи неке од албанских терориста. Многи Албанци, међутим, сматрају да нису добили сва права која су им гарантована Охридским споразумом, а незадовољни су влашћу и из свих оних разлога који остале у Македонији терају на протесте. Демонстрацијама против Груевског се придружује много Албанаца, уз патетичне демонстрације националног јединства, попут увезивања застава Албаније, Македоније и Србије. Заев очигледно не жели да баци сумњу на њихову етничку групу и отера неке од гласача у тренутку док се власт најзад клима након девет година.
Практично сви политички чиниоци у Македонији и Албанији, на Косову и Западу сагласни су да је Куманово било изолован инцидент. Од тог јединства грађанима Македоније, у првом реду, неће бити много лакше. И без међуетничких борби, већ су укопани у велики унутрашњи политички рат, а Груевски не показује намеру да попусти и пристане на дијалог са опозицијом, још мање на прелазну владу, какву су му још раније предложили енглески и бивши амерички амбасадор. Тек оставку, што је од њега јуче затражио бугарски премијер Бојко Борисов, тешко да ће дати.
Српски министар иностраних послова Ивица Дачић вероватно се не би сложио с претпоставком да би оставка Груевског умирила Македонију и донела стабилност региону. Дачић се недавно, након изјава албанског премијера Едија Раме које су наговештавале да му није мрска идеја „велике Албаније”, жалио како се чини да је Србија једина земља која се отворено противи томе. Упркос томе колико се мало пажње и сада поклања том објашњењу кумановског инцидента, очигледно је да жеља за уједињењем Албанаца није напустила ни све у Македонији: пре неколико година су у Тетову, територији коју држи албанска мањина, председника Албаније домаћини транспарентом поздравили као свог председника.
Наслућује се из изјава Иве Вајгла, известиоца Европског парламента за Македонију, и Себастијана Курца, аустријског министра спољних послова, да су се Европљани напокон забринули и за то колико вишегодишња блокада македонских евроинтеграција угрожава будућност те државе. Мантра о прикључењу ЕУ као рецепту за отклањање свих међуетничких проблема и територијалних размирица прилично познато звучи и у Србији. Деблокада процеса придруживања Македоније, међутим, вероватно је само други начин да се понови инсистирање европских званичника на разрешењу политичке кризе у тој земљи. А то би Груевски готово извесно могао да чита и као захтев да одступи са власти. Јер, већ дуго се чини да није спор са Грчком око имена једино што држи Скопље подаље од ЕУ, већ да је то и отворено незадовољство Брисела урушавањем владавине права, као и права и слобода грађана у Македонији. Груевски, који се с тешкоћама одупире притиску изнутра, сада је и на међународној сцени дошао на терен склискији од било којег на којем се нашао за ових девет година његове владавине.
------------------------------------------------------------
Куманово у три датума
23/24. октобар 1912: кумановска битка – прва српска победа у Првом балканском рату која је означила крај турске владавине на Балкану, после које је српска војска ушла у Скопље
9. јун 1999: Кумановски споразум – војно-технички споразум у Куманову означио је крај НАТО бомбардовања СР Југославије
9. мај 2015: оружана побуна Албанаца у Куманову?
Владимир Вукасовић
Извор: Политика
Нема коментара:
Постави коментар