Приче из затвора „Дневних новина“: „На слободи сам мислио да сам религиозан, али сам овдје нашао Бога“

Мени није тако лоше овдје, с обзиром гдје сам. Дуго је то. Већ сам седам година унутра. Видим људима прође седам мјесеци, па им то тешко пада. Међутим, када се човјек помири са чињеницама и када је свјестан да је за то што је лоше урадио постојала и одговорност, онда је на неки начин лакше. Мора човјек да је свјестан те одговорности и да сноси посљедице за своје гријехе. За овај разговор ме је највише привукао наслов дописа који сте нам послали, кајем се и никада не бих то урадио.

Слажем се, без покајања нема ни живота јер људи смо и склони смо грешкама. Када сам направио то што сам направио био сам јако млад. Међутим, када сам дошао овдје све ми је било јасно. Ако се човјек не сретне са самим собом и ако не пронађе себе, у себи не осјети то истинско покајање, онда може остати овдје цијелог живота и џабе је. Колико год боравио овдје боравак може да му буде узалудан и тежак. Питање је да ли такав човјек сјутра може користити заједници и породици.
Често гледам људе који направе тешка кривична дјела и живе без тога покајања и у некој илузији да је оправдано то што су направили, односно да је исправно. Посебно се то односи на ове казне преко 15 година. То су тешка кривична дјела. Моја ситуација је специфична. Никога нијесам убио, али казна ми је већа од 15 година. Ипак сам учествовао у догађају гдје су људи убијени. Божија воља, вјероватно.

Пронашао сам смисао у молитви

Вјеровали или не, дан проводим радосно. Ујутро, кад се пробудим, а имамо пристојне услове, дан почињем молитвом. Такво је и окружење. Не само ја, него и сви остали око мене. Прво захвалим Богу што нам је дао још тај дан. Иако смо у затвору сунце, сија и лијепо је као и на слободи. Има превише људи који су вани, на слободи, па се не радују лијепом дану. Ево, јутрос прије него си дошао, устао сам рано и прошетао. Видим, лијеп дан. Милина. Опет вриједи живјети. Онда узмем нешто прочитам, па онда неке неке активности за које сам задужен. То одрадим колико треба. Касније тренирам или читам и наравно доста времена проводим у молитви.

Нашао сам дубљи смисао и немам проблем с тим како да проведем дан. Људи на слободи кажу: ајде да убијем овај дан. Замислите на слободи, а не зна шта ће да ради, па каже да убије вријеме. Тако је грехота и мислити јер нам вријеме није дато да га убијамо. Тако да ни дан који проводим овдје није дат да се убије, него да га живимо и учинимо радосним. Ако не могу себи да га учиним радосним онда то могу урадити за људе који ме окружују. Туга је и жалост колико младих људи није припремљено за живот. Људи којима се није бавила ни породица ни друштво. Колико младих људи овдје дође потпуно незрелих и неспремних за живот. Они су завршили у зависности од дрога, у лоповлуку или у некој другој делинквенцији. Ма нико се њима не бави, баш као што си нико није бавио са мном. Ако таквом човјеку помогнеш, па макар му додао чашу воде, јабуку или попричаш с њиме онда је дан успјешан. С друге стране, има пуно људи овдје којима затвор буде као неко спасење. Дођу болесни од дрога, од чуда, напољу су породицама и друштву направили пакао па овдје се некако смире. Ухвате неки ритам. Кад сретнем такве и помогнем им, лијепо се осјећам и тако нађем смисао без обзира што сам у затвору.

Читам писце који су страдали као ја

Напољу сам лијепо живио. Био сам успјешан, директор једне фирме. И прије тога сам радио добар посао и није да нијесам осјетио радост живота. Имао сам породицу и пословни успјех. Ипак и ово је дио мог живота. Овај дио могу да проведем у тузи и очајању или да се радујем колико-толико. Једног дана, даће Бог, изаћи ћу и бићу паметнији.

Читам пуно. У посљедње вријеме највише Достојевског. И он је сиромах био дуго на робији. Двадесет година. Видио сам једну слику у том затвору. То је страшно какви су то услови. За разлику од тога ми овдје имамо одличне услове. Дођу нам породице. Ништа ми не фали. Достојевски је велики човјек, велики мислилац. Отишао је у затвор и ту се срео сам са собом. И ево сто година послије његове смрти је актуелан и ми се позивамо на њега. Тако да кад гледамо из те перспективе затвор може да буде на радост и корист. А може да буде на жалост и пропаст.

Прије Достојевског нијесам могао читати. Некако ми је био тежак и неразумљив. Међутим, кад човјек као ја мало пострада и кад то страдање има неки смисао и оправдање онда може да чита Достојевског. Најмилија књига од њега ми је Браћа Карамазови. Не Злочин и казна како си ти помислио.

Читам доста тога, углавом писце који су имали та страдања слична мени. Читам Владику Николаја Велимировића. То сам нашао овдје мада се нијесам надао.

Вјеровао или не, а знам да би то помислио, немам времена пуно. Заврши ми се дан а мени жао што нијесам још нешто урадио.

Генерално, сви имамо проблем с тим што пребацујемо кривицу на другога. Мораш себе прво да окривиш.

Неком долазиш у болницу, неком у лудницу, а мени овдје

Имамо штампу и телевизију, али ја то мање гледам. Окружење ми је заиста „инспиративно“, углавном сви смо слични. Исто као и на слободи. Свакаквих нас има.

На слободи сам мислио да сам религиозан, али сам овдје нашао Бога, односно он је нашао мене. Изгледао сам ја религиозно, све сам радио шта треба, али сам овдје сватио да је то све на неки начин била глума, фарса и да не можеш половично да вјерујеш.

И напољу је тешко. Имате породицу, па радости и проблеме од посла, разне обавезе, стрес… А овдје нема што, усредсредиш се на себе и радиш. Вјерујте ми да се сада осјећам слободнији него многи тамо преко, на слободи. Тамо људи робују разним стварима. Од новца до брендираних панталона.

Породица ми долази и некако смо сви због ове ситуације ојачали. Сви долазе и супруга и и двије дјевојчице. Мука нас је наћерала на јачање. У добру је лако добар бити…

Дођу по три четири пута мјесечно и супер. Шта ћеш, неком долазе у болницу, неком у Котор у лудницу, неком на Какарицку гору. Мени овдје. Шта сад да се ради. Све је то живот. Свако има своју муку и чини му се да је баш она највећа. Када прођем поред ових бедема буде тешко, али опет има неког смисла.

И овдје се неко вјенча, неко направи дијете и овдје има живота јер живот не може нико да заустави, осим ми сами себи. Видите, носим бројаницу често. Молим се Богу..

Никог нијеса убио, али сам крив

Вртим филм уназад и о догађају који ме је одредио. То убиство. Жао ми је што се то десило. Жао ми је тих људи, жао ми је моје породице. Шта да радим, вријеме не могу да вратим. Да могу то бих урадио. Моје покајање је специфично. Оно води у радост јер имају два пута. Пут очајања и пут покајања. Те људе ми је искрено жао. И ако би дао Бог да сретнем њихове породице да им то и кажем. Желим им сву срећу и здравље. Ја нијесам никога убио, али сам био ту када се то десило.

Завршио сам гимназију у Беранама, а онда сам уписао географију, али нијесам успио да је завршим јер сам се оженио и онда дошао у затвор. Младог ме је запао тај врућ кромпир.

Имам доста фамилије и сви су ми подршка

Нијесам имао контакт са породицом страдалих осим на суђењу. Ови моји пријатељи који су осуђени за исто кривично дјело, су ту. Причамо. Имамо контакт.

Рекао сам, све бих урадио да до тога није дошло и да могу и свој живот бих сад дао за то. Сада је касно. Од мог живота и мог здравља дао бих онима који су погинули иако сам их тада први пут видио у животу.

Ако будем морао да лежим до краја казне у затвору онда излазим 2024. године. Можда буде те амнестије, па ту будем још неких 4-5 година. Надам се искрено томе. Ако останем до краја имаћу 41 годину. Дјевојчице имају по осам година. Долазе често као и супруга. У породичном животу и одлукама учествујем скоро као да сам вани. Супруга се преселила у Беране послије овога догађаја. Имам доста фамилије и сви су ми подршка. И они пријатељи који су били док сам био на слободи остали су и даље пријатељи. За многе сам се чак и изненадио колико су уз мене.

И Црква се брине о нама. То нијесам прочитао и видио у медијима. Митрополија црногорско-приморска има диван однос према нама. Ко је хтио полако да ради на себи они су му помагали. Долазе свештеници код нас.

Пријатељи су остали уз мене зато што су пријатељи, а видјели су мој став који им јасно каже да не морају. Неке од њих који долазе тјешим ја. Жале се на тежак живот и проблеме. Кад дођу кући питају их, како му је, а они веле боље но нама. Наравно, некада и ја паднем у расположењу, али ето кад сретнем драга лица то другачије буде и одмах се орасположим.

Можда будемо колеге када изађем

У соби или спаваони нас има четворица. Имамо кревете, двд, тв… Пристојни су то услови, нема шта. Волио бих да ти покажем како то изгледа. Код мене је то баш лијепо опремљено. Кад бих ти рекао да волим тај кутак, не знам да ли би ми вјеровао, али јесте то баш тако. Ту живим и сад можеш да га волиш или да га проклињеш. Не можеш бити равнодушан. Спавам мирно, храна је добра и тренирам доста. Остале спортове не волим баш много. Не волим колективне игре јер ту има свакаквих људи, па је боље не упуштати се у колектив. Одржавам и сређујем теретану. Покажем неком неке вјежбе да се не повриједе, и тако проводим дане..

Не знам шта ћу да радим кад изађем. Бог зна. Размишљам о томе јер је то људски. Чудни су путеви Господњи. Можда будемо колеге, а можда будем професор. Ко зна гдје ће ме пут повести. Право да ти кажем ни твој посао није неки. Опасно је кад ти је глава пуна свакаквих информација. То те брате једноставно једе. У кругу међу затвореницима причамо свашта. Свакаквих се тема латимо. Од спорта до политике. Ма као на слободи. Нема ти ту неке велике разлике, само што смо овамо упућени једни на друге, а на слободи можеш и да побјегнеш од непожељних саговорника. Ово ти је установа за све.

И за новинаре и за политичаре и за сва занимања. Прије него сам дошао овдје мислио сам да је у затвору само шљам, међутим, није тако. И овдје сам срео добрих и здравих људи који су ми постали пријатељи.

Самир Растодер

Извор: Дневне новине

Фотографија преузета са: b92.net

Преузето са: Митрополија црногорско-приморска