-Данас се у одређеним круговима може приметити довољно ироничан однос ка схватању као што је вређање религиозних осећања. Обично се оно своди на нетрпељивост самих верника. Какав је Ваш став поводом тога?
-Ироничан однос у датом случају сведочи о принципијалном непоштовању човека и онога што је за њега сакрално.
Можемо водити дискусије о критеријумима сакралног, о томе шта представља сакрално, и томе слично. Али, при томе, морамо имати у виду да се принцип толерантности не гради основу сазнања да је нешто сакрално, а управо на основу сазнања да је за неког сакрално. Ја, лично, могу да не сматрам нешто сакралним, али се поред мене може наћи особа, или група људи којима ће управо ова ствар, или неки приказ или текст бити сакрални. И потребно је знати, да се независно од наше позиције, учимо да поштујемо позицију-а још више веру других.
Они, који се иронично односе ка вређању осећања верника, у суштини показују свој однос ка човеку и његовим правима. Не треба заборавити да је управо принцип трпељивости –један од камена темељаца савременог демократског друштва. Тако да, ако неко стреми реализовању демократских вредности, нека призна себи да подругљивим односом ка осећањима верних нарушава савремени систем вредности. Горе од тога може бити само дупли морал, када се толерантност омогућује једнима, а ускраћује другима. То је већ знак фаворизовања одређених вредности.
-Још кажу да се Бог не може увредити.
-Бог се заиста не сме увредити.
Штавише, са тачке гледишта православног учења, Богу се и не може угодити, јер «Нити прима угађања руку човечијих». И пошто је Он Свесавршени, нема потребу ни за чим. Он је Савршенство савршенства, по речима преподобног Јована Дамаскина «има по самој природи, не добивши ниодкуда, већ Само ( Божанство. – м.А ) јавља свако благо Својим створењима»
Зато, наравно, у дубоком метафизичком смислу не може бити речи о увреди Бога, али се може у потпуности говорити о деструктивним изразима који се односе на живот и учење, а који имају своје порекло у вољи Божијој. И у том смислу, такво понижавајуће понашање назива се богохуљењем и светогрђем.
Навешћемо пример из живота. Нпр: ми можемо бити увређени, не директно, већ рецимо, да се увреди оно што представља резултат нашег рада, труда, стваралачког надахнућа, животног стила који водимо. То нас не уништава директно, али за крајни резултат има негативан однос ка нама и доживљава се као лична увреда. Ако неко каже да је одређена слика ужасно насликана, то се првенствено не односи на слику, већ на сликара, иако начелно не звучи тако. Исто је и у односу ка религији. Некада богохуљење није директно, већ индиректно, када се објектом увреде јавља оно, Ствараоцем чега је Бог.
Рећићемо прецизније: неверје као такво може бити формирано не из критике Бога, а из критике онога што је Бог створио. Сетићемо се класичне варијанте таквог погледа на свет- Ивана Карамазова, који је говорио своме брату: « Није да ја Бога не прихватам, ја не прихватам Његов свет». Али, као резултат, Иван Карамазов се карактерише управо као неверујући, иако се полазном тачком његовог неверја јавља не Бог, а свет, створени Богом.
-У наше време уметници, како би привукли пажњу посматрача, често иду на то да га шокирају. Стваралаштво, настало као резултат тог процеса,ретко се може издвојити добрим укусом, а врло често пркоси друштвеним нормама понашања и морала. То такође може збунити верујуће. Какав је уопште критеријум, који одређује повреду осећања верујућих? Јер, човека при цркви може увредити не само конкретно светогрђе уметничког стваралаштва, а и многе друге ствари које нас окружују у свакодневном животу- нпр: рекламе које експлоатишу сексуалне садржаје. Како хришћанин да реагује на нехришћанске сценарије у којима је често принуђен да учествује?
-Овде можемо говорити о нарочитом хришћанском погледу на свет, који је својствен црквеној заједници, и о општим религиозним тврдњама које су карактеристичне за већину светских религија. Например, учење о Христу као Спаситељу света представља специфичну црту хришћанства, а поглед, по којем брак треба да се гради на принципима поверења, љубави и верности, деле све светске религије, и не само религије.
Не јавља се увек предметом исмевања или провокације нарочито хришћанско учење, често се догађа да је то и признак религиозног погледа на свет.
Тако, могу се исмевати светост породице и брака, традиционални односи између родитеља и деце, и томе слично. Све се то може радити без било каквих асоцијација на одређену религију, али по својим последицама, таква критика удара на религиозно схватање света. Зато, не само хришћани, већ и представници других религија, поготову оних традиционалних за нашу земљу, морају заједно реаговати на деловања која разрушују моралне принципе људског понашања. Као што је познато, управо она представљају нерв религиозног доживљаја света.
Мрзитељи су схватили да бирати за објекат критике вероучитељске тврдње- то је дуг и малопродуктиван пут. Зато су изабрали лакши и делотворнији начин- разрушити код човека осећај за морал, без којег он није у могућности да види где је зло, а где добро, где постоји опасност, а где не. Као што сте приметили, постоје феномени који се формално не тичу религије, али сам уверен да је неопходно посматрати последице тих феномена. Оне су често деструктивне за традиционалне вредности.
Хришћанин треба пре свега да се чува од негативних искустава или помисли, које се могу појавити као резултат посматрања или слушања неприличних ствари. И само у неким случајевима, када аморални феномени имају сувише широку општу резонанцу, верујућа заједница треба да искаже своју позицију.
-Има ли верник право да јавно искаже свој оштри негативни однос ка стварима које противурече вери? Која је форма изражавања протеста у датим случајевима умесна за верујуће?
-«Добро, које се не учини на добар начин, није добро»,- каже преподобни Симеон Нови Богослов. Које год методе свог негодовања да изаберемо, онe не треба да имају црте агресије, озлојеђености, а самим тим и мржње. За изражавање своје несагласности верници могу користити све методе, које се не противе државном законодавству, не противурече нормама моралног понашања и правилима пристојности.
Са митрополитом Антонијем разговарала Наталија Горошкова
Са руског Ива Бендеља
Извор: Православие.ру
Нема коментара:
Постави коментар