Уколико ми, дошавши на исповест, просто почнемо да набрајамо наше грехе, то ће личити на извештај о учињеним гресима. Многи тако раде – „Ето, дао сам извештај о учињеним гресима“. А то што нам је срце хладно и равнодушно при томе – „Па шта да се ради, извештај сам дао“. А шта даље? Ништа! Ништа се није десило. Чак иако свештеник стави преко вас епитрахиљ, и каже: „Разрешује се“, ништа се неће разрешити јер се још нисте покајали.
Шта је то покајање? То је метаноја – промена ума! Човек који дође на исповест, мора да оде са ње као други човек. Покајање захтева огроман труд. Ако страдам од страсти пијанства дужан сам да схватим – пијанство је смрт, оно погубљује моју душу. Колико год да ми је оно непријатно, колико год да ме чврсто држи, ја га се морам одрећи једном заувек. Ја га мрзим и нећу да будем пијанац! Прилазим Крсту и Јеванђељу и кажем: „Господе опрости! Живи у мени тај грех, живи у мени тај ђаво, али ја га нећу. Сам не могу, али Ти помози, Ти оснажи“. Када постоји такво осећање – мржња према греху, тада долази помоћ од Бога. Страст неће одмах ишчезнути али ће почети да слаби. Кад боли зуб, ухватимо га, расклимамо и клештима извадимо. Тако и страст, од исповести до исповести она постаје све слабија и слабија и може потпуно да ишчезне. Али, потребни су дубоки унутрашњи напори и потребна су добра дела.
Сетимо се сви низа закона духовног живота. Један од закона гласи: сваки учињени грех појачава све страсти које су у нама. Смањује се општи ниво благодати у нама и све страсти, греси оживљавају. Добијају у нама велику силу. Зато никада неће оставити алкохол онај који блудничи. Никада неће оставити алкохол онај који је среброљубив. Никада неће оставити алкохол онај који се занима јогом, окултизмом и другим облицима греха. Страсти појачавају једна другу, помажу једна другој да јачају. И обратни закон: свака врлина која се појачава подиже у нама ниво благодати и појачава све наше врлине и способност да се супротставимо греху и боримо се са њим. Зато нема малих грехова. У сваком нашем делу, ми се одлучујемо са ким смо, са Богом или са ђаволом. Не можеш рећи: „Мало ћу да погрешим а после ћу опет живети праведно и добро. И опет ћу духовно расти.“ Не, то није могуће. Неверан у малом биће неверан и у великом, у свему. Зато је потребна пажљивост чак и према ситницама, јер од ситница се и гради велико. Научи са ситницама да се бориш и побеђујеш себе, на тај начин ћеш и у великом да се измениш, измениш на боље. Тај стални рад на себи, стална пажња о својој души, стална трезвеност дају човеку благодат која га покрива.
Још се нечега треба бојати – прелести и духовне гордости. За верујуће људе то су врло страшне ствари, сви смо склони гордости. Зашто? Васпитани смо у гордом духу – да је успех добар, такмичење је добро. Треба се издвојити, достићи и моћи, ако не у материјалном свету онда у духовном свету – то је тај моменат самоутврђења, социјалне ревности. А није потреба социјална ревност, драги моји; није нужна, браћо. То све води у стање дивље прелести из које се човек избавља крајње тешко и врло сложено. Потребно је дакле дубоко пратити себе и борити се за смирење. Ако упитате људе шта је смирење многи неће знати да одговоре. Почеће да описују спољашње видове понашања. А то уопште није то. Смирење није униженост, пониженост, није повученост, није спуштена глава. Смирење је нешто сасвим друго. Смирење је одсецање своје воље; то је трагање за вољом Божијом, свагда и у свему, и живот у складу са њом. Ето шта је смирење – „Господе, ја хоћу да будем Твој сасуд. Господе, како хоћеш тако уреди све. Да буде воља Твоја, свагда и у свему“. Тако стално треба да буде у животу. А у нама шта је? Да буде Господе воља моја! „Баћушка дај ми благослов за то и то“. Па ти си већ одлучио, шта ће ти благослов, одабрао си пут – што долазиш? Где је твоја потрага за вољом Божијом? Не питаш: како да поступим у том случају, шта ће бити правилно: ово или оно? Не, све је већ одлучено, потребно је само испоштовати форму благослова. И тај лажни принцип живи у нама. И веома снажно у нама делује. Морамо се стално присећати речи Господњих: „Ни длака са ваше главе неће пасти на земљу без воље Оца вашег Небеског“. Промишља Господ о нама, и сви осећамо да Господ помаже и у потребама, и у тугама теши...
Још је и ово важно, драги моји. Често људи очекују за свој духовни живот неке материјалне надокнаде: ја се молим и постим, читам акатисте и молебане – значи да све треба да ми буде добро, да имам добар посао, син да ми има кола, ћерка да има викендицу, итд. Па како може другачије да буде – трудим се, молитве читам! Потпуно погрешно. Господ се уопште не брине о томе да ми материјално, дебело и сито, богато проживимо овај живот. Уопште о томе не брине. Он се брине да у вечности ми у Царству Небеском будемо. Ради тога, нажалост, савремени човек мора и неопходно му је да страда, јер често баш када страда човекова душа се буди. Док је све у реду, сито и весело – шта ће нам Бог, ни овако није лоше. Међутим када се дотакне наша душа страдања или болести или патњи, тада схватамо да смо ми овде само пролазници. Да ништа са собом нећемо понети. Да живот није вечан, да брзо пролази – „Можда и ја сутра умрем?“ Буди се мисао, буди се неки живот.
Савремен човек, нажалост, кроз многе патње има ући у Царство Божије. И никако другачије није могуће за нас. Нису случајно Свети оци, када нису имали патњи, говорили: „Заборавио ме је Господ, заборавио – патње ми не шаље.“ Они су их чекали као подсећање на вечност, као сећање на то да смо овде пролазници. Речено је : „Кога волим тог и карам“. Бог позива ка себи, подсећа о себи.
Дужни смо да памтимо да сваки човек носи у овом животу крст. Обавезно носи и носиће. Само, постоје две врсте крста: Господњи и разбојнички. Знамо да је један разбојник хулио на Господа будући и сам распет, пострадао на исти начин, умро и отишао у ад. А други, висећи на крсту, уразумљавао је богохулника и говорио му: „Ти си осуђен за грех, страдаш као и ја за дела која смо учинили, а Он је невин.“ И молио је: „Помени ме, Господе“ – само помени, ништа више. Ушао је у Царство, у Рај, јер се изменио, покајао се. Изменила се његова судбина, али крстом. И тако, свако од нас обавезно носи крст, само код једних бива крст спољашњи, а код других крст унутрашњи. Спољашњи крст су патње, болести и друга страдања, животне незгоде које нам се дешавају а унутрашњи крст је пост, молитва, бдење, духовно читање, уздржавање од ТВ-а и од других страсти. Што је већи унутрашњи крст – мањи је спољашњи. Што је мањи унутрашњи крст, већи је спољашњи. То је духовно правило и оно је неизбежно, оно дејствује и ради у нама. Дужни смо да схватимо да оно што допушта, Господ допушта ради мог спасења, ради спасења моје душе. Принети покајање и све смирено прихватити као из руке Божије – „Господе, Ти и света воља Твоја у мени, увек и у свему“. Амин!
Протојереј Алексеј Мороз
Светигора
Нема коментара:
Постави коментар