„Заповедамо да се за болне изабере ћелија која има облик болнице, и
да се поставе постеље болнима за лежање и одмор, и да им се нађе
болничар да их двори у свему.
А игуман свагда нека долази у болницу и нека од свег срца посећује братију... а братија наша болесна, нека се, уздајући се у ово, не распусте тражећи нешто сувишно... већ нека се уздрже и буду скромни, задовољни само са оним чему је време и што је могуће манастиру донети.” На почетку хиландарске болничке традиције постављена су ова упутства Светог Саве, написана у његовом Хиландарском типику, око 1200. године. У светогорској светињи, где је отворена прва српска болница крајем 12. века, недавно је освештан други део обновљеног Великог конака и у оквиру њега, манастирска амбуланта у приземљу. У том болничком делу, који је некада био својствен бројним манастирима, а данас је права реткост у монашким заједницама, постоји интернистичка, хируршка и офталмолошка амбуланта, ординација има и ЕКГ апарат, а планови су да се опреми малом лабораторијом у којој би могле да се раде анализе крви. Тиме је манастир Хиландар наставио своју традицију још од времена Светог Саве, а пракса је и других светогорских светиња да имају посебан део за болесне и старе, објашњава Миливој Ранђић, директор Задужбине Светог манастира Хиландара.
– Амбуланта је опремљена захваљујући великој личној иницијативи неколико лекара из наше земље. У договору са манастиром, у амбуланти ће се смењивати лекари опште праксе и специјалисти из Србије. Ту ће моћи да се лече монаси, радници који обављају послове око обнове изгорелог дела манастира, а ако не дај боже затреба, у хитним случајевима и посетиоци Хиландара. И међу братством имамо једног хирурга по образовању, оца Илариона, Грузина – каже Миливој Ранђић.
Хиландарски монаси имају здравствену заштиту у Грчкој, али је због удаљености и изолованости отварање амбуланте у самом манастиру не само наставак традиције него и врло практична потреба. Најближи дом здравља налази се у Јерисосу, а најближа болница у Полигиросу, до којег треба три сата путовања, и то ако је унапред договорен превоз бродом.
– Летос када су били велики пожари на Светој Гори, један монах се озбиљно повредио. Поломио је колено, па смо морали да га возимо у болницу у Солун и била му је неопходна вишесатна операција. Требало је безбедно организовати његов транспорт, што није била нимало безначајна ствар, с обзиром на озбиљност повреде – прича Ранђић.
На Светој Гори готово да нема типичних тегоба и болести нашег доба повезаних са стресом попут срчаних удара или рака: оне су врло ретке и најчешће код оних монаха који су боловали од њих пре доласка на Атос. Додуше, у новије време срчани проблеми не заобилазе ни њих. Ипак, типична монашка бољка су проширене вене, објашњава Ранђић, што је повезано са дуготрајним стајањем. Старијим монасима, а има их који превале и стоту, не прија ни висока влажност ваздуха на Атосу, а појединима је неопходна и двадесетчетворочасовна брига и нега. Честе су и стоматолошке интервенције.
– Годинама уназад долазе нам стоматолози из Србије. Хиландару припада и болница архимандрита Василија, саграђена у 19. веку, која се налази мало даље од манастира. У тој болници смештене су стоматолошка и мала хируршка амбуланта, а тамо имамо и један рендген апарат – наводи Ранђић.
За „медицинску историју” Хиландара везано је и једно занимљиво откриће из 1952. године. Тада је у манастирској библиотеци Ђорђе Сп. Радојичић пронашао зборник касније назван Хиландарски медицински кодекс. У њему су сабрани медицински списи превођени код нас између 12. и 15. века, а истраживаче је задивио медицинским сазнањима која су у њему записана, јер доказују да су нам била позната достигнућа европске средњовековне медицине. Вредност му додаје и то што је писан на народном језику, ћирилицом, у време када латински језик суверено влада медицинским списима. Зборник у којем су се препарати и мелеми за различите тегобе справљали од дуња скуваних у кишници, праха од белог мака и козјег млека, измешаног цвета крина и старе свињске масти, и данас се чува у манастиру Хиландару. Вероватно јединој српској светињи наоружаној не само молитвама братства за спас душа већ и знањем лекара и медицинским апаратима за помоћ телу.
А игуман свагда нека долази у болницу и нека од свег срца посећује братију... а братија наша болесна, нека се, уздајући се у ово, не распусте тражећи нешто сувишно... већ нека се уздрже и буду скромни, задовољни само са оним чему је време и што је могуће манастиру донети.” На почетку хиландарске болничке традиције постављена су ова упутства Светог Саве, написана у његовом Хиландарском типику, око 1200. године. У светогорској светињи, где је отворена прва српска болница крајем 12. века, недавно је освештан други део обновљеног Великог конака и у оквиру њега, манастирска амбуланта у приземљу. У том болничком делу, који је некада био својствен бројним манастирима, а данас је права реткост у монашким заједницама, постоји интернистичка, хируршка и офталмолошка амбуланта, ординација има и ЕКГ апарат, а планови су да се опреми малом лабораторијом у којој би могле да се раде анализе крви. Тиме је манастир Хиландар наставио своју традицију још од времена Светог Саве, а пракса је и других светогорских светиња да имају посебан део за болесне и старе, објашњава Миливој Ранђић, директор Задужбине Светог манастира Хиландара.
– Амбуланта је опремљена захваљујући великој личној иницијативи неколико лекара из наше земље. У договору са манастиром, у амбуланти ће се смењивати лекари опште праксе и специјалисти из Србије. Ту ће моћи да се лече монаси, радници који обављају послове око обнове изгорелог дела манастира, а ако не дај боже затреба, у хитним случајевима и посетиоци Хиландара. И међу братством имамо једног хирурга по образовању, оца Илариона, Грузина – каже Миливој Ранђић.
Хиландарски монаси имају здравствену заштиту у Грчкој, али је због удаљености и изолованости отварање амбуланте у самом манастиру не само наставак традиције него и врло практична потреба. Најближи дом здравља налази се у Јерисосу, а најближа болница у Полигиросу, до којег треба три сата путовања, и то ако је унапред договорен превоз бродом.
– Летос када су били велики пожари на Светој Гори, један монах се озбиљно повредио. Поломио је колено, па смо морали да га возимо у болницу у Солун и била му је неопходна вишесатна операција. Требало је безбедно организовати његов транспорт, што није била нимало безначајна ствар, с обзиром на озбиљност повреде – прича Ранђић.
На Светој Гори готово да нема типичних тегоба и болести нашег доба повезаних са стресом попут срчаних удара или рака: оне су врло ретке и најчешће код оних монаха који су боловали од њих пре доласка на Атос. Додуше, у новије време срчани проблеми не заобилазе ни њих. Ипак, типична монашка бољка су проширене вене, објашњава Ранђић, што је повезано са дуготрајним стајањем. Старијим монасима, а има их који превале и стоту, не прија ни висока влажност ваздуха на Атосу, а појединима је неопходна и двадесетчетворочасовна брига и нега. Честе су и стоматолошке интервенције.
– Годинама уназад долазе нам стоматолози из Србије. Хиландару припада и болница архимандрита Василија, саграђена у 19. веку, која се налази мало даље од манастира. У тој болници смештене су стоматолошка и мала хируршка амбуланта, а тамо имамо и један рендген апарат – наводи Ранђић.
За „медицинску историју” Хиландара везано је и једно занимљиво откриће из 1952. године. Тада је у манастирској библиотеци Ђорђе Сп. Радојичић пронашао зборник касније назван Хиландарски медицински кодекс. У њему су сабрани медицински списи превођени код нас између 12. и 15. века, а истраживаче је задивио медицинским сазнањима која су у њему записана, јер доказују да су нам била позната достигнућа европске средњовековне медицине. Вредност му додаје и то што је писан на народном језику, ћирилицом, у време када латински језик суверено влада медицинским списима. Зборник у којем су се препарати и мелеми за различите тегобе справљали од дуња скуваних у кишници, праха од белог мака и козјег млека, измешаног цвета крина и старе свињске масти, и данас се чува у манастиру Хиландару. Вероватно јединој српској светињи наоружаној не само молитвама братства за спас душа већ и знањем лекара и медицинским апаратима за помоћ телу.
Нема коментара:
Постави коментар