Дружење за столом покренуло је многе приче, нарочито оне из
времена док је Милица, школујући се у граду, становала код Анђелке у њиховом
стану. Она је, заједно са мужем Ненадом, завршила Пољопривредни факултет.
Недуго по пријему диплома са највишим оценама, њих двоје су се венчали,
намерени да се посвете породици и сеоском газдинству, које су наследили од
својих упокојених родитеља.
Пратили су савремене токове, и гледали су да се служе свим на шта би наилазили а што би им могло користити у послу, али су, притом, водили рачуна да све што произведу, било да је реч о стоци или биљној исхрани, буде јестиво и здраво.
На своју велику радост, Анђелка је сазнала и да им је жеља
да им се што више људи из села прикључи, те да се удруже, како би заједнички
могли да се одупру свему ономе што настоји да их отера са земље.
„За сада је све у повоју“, говорили су, али знајући од
каквог су материјала саздани Милица и Ненад, Анђелка је била уверена да ће у
намери истрајати, јер је познавала њихову љубав према селу.
Цео дан им је протекао у причи и разгледању домаћинства.
Деца су била посебно расположена да јој покажу сва она места која су им
представљала извор задовољства; само је проблем био у томе што је она одавно
прерасла ту дечју висину, те јој је било тешко удовољити њиховим прохтевима,
пошто су јој била или неприступачна или прашњава. Деци је својствено да немају
тих брига, али одрасли некако постану снебивљивији како одрастају.
Ручак су уприличили напољу, сместивши се под стару трешњу
која је расла на средини дворишта. Кучићи и мачићи, окупљени око стола,
напросто су се подразумевали као испомоћ при јелу. Све што је омашком пало, или
би деца кришом бацала, бивало је поједено у трену.
Вечера је послужена у кући. Чекало се да се жега смири па да
седну за сто. Уз вечеру су сабирали целодневне утиске.
Кад су деца испраћена у кревет, Ненад оде у радну собу, а
две другарице осташе насамо.
- Могла бих и ја полако у крпе – рече Анђелка, зевајући. –
Сутра је недеља, хтела бих у храм.
Да ли још увек служи отац Павле?
- Да... Ићи ћемо и ми. Има отац да се обрадује, једва чека
да те види – одговори Милица. – Обавештен је да ћеш доћи. Колико сам те
оговарала, не мораш се ни исповедати.
Обе праснуше у смех.
– Оно кад си га питала на веронауци, сећаш се, да ли Бог све
види, још увек препричава као анегдоту, нарочито деци – настави Милица.
- Како да се не сећам! – потврђиваше Анђелка. – То је било
након што сам се дала
наговорити да беремо младе кукурузе у туђој њиви, како бисмо
их пекли на ватри. Кад сам га питала, сећам се како ме је погледао: имао је
доста искуства са својом децом и знао је да мора бити нешто скривено иза
питања. Била је то моја прва исповест са сузама, чини ми се. Након ње и тог
догађаја, више никад нисам желела да идем у крађу.
За тренутак ућуташе и обе истовремено попише по гутљај-два
сока од вишања.
– Имаш ли још каквих планова за сутра? – упита Милица.
- Хтела бих после подне да обиђем и нашу учитељицу. Школа
само што није почела, и њени савети ће ми бити од велике помоћи. Невероватно је
да при помисли на тај сусрет осећам исту ону ђачку трему.
- Верујем. Ученик смењује учитеља. Нека те не збуни ако ти
буде изгледала строга, јер ће тиме само желети да сакрије свој понос због тебе
– храбрила је Милица.
- То тек треба да се заслужи. Моје искуство није толико да
не зазирем од свега оног што ме чека. Имала сам ту и тамо понеку замену, али то
је све бивало и прекратко и у приличном размаку. Рад са братовљевом децом ми је
помагао да пратим осавремењавање школе, као и дружење са пријатељима из
просвете. Унапред осећам да ће бити великих изазова који плаше не само мене већ
и многе друге. Приметно је да се све више страног уплиће у наше школство, и све
оно наше, српско, полако се укида и избацује. То ми је много засметало и нешто
се пробудило у мени. Тај осећај има доста сличности са једним путовањем о којем
не знам да ли сам ти причала.
Путовали смо за Смедерево. Док смо пролазили, пред нама су
се ређали путокази. Имена исписана на њима отварала су многобројне странице
наше историје, и просто си могао да осетиш све те борбе и дух народа храбро
палог за слободу. То ми се после стално дешавало где год бих пролазила земљом
натопљеном крвљу нашег народа, па и овде, на Сремском фронту. На очи би
навирале сузе, али у души бих осећала неки полет и дивљење.
- Такав је случај и са мном и Ненадом – прекину је Милица на
кратко. – Надамо се да ћемо то пренети, или да ће се пренети и на нашу децу.
- Да, разумем те. Јер то бих и ја желела, дао Бог, да учим
децу у школи – закључи Анђелка испијајући сок.
Устајући од стола, Милица је поведе у собу коју је спремила
за њен боравак. Налазила се на спрату. Била је прилично пространа и са укусом
уређена. Радни сто је био примакнут прозору, а поглед одозго задивио је
Анђелку. Окренула се према Милици благодарно.
– Хвала ти! Имам осећај да је ово најлепша соба у кући, због
јединственог погледа на реку и моје детињство проведено крај ње.
– Најбоље за најбољу! – нежно примети Милица, остављајући је
да се распакује. – Уз собу ти је купатило. Пријатни снови! Спавај с анђелима!
Нема коментара:
Постави коментар