СВЕТИ ПАЈСИЈЕ ВЕЛИЧКОВСКИ - ПОЉСКИ КРИНОВИ 2 део

Беседа 21.

О чистоти срца и душе

Уз свакојаке напоре, кроз духовне подвиге, улазимо у чистоту срца, ума и душе, јер срце се очишћује патњом, тешким духовним и телесним подвизима као што су гладовање, жеђ, бдење и други! Од прљаве похоте рађа се телесна страст, тј. блуд. Од чистоте срца и поста праћеног молитвом, ум се очишћује од скверних помисли и маштања. Кроз чистоту ума, душа се ослобађа од својих страсти и просвећује се. Од чистоте душе долази умно сагледавање. Без чистоте срца, ума и душе, тј. бестрашћа, демони дрско улазе у нас, узнемиравају нас и уместо истине показују нам обману. Јер само се чистим срцем, душом и умом може саглдавати Умно Сунце. Нарочито треба прибегавати посту и непрестаној молитви, да би она сишла у дубину срца и очистила га од душевних и телесних страсти, окрепила га, смекшала, увеселила и, изагнавши прљаве помисли и маштања ума, просветила душу. Кад се на тај начин код човека очисте срце ум, душа и тело, у њега се усељава благодат, улаз демонима и страстима се затвара, и он почиње да осећа духовну сладост. Док у човековом телу не ослабе природни пориви који у срцу буде греховне сласти, док се не очисте телесна чула, док се ум не ослободи мрачних и скверних маштања и душа не избави од похоте, све до тог часа у човеку се неће пробудити благодатна сладост и он неће моћи да види оно Божанско у својој души. Почетак чистоте је непристајање на греховну помисао, а њен крај – умртвљење тела за грех. Нечистота срца огледа се у наслађивању блудном помишљу и распаљивању срца на грех, а нечистота тела у паду у грех на делу. Нечистота ума, то су скверне помисли, а нечистота душе различите душевне страсти, тј. кад душа нешто прекомерно воли и наслађује се тиме. Онај ко се телом труди и савршава неке добродетељи, али занемарује расположење срца, не бави се усрдно умним делањем, усредсређивањем, и не брине о трезвености духа, тај је налик оном, који једном руком сабира, а другом расипа, јер су телесни напори тек почетак духовног пута, док је унутрашња трезвеност срца, умно делање и расположење духа његов крај. Телесни напори без унутрашње надградње и пажње слични су сувом лишћу. Стога и не достижемо савршенство и не задобијамо благодат јер не знамо где да положимо темељ духовном животу, не знамо шта је његова средина, а шта крај, и у чему је суштина и основа добродетељи. Све док то не сазнамо, истовремено ћемо градити и рушити. Човече! Схвати од чега почиње подвижнчки живот, одакле се рађају добродетељи и кроз шта лако од нас одлазе страсти, па ћеш брзо души својој добити просвећење, без те основе, као да у море сејеш семе и оно бива изгубљено.

Беседа 22.

О помрачењу ума, тј. о немогућности расуђивања.

До помрачења ума долази услед страсти: многоглагољивости, сујете, прекомерних узнемирења, туге, маштања, преједања, дугог спавања; често узроком бивају демони, однсно смутња коју доноси њихово приближавање. Кад ове страсти уђу у нас, наше духовно око се склапа, тј. сужава се умно сагледавање и ум више ништа

духовно не види, нити је у стању да расуђује, као кад неко здравим телесним оком не види у ноћној тами, него се спотиче а понекад и падне у јаму; тако и човек који има помрачен ум упада у јаму различитих страсти: очајава, предаје се маштању, дугом спавању и потпуно заборавља да иде путем вечне пропасти.

Беседа 23.

О трезвености ума, тј. о усредсређености (пажњи).

Трезвеност ума - просветљеност мисли, происходи од бестрашћа, тј. од чистоте, поста, уздржања, озбиљног безмолвија, постојаног пребивања у келији, молитве Исусове, одсуства брига, умереног сна, и од дејства Духа Светога, када нам се даје благодат од Даваоца благодати. Овим се добродетељима ум очишћује од помрачења, грубости и маштарења, просвећује се, и тада човек постаје оштроуман, сабран и ведрог расположења. Нико не може зауставити кружење мисли на други начин, до само непрестаном Исусовом молитвом, сећањем на смрт и будуће муке, сећањем на обећана блага и жељом да се она задобију, и пажљивим појањем или читањем. Од помрачења, грубости и маштања ум најбоље очишћују молитва, пост и безмолвије без излажења из келије. Молитва и пост одгоне све греховне помисли, заустављају рапаљивање мозга, чувају ум од пометње, сабирају га од расејаности и просвећују. Молитва и пост изгоне из човека нечисте духове и исцељују оне који су обузети демонима, како је рекао Господ: А овај се род не изгони осим молитвом и постом (Мт. 17,21). Молитвом и постом очишћује се ум, у коме се често, под дејством злих духова, догађа помрачење. Молитва и пост престављају оружје које демонима спречава било какав улазак у нас . Молитва као блгодатни дух просвећје ум и дарује усрдност. Молитва праћена трезвеношћу срца, чувар је ума: она утишава његову склоност ка лутању као што вода гаси огањ. Зато највишим именом треба називати ову добродетељ, од које се рађају светла сазрцања Заволевши је, (ви који сте) непотребни и гнусни грешници, постаћете свети и достојни; (ви који сте) неразумни и неопрезни, постаћете разумни и сабрани; (ви који сте) неправедни, постаћете праведни; па и више од тога, кроз призивање имена Господа Исуса Христа, Сина Божијег, постаћете сазерцатељи, богослови и сведоци Божанских тајни. Многи свети Оци су посведочили да је молитва Исусова источник сваког добра и ризница добродетељи, она брзо удостојава (примања) благодати Светог Духа, спасава, показује непознато и поучава. Као што у огледалу човек види своје лице, тако у трезвеној и доброј молитви умом види свој живот, тј. живи ли добро или лоше. Ова разумна молитва одгони од човека мноштво страсти, ослобађа га из демонских мрежа и од (злих) помисли, речи и дела, побеђује сваку жељу, осећање и патњу (пале) природе, помаже против свих искушења, очишћава (од њих), и као пламеним мачем посеца их, јер овим се именом призива Бог коме се све потчињава. Ништа не може тако победити веште и злобне ђавоље подвале као трезвена, чиста Исусова молитва, обављана с пажњом, чистим умом и у смиреномудрености. Без ње, подвижник не може устати против демона и супроставити им се. Пошто пострада без наставника у овој молитви почетник ће пропасти, он је чуо или сазнао из дела светих отаца колико је велика ова млитва и упражњава је, а да није схватио њену суштину, погрешно је разумевајући, он мисли да је достигао савршенство па се умом предаје маштању, иако унутар њега има (непријатељске) ратнике, јер га претходно није очисто смирењем, пажњом и бдењем. Због тога ће га демони оборити. Почетак овог доброг и дивног делања састоји се у следећем: најпре ваља утишавати страсти, не чинити оно што Богу није угодно, не чинити брату оно што ни сам не волиш; затим уклањати срце од похотне сласти и срамног распаљивања, те тврдо чувати ум од помисли како би он свагда одржавао срце у смиреномудрости. Од овога се већ рађа молитва, која побеђује и уништава мноштво страсти и лукавих духова, па се и благодат умножава. Као што пост и молива Исусова прочишћују и јачају, уразумљују и усредсређују, тако трезвеност представља наслеђе, врхунац и упориште молитве. Трезвеност се другачије назива чистотом ума, скверне помисли – нечистота ума, а распаљивање и похотна сласт – нечистотом срца. Ако срце није скрушено постом оно не може, а да се не укаља; без поста је немогуће очувати светост, немогуће је потчинити тело духу, па ни сама молитва неће се узнети и имати дејства, јер ће порив природе надвладати и тело ће бити принуђено да се распали. Од распаљивања тела долазе мисли које прљају ум; мисли узбуђују и прљају срце, услед чега одступа благодат, а нечисти духови се усуђују да у нама владају по својој жељи, да присиљавају тело на страсти, да ум усмеравају куда хоће, или човека, као да је конопцем свезан, држе неспособног за духовне жеље и дела. Без овога демони не могу да нас победе. Јер лукави се најпре старају да некако у наш ум доведу помраченост и заборав, да би нас тек потом гурнули у греховну страст. Но ми ћемо се увек држати поста, као тихог пристаништа од унутрашњих ђавољих замки, јер пост очишћује тело, храни и оснажује молитву, чини је силном као да пламен огњени излази из уста. Трезвена молитва сједињена са постом спаљује демоне, тако да се они, као каквој ужареној пећи, не могу приближити целомудреној души и учинити јој неку пакост.

Беседа 24.

О Исусовој молитви, која брзо усељава благодат и с лакоћом спасава душу.

Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме! Ако неко са жељом, непрестано, као дисање из ноздрва твори ову молитву, у њега ће се брзо уселити Света Тројица: Отац, Син и Свети Дух начиниће у њему стан свој; и молитва ће прогутати срце, а срце молитву, човек ће стати да је твори дан и ноћ, и ослободиће се свих замки ђавољих. Исусову молитву треба говорити овако: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме!“ Било да стојиш или седиш, да обедујеш, путујеш или радиш нешто друго – постојано изговарај ову молитву, усрдно приморавај себе на њу, јер она побеђује невидљиве непријатеље, као ратник убојитим копљем. Чувај је у мислима својим, не устручавај се да је тајно твориш на сваком месту. Кад изнемогну језик и уста, моли се само умом. Од молитве која се дуго времена произноси само устима рађа се умна, а од умне срдачна (која се обавља у срцу) Кад ум изнемогне од непрестаног понављања, а срце онемоћа, појањем их је могуће мало опустити. Исусову молитву (ваља) произносити наглас, али тихо, тек колико да сам себе чујеш. У време молитве не треба лутати мислима на све стране, по пролазним стварима живота, него треба у сећању, без лењивости, с пажњом држати само молитву. Јер молитва није ништа друго до удаљавање како од видљивог тако и од невидљивог света. Зато треба затварати ум у молитву. Где је тело, тамо и ум треба да буде у време молитве, немајући никакве помисли. Свети Оци говоре: „Ако се ко устима моли, а ум пренебрегава, тај се узалуд труди, јер Бог гледа на ум, а не на многоречивост; умна молитва не дозвољава да у уму постоји било какво маштање или нечиста мисао“. Онај ко не навикне на умну Исусову молитву, не може да има непрестану молитву. Ако се неко навикне на молитву Исусову и ако се она сједини са срцем, онда ће та молитва попут извора да потече на сваком месту, уз свако дело, у свако време, и увек ће подизати човека, било да бди или спава. Кад тело усни или задрема, она га и тада, отргнувши се изнутра, подиже, јер њу је немогуће искоренити. Ова молитва, које никад није довољно, велика је зато што уз њу, и кад уста изнемогну и тело клоне, душа никад не спава. Кад се приљежно обавља неодложан посао, или снажно наилазе помисли, или овладава сан, треба се усрдно молити устима и језиком, да би ум пазио на глас; кад је пак ум у тишини и спокојан од помисли, тада је могуће молити се само њим. Овај молитвени пут води ка спасењу брже но читање псалама, канона и обичних молитава. Оно што је савршени човек у поређењу са дететом, то је ова молитва у поређењу са писаним молитвама. Умно – срдачна молитва је за узнапредовале, појање је за средње, а за оне које су на почетку, ту су послушање и труд. Ова молитва захтева трезвеност, уздржање, удаљавање од људи, одустство сваке бриге и узнемирености – тако узраста и утврђује се истинска молитва. Онај ко не одбаци поменуте препреке, неће достићи непрестану молитву.

Беседа 25.

О томе да се никад и ни са чим не треба узнемиравати.

Демони нам на све могуће начине досађују и причињавају патње. Они вешто припремају бескрајне бриге и постављају различите замке како би одвукли наш ум од молитвеног сазерцања, тј. труде се да наш ум учине празним, незаинтересованим за дело спасења, и да га отргну од узвишене молитвене љубави Божије. Кад би им био могуће, дали би сва царства и богатства света само да кроз старање за небитно одвуку наш ум и од самог спомена на љубав према Богу. А ми више од свега треба да се трудимо да не оставимо слатку молитву. Сваку бригу поверимо Богу – Он ће испунити све наше потребе. Предајмо забораву све ствари овог света и не старајмо се ни о чему у овом веку јер то монаху везује и руке и ноге и против његове воље одевлачи га у привезаност – љубав – за овај свет; како вода гасне огањ, тако и бриге овог света гасе љубав према Богу. Зато будимо пажљиви и увек усрдни према љубави Божијој, па ће се Господ побринути за наше потребе; тада ће се као плод ове молитве појавити извор суза. Ако се удаљимо од светских немира и комешања, кроз усредсређеност и чување срца доћи ће слатка молитва и сузе ће потећи саме од себе; неће са муком извирати из човека, него са радошћу. Ако неко жели да се уз горе описану молитву испуни ватреном љубављу према Богу још пре исхода душе из тела, да поживи подвижнички и у сиромаштву, и понесе на свом телу смрт Исусову, увек треба да буде мртав телом и у све дане живота свога да у миру служи само Богу, а почетак и крај свему томе јесте одсећи све греховне склоности и похоте и сваку светску бригу и сујету. Удаљи се од људи, од испразних разговора и узнемирења, проводи живот као птица, не водећи бригу о неважним стварима, јер све ће остати на земљи, а ми смо ту у гостима, како је рекао Апостол: наше живљење је на небисима (Фил. 3, 20); пазимо само на душу своју, имајући Бога за старатеља у свакој нужди. Нигде, никада, ни у каквој нужди не оставља Бог оне који се без сумњичавости, свецело уздају у Њега, и који му, у љубави, служе свим срцем. Поживимо ли у нади на Бога макар и један дан, и тако скончамо, то ће бити боље но да смо многе године проживели у лицемерју; нигде није забележено да су они који су се уздали у Бога били остављени. Јер је немогуће спасти се без одбацивања сујете и брига, и сабирања ума у једно. Ум је само један – или свецело посвећен Христу, или сујетним бригама. Све оно што наш ум одвлачи од молитве потиче од демона. Ко жели да се спасе и угоди Богу, нека се одврати од свега земаљског и живи као да је птица; нека одабере одговарајуће усамљено место и тамо пребива сам или с духовним чедом, подносећи недостатак телесних потрепштина – хране, одеће и других ствари, у оскудици душа ће се смирити и умилити, а ум узвисити; кад човек ништа не види поред себе, лакше му је да претрпи телом, радујући се у души због будућих награда. Где је изобиље потрепштина и окруженост многом браћом, тамо је немогуће сачувати непомућен ум, јер је потребно послушање и одрицање од своје воље и испуњавање свега што је наређено.

Беседа 26.

О непрестаној молитви

            Шта треба учинити да би ум увек био заузет Богом? Ако не задобијемо три следеће добродетељи: љубав према Богу и људима, уздржање и молитву Исусову, наш ум неће моћи у потпуности да се окрене Богу. Јер љубав кроти гнев, уздржање утишава похоту, а молитва ослобађа ум од помисли и прогони сваку мржњу и вискоумље. Постојано буди заузет Богом и Бог ће те свему научити, откриће ти Духом Светим и оно највише – небеско, и оно најниже – земаљско. Амин.

Молитва живоначалној Тројици

            Оче Преблаги, Сине Пресвети, и Душе Свети: Свете Тројице, Нераздељиви Боже, спаси ме грешног!

Беседа 27.

Четири свезујуће добродетељи

            Основа сваком добром је у следећем: седети у својој келији, стицати непрестану молитву, уздржавати стомак и језик. Ко се не стара о ове четири добродетељи нека зна да не само њих губи, већ руши темељ и свим осталим и откопава извор страсти и бездан немира. Келија је монаху – што је гроб мртвацу: мртвац се никада не креће у гробу, тако ни монах који седи у својој келији никад неће сагрешити, будући да је слободан од три повода за грех – гледања, слушања и разговора; само Бог и добра дела пребивају у њему. Молитва одваја од помисли, тако што све у свету сматра за прах и пепео. Кад душа осети сладост молитве, живот јој не значи више ништа – не жели ни лепоту ни уживања, заборавља на себе и на све оне који живе на земљи. Нарочито је важно испуњавати молитвено правило и смело присиљавати себе на молитву. Кад изнемогнемо треба да се прихватимо рукодеља како нас не би савладао сан. Ако ноћу за време молитве нападне сан, онда треба бдети уз светлост и не обарати поглед доле, већ гледати право у икону. Уздржавање стомака од хране, тј. пост и уздржање, даје свежину и лакоћу које су телу неопходне за упражњавање добродетељи. Ко се уздржава, као орао лети не осећајући тело. Уздржавање језика избавља од следећих порока: клевете, узнемирености, празнословља, лажи, окамењеног срца у коме нема умиљења, унинија, сујете, показивања својих подвига. Услед великог броја речи губи се добродетељ, разара безмолвије, а појављују се разне нечасне страсти. Ћутљивац је страшан демонима, јер код савршених, демони не могу да виде тајне срца, пошто ови не отварају уста. Они који љубе многоглагољивост, не могу избећи грех. Ако се сва дела греховног живота положе на један тас ваге, а ћутање на други, видимо да ће оно да претегне. Видиш ли коликим добродетељима помажу усамљивање у пустињи и уздржавање језика, и колико лошег они уништавају! Многе молитве представљају почетак, ток и крај, корен и темељ пустињског безмолвног живота, а помогачи су им трезвеност, одсуство маштања у уму и глад. Без овога, човек бива придобијен да се преда помислима, сну, ленствовању, расејаности, унинију, раслабљивању и узалудном губљењу времена. Осим тога, њему је потребна ватрена, непоколебљива вера и нада у Бога, трпљење, постојаност утвђена храброшћу, одсуство бриге у односу на било који предмет; јер се ум окренут предметима потреса, предаје маштању, расејава и везује за њих, а услед тога гасне топлота срца, губи се сладост молитве, ватреност духа и ревност; у лењости ум дрема и повлачи се, човек губи време у празно, заборавља на смрт, муке и Царство Небеско, успављује се телом и спава мрачним сном, буди се и подиже тело из сна, без буђења и учешћа ума, тј. трезвености и молитве срца. Услед буђења ума и делања срца човек се или снажи и доспева у савршенство, или слаби, подлеже страстима и страда од демона. Јер ко пребива здесна, односно у делању срца, тај штити ум од скверних помисли и чува срце, у таквом пребивају свете силе и помажу му; ко остаје слева, тога саваладавају противничке силе. Ево како су о томе говорили многи свети оци: „ако се мирно пребива у келији (а келија ће свему научити), уз трезвено и усрдно подстицање и загревање ума и срца да би били окренути једино Богу, ако се удаљава од свега и чува трезвеност и чистота ума, ако се уздржава од хране, ако се непрeстано обавља Исусова молитва – ако се дакле овако пребива у келији, то је као када би жалцем била прободена душа и срце, а ум озарен ревношћу”. Безмолвије је неодступно служење и стајање пред Богом. Ако човек једном, испунивши све то, управо као

плод молитве Исусове окуси оно што никад пре није окусио – сладост љубави према Богу, избегаваће људе као дивљи магарац, упознаће пустињско безмолвије и стећи корист од отшелништва.

Беседа 28.

О томе да се ваља старати о унутрашњем, не предавати се излишним бригама, него се непрестано молити Богу.

          Чувај се и, као монах, буди опрезан према лукавим замислима злих духова и трезвен умом! Кад лукави демони виде човека у добром расположењу, како са сузама твори молитву и живи у добродетељима, они га подсећају на послове у келији, говорећи: “То дело је неопходно, гледај да га обавиш!” Данас ово, сутра оно или нешто десето; или ”иди посети брата’’, “иди тамо и тамо’’, или га наговарају да спрема непотребну храну; а предлажу и свакојаке друге ствари, онеспокојавајући и узнемирујући га. Ово чине како он не би био слободан за Бога, и како не би могао да се насити сузним умиљењем плача. Ти си подвижник и војник Христов, прозри обману лукавих демона и обрати пажњу на то што они раде не би ли те некакко преварили. Јер као што је за човека немогуће да једним оком гледа у небо, а другим у земљу, исто тако не треба истовремено да се стара о души и о телу. И као што извор не може у исто време да точи и слатку и горку воду, тако је за човека немогуће да служи и Богу и свом телу; немогуће је служити Богу и мамону, немогуће јер једног ћеш мрзети а другог љубити, пошто слуга не може волети два господара. Зато ни за шта не треба трајно да се везујемо, осим за бесмртног Творца нашег: њему служити, Њему посветити ово кратко време, у нади на вечност. Управо због тога су свети оци толико брринули за данашњи дан; за сутра, било која ствар или потреба д је у питању, бригу су полагали на Бога, предајући душу и тело Господу, да би Он Сам промишљао о њиховом животу и збринуо их у свакој нужди. Пренеси на Господа бригу своју, и он ће те прехранити (Пс.54.23). Непрестано само Господом буди заузет јер Он увек слуша оне који га дан и ноћ призивају и на њихову непрекидну молитву нарочито се обазире. Ако сами о себи бринемо, Бог неће бринути о нама, ако се сами светимо, Бог се неће светити за нас; ослобађамо ли сами себе од болести, Он нас неће исцељивати. Када добијемо наду, када се очистимо ради молитве и одбацимо бриге, тада нам долази сећање на смрт и долазак Христов, разгорева се топлота срца, очишћује се и просветљава ум, а душа се наша наслађује умиљењем и пребива у страху Божијем. Кад се пак прихватимо непотребног рукодеља и брига, заборављамо све и сећање на смрт и долазак Христов; топлота срца нестаје, светлост ума се помрачује, умиљење и страх Божији напуштају душу и она се тако, кроз излишне рукодеље и бриге, удаљује од Бога. Зато наду треба да полажемо на Бога, како би Он промишљао о нашем животу, па ће тада и живот наш бити сагласан апостолским речима: и кад живимо и кад умиремо Господњи смо (Рим.14,8) тј. да живимо у нади на Бога, како је и Господ рекао: који верује у мене ако и умре, живеће. И сваки који живи и верује у мене неће умрети вавек (Јн.11,25 -26). Ако се бринемо о сутрашњици и старамо о уживањима, и у томе протраћимо ово крако време, кад ћемо онда бити слободни за Бога? Јасно је да ћемо, ако оставимо Њега и отпаднемо од Његове Божанске љубави, лишити себе свих добродетељи и бити остављени од Њега, да ћемо се лишити славе Његове, а наш ће живот почивати на оваквој нади: било да живимо или умиремо, живимо греху и умиремо за муке. Пазимо да некако, мало-помало, не будемо обузети овим погубним немиром, иначе ћемо изгубити земна блага, а да будућа не стекнемо. Једном заувек одрекли смо се земаљских ствари, светског мудровања, препустимо забораву сваку светску обману, пренебрегнимо све преварно, презримо све пролазно и тако приступимо једном Господу, даноноћно му служећи са страхом, слободни од свега у овом свету, живећи попут птица. Монах си! Зар не сматраш све што је од овога света ни за шта, а ипак, бринеш због неопходних телесних потреба? Све је то трулежно и има крај, лепота овог живота и спокојство тела – сујета је над сујетама. Монах си! Рећићу ти корисну реч: нико нема ништа прече од своје душе; па и само тело своје треба да доживљавамо као туђе, јер је смртно и пропадљиво. Осим Бога, само је још душа наша бесмртна и непропадљива. Онај ко се узда у Бога, тај заиста не брине за тело – чиме ће га нахранити и оденути; тај не ствара имање за случај глади, и ничега се не плаши, ни да ће га зверови појести, ни да ће бити убијен, но све то по заповести оставља, јер у свему има Бога за заштитника и помоћника. Јер онај ко целог себе не преда Богу, и ко у најнужнијим телесним потребама или било каквој невољи, не буде говорио: “(нека буде) како је Богу угодно” – не може се спасти. Ко подноси невоље, радоваће се по мало и пре исхода своје душе, а по исходу, биће обузет неописивом радошћу. Кад болујемо, задобијамо ране, или се приближавамо смрти и умиремо, кад подносимо крајњу немаштину и немамо никог ко би нас помиловао – ако уз све то говоримо: “како Бог хоће, тако нека нам буде” – наш непрејатељ, ђаво биће посрамљен и побеђен.

            Сваког тренутка очекуј свој крај и долазак Христов и говори: “сад ћу се постарати за своју душу, јер увече могу да умрем’’; а кад вече дође, овако размишљај: “није ли ово ноћ у којој ћу скончати – смрт ће можда стићи ненадано, можда ће ме дрво згњечити, или ће се обитавалиште моје срушити и убити ме, или ће се дисање изненада зауставити па ћу увенити као цвет или се сасушити као травка – умрећу и остати без гласа; само Бог зна где ћу се тада наћи; јер Он ће свакоме по делима да суди, и за свакога ће рећи: тамо му је место одређено’’. Овако размишљај сваког дана и не брини ни о чему, сем о гресима својим, па ће душа твоја ући у смирење и плач, себе ћеш сматрати за сташног грешника, а очи ће као извори непрестано точити сузе. Што се потреба у одећи и другим стварима тиче, чувај једноставност, истрошеност и скромност – не зато што не би имао чиме да купиш, већ како би на тај начин смирио душу и како се не би удаљио до Бога – такве ћеш ствари увек лако наћи; једноставно речено, поступај тако, да би ти савест била мирна. Онај ко не презре сваку ствар, славу и телесно спокојство, и ко уз то још и сам за себе у било чему налази оправдање – не може да се спасе. Човече! Буди пажљив према својој души, јер имаш само њу и јер имаш само један живот коме је крај неизвестан, а ваздушна пучина је непроходна и испуњена твојим непријатељима. Нећеш имати другог помоћника осим добрих дела.

            Пази на себе, да се после у бесконачне векове не би кајао. Моли се непрестано и дан за даном проводи водећи рачуна о спасењу своје душе, а што се потребе тела тиче, мисли само на оне од њих које су ти неопходне. Заборавио си, несрећниче, да твоје обећање и прва дужност јесте да се непрестано молиш, а сваку бригу да препустиш Богу, како би се Он о свему старао, о храни и одећи, и у свакој невољи, као онда, кад си се још подвизавао попут анђела. Не знаш ли, јадниче, да колико год су светитељи остављали сваку сујету и бригу овог света, толико је Бог задовољавао њихове потребе и недостатке; они су имали Божију помоћ као какву неисцрпну ризницу. Уколико се човек горди, утолико га и Бог оставља. Човече! Сети се смртног часа и вечне муке, сети се бесконачне, неисказане лепоте и славе коју је Бог од века приправио онима који Га љубе – изабраницима Својим. Сети се прошлости своје и година изгубљених у сујети овог света; можеш ли вратити макар и један проклети дан или ноћ; кад дође крај твога живота, хоћеш ли моћи да добијеш или измолиш макар и један час за покајање? Покушајмо да пронађемо наше изгубљено време – неће нам поћи за руком. Дакле, препознај обмане лукавих демона. Будимо трезвени умом и без сујетних брига; кад тело изгладни, наћи ће храну, а и све друго што му је потребно; јер као што мехур на води нестаје, тако ће се раплинути свака ствар овог света. Немогуће је служити и Богу и мамону. Но лукави демони пажљиво и непрестано гледају на нас, подстичу нас на оно чему смо склони; примећујући нашу греховну склоност, помрачују нам ум и дан за даном отимају нам време; као крадљивци тајно проничу у нашу мисао и нагоне нас да се занимамо пропадљивим стварима, да остављамо Бога и своју душу; убацују нам помисао: “уради ово данас или сутра, јер је врло важно’’, чак и онда када се ради о потпуно непотребној ствари. Човече! Буди пажљив и бићеш блажен! Послушај апостола Павла који говори: Молите се непрестано (1.Сол.5,17) – у свако време и на сваком месту. Рећи ћеш: “немогуће је непрестано се молити, јер ће тело, служећи, ослабити’’. Али он није рекао да време молитве треба провести стојећи, већ да се треба молити увек – ноћу, дању, увече, ујутро, у подне; свакога часа – док радиш, једеш, пијеш, лежиш, устајеш, увек говори: “Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме’’! Не очекуј одређено време за молитву – годину, месец или недељу и не прави разлику према месту, јер се Бог не пројављује на неком нарочитом месту или у нарочито време, већ у уму и на сваком месту влaдавине Његове.

Беседа 29.

Питање: Чиме се чува трезвеност ума, одакле долази сањивост и

 хладноћа мисли која гаси свету топлоту у души и усрдност према Богу?

            Одговор: Ову свету топлоту чувају трезвена мисао и ватрена ревност, како би храборо и стрпљиво сваког часа и свим силама ограђивали своју душу од раслабљености. Ревност удаљава сваки отпор, успаваност, тегобу, рaслабљеност и униније. Та ревност се снажи, покреће, разгорева и преставља чувара дома добродетељи. Уз њу, неопходни су и обични поклони, рукодеље и подношење хладног ваздуха, јер је то велика помоћ и сила протв сна, лењости, исцрпљености и раслабљености. Ваља се молити на свежем, тј. прохладном месту, јер се тада крв не слива у ноге; само, то није за немоћне и болесне него за здраве. У топлој соби нападају дремеж, сан, лењивост, умор, раслабљеност, што притиска и савладава подвижника. Ништа тако не замара подвижника, као ове немоћи. Осим тога, пази на себе: од разговора долази многоглагољивост; од многоглагољивости – празнословље; од празнословља – доколица; услед доколице остаје се без добрих дела, након чега човек упада у свакојако зло.

Беседа 30.

О сну

Како треба да се боре против сна они који желе да се Бога ради добро потруде у усамљеничком животу?

            У пустињи, у усамљеничком животу, води се шест великих битака: против лењости, унинија, сна, очајања, исцрпљености и страха. Због ових шест страсти св. Оци не дозвољавају усамљенички живот. Сан је заиста погубнији и од лењости, и од унинија, и од очајања, јер од њега потичу и ове последње, и многе друге страсти. Исцрпљеност и страх нападају касније. Кад неко спава незаситим сном, како то другачије да назовем него – лењошћу. Кад мрачни сан надвлада, подвижник тугује и љути се због пропуштеног времена. Затим долази очајање због губитка спасења душе и јавља се помисао која рањава савест, говорећи: “узалудан је твој труд, јер те је сан савладао“. Велика је, браћо, несрећа сан: као што магла прекрива сунце, тако сувишан сан заклања сазерцатељну снагу ума, и навлачи, као какву завесу, заборав на ум, који од тога постаје забораван и неосећајан за било какво духовно добро. Заспао је стражар и разбојници су напали; кад је ум неосетљив, све постаје мрачно и страсно. Као тамом да помрачују ум или водом да гасе огањ, тако демони поспаношћу и сном нападају, не би ли душу могли да лише свх добрих дела и наведу страсти на њу. Сав напор и труд демона против нас састоји се у томе, да нашу душу одвуку од Бога и непрестаног подвига. Због тога на сваки начин покушавају да нас наговоре да останемо у сујети овог света, или желе да нас погрузе у сан да би нам тако кроз испразно живљење украли време. Сан је један, али су бројни његови узроци: природна потреба, преједеност, маштања, разговори, пометеност, невоље, демонска завист, униније, или непотребан и прекомеран пост, од кога изнемогло тело тражи мир у сну. Као што преједање и опијање прелазе у навику (кад неко свикне на то да много једе, a нарочито да много пије; када пак навикне да мало једе и пије, тада и природа тражи мало) тако је и са сном: ако неко ослаби и не бори се против сна, него хоће да спава до ситости, тада и његова природа захтева много сна. Такав свагда ко да у тами проводи живот, ум му је непрекидно мрачан и не стара се око упражњавања добродетељи. Ако неко навикне да спава мало, тада ће и природа његова да тражи мало. Неумерени сан је врло погубна навика; ко је такву навику у младости стекао, тај треба још у почетку одрицања од света да се потруди и да устане против ње. Ако неко хоће да буде бодар, да победи сан док стоји, седи или лежи, потребно му је много уздржања, трезвености ума, непрестане Исусове молитве, непомућеног безмолвија и ватрене ревности, како би сваког часа чувао своју душу да се не раслаби услед многог тпљења. Нека сећање на смрт спава и устаје са тобом – тада ће тело и против своје воље следити душу. Против сна ништа тако не помаже као следеће четири добродетељи: уздржање, трезвеност, Исусова молитва и сећање на смрт. Ове добродетељи се називају снажном и разумном стражом. Без њих, станиште душе постаје сан и маштарење. Не може гладан стомак лежати сву ноћ на своме кревету, нити може сан да помрачи онога ко има трезвен ум; и неће губити време у кревету онај ко је искусио сладост молитве, нити ће се препуштати лењости онај ко има на уму своје полагање у гроб. Четири поменуте добродетељи увек постичу дух. Будимо бодри, уздржавајмо се, будимо трезвени, творимо молитву Исусову и имајмо сећање на смрт – тако се наоружајмо против сна; јер ако неко данима бди, а нема ове добродетељи, упашће у свакојако зло. Да би сан мало – помало био уништен, потребно је истрајно бдење, уздржавање, трезвеност, тврдо стајање на молитви и сећање на смрт. Када изнемогнеш стојећи на молитви, седи на столичицу сред келије, али се при том не ослањај на зид, јер ћеш се тако, ако задремаш, заљуљати и пробудити. Ако молитва почне да те упављује, узми књиге, прихвати се рукодеља и уз то се огради молитвом. Знај да само молитвом, без рукодеља, нећеш одолети сну – он ће те савладати. Демони нас под изговором изнемоглости приморавају да седнемо и кад то није нужно, спречавају рукодељ, и одмах након кратког бдења наводе сан дубок као тама, помрачујући наш ум и погружавајући га у бесвесно стање. Зато их немој слушати драги подвижниче; никад не седи без књиге или рукодеља, не зато што је рукодеље неопходно, него да би се супроставио сну. Треба стајати као распет по сву ноћ борећи се против сладости сна, својски јој се противећи и не остајати у лењости. Пре но што обавиш уобичајно молитвено правило, присили се на тврду молитву, а после мало одахни уз рукодеље, како не би утонуо у сан. Рукодеље се прихвата за нужно због (наше) слабости. Сан ће још више ухватити корена и узрасти, ако му се човек по првом буђењу поново врати, као лењо теле или као свиња која жели да се стално ваља у блату. Од таквога ће анђео Божији одступити и он ће пасти у руке (бројних) непријатеља, који ће га држати изван (тј. у бесвесном стању) колико год буду хтели, показајући му свакојака маштања и привиђења. Ако се подигнеш из постеље, а сан, под утицајем демона, поново почне да те обузима, онда јунчки скочи, као од огња или од змије отровнице или од разјареног лава који хоће да те прождере. Супростави се сну подвижниче: кад устанеш осважи се мало на ветру, држећи се истовремено и молитве. Онај ко живи у самоћи не треба да спава на крају дана и на крају ноћи, пошто му од тога бива још теже, јер је то време - како пише неко од отаца – када св. Анђео, наш чувар, долази на поклоњење Богу дајући одговоре за наша дела. Одмарати се треба или пре или после свитања; птица, кажу, неће моћи да лети ако преспава зору. Непријатељи нас често приморавају да и у невреме спавамо, говорећи нам у уму: “хајде лези на трен па ћеш опет устати’’, како не бисмо имали времена за читање књига или рукодеље. Послушаш ли их и легнеш, много ћеш времена изгубити. Навикавање на сан бива овако: кад се неко навикне да заспи пре времена – сан му се продужује; кад пропусти време за спавање – сан му се скраћује и остаје време за рукодељу. Од многог сна и преједања тело слаби, отежава и губи здравље. Уколико ти је борба коју водиш са сном тешка, онда спавај у одређено време или увече или ноћу, на топлом или хладном месту, већ према томе где се мање спава, а у топлом пази да се не угушиш димом, остало време не лежи на спавање него бди. Мера сна током ноћи, тј. у току једног дана је следећа: почетници – седам часова, средњи – четири, савршени – два часа и свеноћно стајање. Увек, и дању и ноћу, сходно могућностима, ваља бдети и устројавати. Ево анђелског бдења: кад човека ухвати први сан, устајање изгледа тешко и болно, као да су сви удови болесни и раслабљени, али кад човек издржи,устане и прошета за кратко на ветру, сви болови и тегобе ће ишчезнути и он ће сав дан бити весео и радостан што се није улењио. Тако поступај и победићеш сан. Кад не можеш поступити на описани начин, нађи себи друга, јер нико не може победити сан ако је усамљен, осим ако му се супростави свом силом – а пошто такав нема саподвижника и наставника међу људима, неопходна му је храброст и страх Божији. Зато су многи светитељи седећи узимали мало сна; неки су стојећи на молитви трептали очима, гледали или прислуживали светима; а ти, који волиш да спаваш, хоћеш да одолиш сну. Е не може тако!

            Ако не савладамо сан – узалуд нам је сав труд. Зашто кад смо заједно са братијом бдимо и устрајавамо да се не бисмо посрамили, а кад останемо сами савладава нас сан и немамо више снаге? Очигледно зато, што смо ограничени и немамо добрих дела и страха Божијег. Свети Оци су устрајавали против сна док не би пали на земљу. Један од отаца је постављао свећу и близу ње узицу, за коју је везивао тег – кад свећа догори, узица би се запалила и прекинула, а тег би падао на тучани предмет, чији би га звонки звук пробудио. Други је имао веома узак кревет, и када би хтео да се (током сна) окрене – падао је. Неко је држао у руци камен, и кад би камен пао, то би га пробудило Храброст и трпљење мати су сваком добро делу. Зато смо, братијо, дужни да будемо храбри, да трпимо, и Господ ће нам дати снагу у векове. Амин.