субота, 21. јануар 2017.

Шећерџији Ставри И. о томе: Треба ли се страшити смрти - 108. Писмо

Јеси ли чуо за блаженог Авакума ђакона? Кад су га Турци водили кроз Београд, окована у двоје вериге, да га набију на колац, овај витешки Босанац певао је:

"Срб је Христов, радује се смрти!" Речи ове звуче сасвим у духу апостола Павла који пише Филибљанима: Имам жељу умријети и са Христом бити, што је много боље; али остати у тијелу потребније је вас ради (Фил. 1, 23). Апостол и не говори о смрти но само о преласку из овог живота у онај живот. И радује се више ономе животу него овоме.

Једног здравог старца упитао сам недавно: шта би у свету највише желео од Бога? Ставив руку на прси он одговори: смрт и само смрт! А верујеш ли у живот после смрти? Баш због те вере и желим што скорију смрт, рече старац.

Безверни се страше од смрти, јер држе да је смрт потпуно уништење живота. Многи људи од вере опет страше се смрти зато што мисле, да нису свршили свој задатак у овом свету: нису извели децу на пут, или нису израдили што су почели. Па чак и неки свети људи били су у страху на самртном часу. Кад су ангели сишли да узму душу светог Сисоја, овај ангелски човек молио се, да га оставе још мало у овом животу ради покајања и припреме за онај живот. Свеци се, дакле, нису плашили од смрти него од суда Божијега после смрти. И ово је једини оправдан страх хришћанина, који чврсто верује у други живот и у суд Божији.

А без вере у други, небесни живот, страх је коноп о врату, којим смрт вуче осуђенике у ждрело своје. Живот за безверца није друго до ветар смрти, ветар који диже и обара свој мртав пепео; мигољи тај пепео и утишава га. Кад би безверац до краја логично мислио, он би морао рећи, да живота управо и нема. За њега је смрт једина вера његова; смрт једина вечна сила; смрт једини бог. За нас хришћане пак смрт је свршетак једне школе, сигнал одслужења једног војног рока, и ћуприја за повратак у домовину, управо смрт је сама по себи ништа за оне који верују Христу. Он је рекао Марти - а то говори и данас нама - ја сам васкрсеније и живот: који вјерује мене ако и умре живеће. Коме ћемо веровати, ако нећемо Христу, брате Ставро? Људима не можеш да верујеш ни кад кажу своје име, још мање кад кажу: платићу ти сутра, а најмање кад говоре о стварима дубоким и високим. Ван Сина Божијега нико ништа не зна ни о смрти ни о ономе што нас чека по смрти. Али Он је знао, и јавио, и показао. Његова побједа прождрије смрт, по речима апостола. Шта онда имамо да се плашимо од онога што је продрто васкрсењем Христовим? Не лепи се страх смртни за прилепљене уз Христа, победиоца смрти и Животодавца.

Ипак, један страх остаје, потпуно умесан и оправдан. То је онај страх, што су га и свете душе осећале на погледу смрти. То је страх не од смрти но од неспремности за онај бесмртни живот. Страх од нечистоте своје душевне. Јер нечисти неће видети Бога, нити правога живота у светим небесима. Господ нека ти је храброст и утеха.

Мисионарска Писма - Владика Николај 

Нема коментара:

Постави коментар