О браку и монаштву

БРАК И МОНАШТВО – ИСТИ ЦИЉ,

предавање епископа јегарског Порфирија, 2004.

 

Свако има потребу да нађе смисао живота, али и пут који ће до тог смисла одвести. Зато треба о свему томе говорити једноставно. Вера је једноставна, а и живот је у основи једноставан. То што је једноставно се кроз различите путеве усложњава тако што га ми мислено искомпликујемо и тиме прикрива једноставност вере и живота који су нам дати. Једноставан је наш Бог, Он није Бог мудраца и философа, већ се у историји једноставно открива, открио се обичним људима, позива нас на једноставне односе. 

Сви који су око Њега били, били су сложенији, компликованији од Његове личности и односа према ближњима. Једноставност Христова и једноставност Његовог поверења у нас људе се види у Јеванђељу, где су апостоли сабрани на лађи, а Христос је удаљен од њих и хода по води. За људску логику то је непојмљиво, надилази здраву људску логику и разум, зато су они били зачуђени и задивљени. У име свих апостола је проговорио апостол Петар, обратио се са поверењем Христу, молећи Га да и он може, по слици Христовој, ходити по води. Обратио Му се једноставним речима и чиста срца, посведочио тиме своје поверење у Њега, да заиста Христос Својом силом то може да учини, противно законима природе. Христос, не испитујући да ли је намера Петрова исправна, не тражећи шта је Петар између редова помислио, с поверењем у Петра, Христос му заповеда да изађе из лађе и ходи по води. Петар је то послушао, послушао Реч Христову, па и он почео, насупрот свим законима природе, да хода по води. Том вером је Петар добио моћ да учини тако нешто. Ипак, пошто је Петар само човек, пун борби, а то значи да контекст вере пролази кроз буру сумње и преиспитивања, схватио је да му се дешава нешто неприродно, натприродно, да може да се удави, том мишљу је и почео да тоне и да се дави. Господ опет наступа једноставно, без критике, не позивајући се на аргументе вере и духовности, ни на шта божанско, без осуде (што бисмо ми ипак учинили кад неко посрће и поклекне на неком пољу духовног живота, чак и најдуховнијима, ми смо спремнији да нађемо разлоге за осуђивање и оптуживање, а мало кад смо спремни да га разумемо и прихватимо га).

Христос воли сваког човека, позива сваког човека да дође у ту истину познања, Он једноставно пружа руку и избавља Петра из опасности у којој се нашао. Сила и моћ и живот – све то извире из Христа, али, да би се десило чудо – иако је читав свет чудо, сви ми смо чудо – да бисмо препознали у свему чудо, дар Божији и израз љубави Божије, потребно је да и ми учинимо лични корак Господу, корак љубави, да искорачимо ка Господу. Петар је по вери својој ходио по води, али кад је склонио своје очи са Исуса, кад је почео да размишља о себи и својим моћима, није постигао жељени резултат. Зато морамо очима и умом душе једноставно да ослушкујемо Реч Господњу.

Црква не говори језиком наредби, језиком закона, већ из перспективе човекољубиве мајке, која даје одговоре и помоћ свима који је траже, помоћу којих он може превазићи тај проблем и може да га разреши. Подлога за све је чињеница да је Христос распет, страдао и васкрсао из мртвих. Сваки проблем се може посматрати из те перспективе. Проблем наркоманије се може посматрати тако и решавати тако.

Постоје људи који живе шизофрено, подељено, ван Литургије живе на један начин, на Литургији су нешто друго. На Литургији се моле, траже духовност, а њихов профани живот нема никакве везе са Храмом Божијим. То није прави хришћански живот. Постоје људи који нису у Цркви, а много су бољи од нас који смо у Цркви. Црква није простор који нам нуди могућност да будемо бољи од других, па да се гордељиво односимо према осталима и да мислимо како ће они пропасти. Црква постоји зато што постоји смрт у нашем животу, зато што смо створена бића и као такви, по својој природи, ограничени и пролазни. Створени смо по слици и прилици Божијој, али као деца, нисмо довршени. Задато нам је да од иконе Божије у нама, од потенцијала који су нам дати – а они су икона Божија у нама, живећи у Цркви, дођемо до подобија Божијег. Не можемо својим моћима обезбедити то подобије, не можемо само својим потенцијалима које црпемо из своје природе, не можемо тиме остварити ону чежњу и потребу да дођемо до истине, до постојања наше личности. Црква из тог разлога постоји. Она је простор у коме се наше потребе, чежње остварују – Бог се у њој остварује. Својим моћима не можемо да победимо смрт. План Божији приликом стварања света био је да човек живи вечно, циљ његовог стварања је био тај, човеково назначење. То се остварује сада у личности Христовој, тако што се људска природа сједињује са божанском природом, хранећи се благодаћу божанске природе. План Божији се никада није изменио, иако је човек, слободном вољом, одступио од Бога, само је начин остварења тог плана измењен. Бог би свакако морао да дође да пода човеку веробитије, али не би уследило Његово страдање и пролазак кроз Крст да није претходило томе човеково одступање од Бога.

Црква постоји искључиво зато што је она простор и могућност у којој се рекапитулира све оно што је Христос за нас учинио и актуализује се, пре свега Његово Васкрсење и устајање из мртвих. У Евхаристији је присутан сам Христос, анђели, ми, небо и земља. Она је пројава, манифестација, изграђивање Цркве овде на земљи, предукус и сведочење нашег постојања у вечности и у Царству Небеском. Када говоримо о било којој светој тајни, па и брака и монаштва, не можемо их замислити мимо Цркве и Свете Евхаристије, на којој се ми сједињујемо са Живим Богом, причешћујући се Његовим Телом и Крвљу. Онај који не учествује у Светој Евхаристији, он не припада Цркви, или бар не узима све оно што му је Бог даровао у Светој Литургији. Света Литургија је Црква и носи тај печат Царства Небеског, о томе сведоче све свете тајне. Кроз Литургију нам је дата могућност остваривања сасвим другачијег односа између човека и Бога, као и између човека и човека, чиме се превазилази смрт. То је исто дато и задато и онима који ступају у свету тајну брака.

Брак је данас постао све друго осим свете тајне. Постао је економска заједница и подела улога и послова, а изгубила се светиња, лако се у њу улази, а још лакше излази. Не доживљава се више као тајна у којој двоје постају Једно, једно тело. Христос је своју јавну проповед започео управо на једној јавној свадби, у Кани Галилејској. Брак је заједница људи који су потекли из различитих духовних, интелектуалних, социјалних, психолошких миљеа, свако има своја различита искуства која уноси у брачну заједницу. Без обзира на те разлике, они бивају спојени љубављу. У причи о свадби у Кани Галилејској се види да љубав која је спојила двоје младих није потекла из њих самих, она је Дар Божији, врста кредита који Бог даје њима да би они управо због мноштва разлика које их раздвајају, имали помоћ и благодат, без чега би се та заједница распала. Они у почетку живе благодаћу Божијом, али се брзо та благодат повлачи, а супружници остају у рингу да се сами боре и умножавају ту благодат љубави. Љубав у почетку би требало да буде најмања љубав у току брачне заједнице, а највећа да буде на крају. Христос воду на крају тек претвара у вино. Пуноћа и савршенство треба да дођу на крају, али у есхатолошком смислу се они никад и не завршавају. Она ће и у вечности да се разраста из љубави у љубав, из радости у радост, све у бескрај.

Зашто Бог установљује брачну заједницу? Брачна заједница је Црква у малом, зато се некад венчање обављало током Литургије, а врхунац је њихово причешћивање. Данас се то изместило из Литургије, даје им се вино као сурогат свете тајне. Брак је Бог створио из истих разлога из којих постоји и Црква, не да постоји натуралистички сплет односа између људи, већ да би се створио сплет односа између мушкарца и жене који прелази смрт, а смрт се прелази заједницом са Христом, тј. љубављу према Христу, помоћу које онда они и воле једно друго и одржавају своју брачну заједницу и превазилазе и саму смрт. Брак не значи да се они херметички затворе у кућу, већ нуди могућност да постанемо црквена бића у правом смислу те речи. То није хуманистичка љубав у којој неко ужива у своме милосрђу, негујући тиме своју гордост, већ да би двоје, у свакодневном општењу, имали могућност да се реално одричу себе, своје воље. То је везано за наше постојање у Цркви. Да бисмо се уподобили Богу и саобразили се Његовој вољи, потребно је да се одрекнемо себе, одрећи се своје воље и не уздати се у своје моћи и своје потенцијале. Брак нам даје ту могућност да сваког дана имамо прилику да у разним питањима где се не слажемо, праштамо, молимо за опроштај, афирмишемо другу особу, а то је својеврстан крст, жртва, стално самопреиспитивање јер смо увек у искушењу да наметнемо своју вољу оном другом.

Ап. Павле каже да муж треба да воли жену као самог себе, тј. као што Христос воли Цркву, а жена треба да се боји мужа. То није буквално страх, већ да она буде у стралном трепету пред љубављу свога мужа, да га не повреди. Брак нам даје могућност за самопревазилажење себе и остваривање кроз заједницу. Ап. Павле, када говори о светој тајни брака, завршава речима: Тајна је ово велика... (има два превода) брак је могуће остварити једино у Христу и у Цркви. То је та веза са Светом Евхаристијом и Причешћем. Брак постоји да би се људи васпитали истинској и аутентичној љубави.

И деца не смеју да постану мали идоли, нити да остварују снове својих родитеља, нити родитељи кажу: Ја сам ти пружио то и то, већ да, обезбеђујући потребе свог детета, пролазе кроз муку, али радосну муку васпитавања свог детета. У браку човек може да постане биће љубави и да затим са свим људима доживљава љубав и са свима буде у заједници. Тиме и његова деца постају у Христу чланови Цркве и делови те заједнице. То је заједница Бога и људи, не гледају се моралне вредности, већ се свако посматра као икона Божија, свако је вреднији од нас и светитељ по љубави Божијој.

Многи су помишљали на монаштво. О томе постоје романтичне представе код оних који су у Цркви, а код оних који нису постоје извитоперене представе и предрасуде. Било је увек различитих типова монаштва. Чин монашења се вековима обављао унутар Литургије. Монаси нису духовне атлете који су спремни на подвиге какве други не могу да имају. Брак је заједница љубави. Монаси су заволели Бога и осетили да је монашка заједница она унутар које они могу да спроведу оне исте принципе које спроводе и они који живе у браку, али ван манастира. Центар монашке заједнице је такође Литургија, као и у браку, они се често и причешћују. И у манастир долазе људи са различитим навикама, из различитих миљеа и средина. Иако монаштво одликују и тежак рад, и рано устајање и дуге молитве, то није суштина, то су средства како монах остварује своје задатке. Као и онај ко је у браку, и монах је позван да се одриче своје воље, да се одриче себе у корист свог сабрата који је уз њега, да се бори са својим самољубљем и да остварује љубав према свом сабрату. Преко њега он воли читав свет као свог ближњег. Наш ближњи је онај ко је ту поред нас. По мери љубави наше према нашем ближњем, који је ту поред нас, ми потврђујемо своју љубав према Богу. По мери у којој жена воли свог мужа, она воли и све људе овог света. По мери у којој монах воли свог сабрата, он воли цео свет. То сведоче и отшелници. Најбољи пример за то је Св. Марија Египћанка, која је провела 40 година у пустињи, где није срела ни једног човека. Након тога је срела старца Зосиму који је дошао да је причести. Њено прво питање њему тада је било: Како је Црква? То је била њена брига за ближње, иако није била у директном контакту са људима у свету. Њеном љубављу су многи бивали укрепљивани, и не знајући то.

Кроз брак и монаштво се остварују две највеће Божије заповести. Остваривање заједнице у којој се различитост односа преображава кроз Христа и љубав према њему, кроз мукотрпни даноноћни подвиг, обновљени однос љубави, кроз ту љубав превазилажење смрти. Смрт је последњи и највећи непријатељ човеков, једино зло у свету. Само онај контекст живота који нам даје могућност да победимо и превазиђемо смрт, а то нам се даје кроз Цркву, може бити контекст достојан човека и нешто што надилази сваку лажну утеху.

Човек је биће саздано за живот, а то показује својом глађу за животом. Све што човек ради, је покушај да макар за трен победи смрт. То све човек сам по себи не може, може само са Богом и кроз Евхаристију, као члан Цркве. Црква постоји као простор живота, јер нас Господ воли и створио нас је за вечност, дао нам је могућност да кроз брак и монаштво ту тајну вечности, и поред свих мука и искушења, можемо да достигнемо, да је наставимо и у вечности. Било да смо у браку или монаштву, или ни једно ни друго, најважније је да се причешћујемо и тако будемо чланови Цркве.

Није важно да ли је теже монаштво или брак, то питање да ли је нешто тешко не треба ни да постављамо, питање је увек само шта је истинито. Кад сте спољашњи посматрач, нешто вам делује тешко, али када волимо, ништа није тешко. Једна од најтежих ствари је подизање детета, али родитељи воле своје дете и живе евхаристијски, па им ништа није тешко, могу само да се питају да ли је нешто исправно или не. Ако бисмо на силу, из психолошких, погрешних разлога хтели да се монашимо, то није добро. Монаштво нас привлачи својом естетиком и мистиком, али ту се исто живи, ради, монах чак може бити и морално несавршенији од човека у свету, али он тај контекст види као свој. Има сигурно исти проценат оних који дођу из аутентичних разлога у манастир и оних који дођу из психолошких, погрешних. Људи долазе у манастир у посету са поверењем и љубављу према монасима, а да их и не познају, што је лепо, али испада да монаси добијају прва места међу људима, што може да одведе у то да људи мисле да ће своје комплексе тиме да излече, да буду бољи од других, да ће бити духовни просветитељи, проповедници, добијају оно што нису могли другачије да стекну. Облачењем мантије може да се роди њихова гордост. Није поента у томе шта је теже, већ шта је корисније. Такви тешко опстану у монаштву, али и ако опстану, никад неће имати радост монашког живота.

Један монах се стално молио пред иконом Богородице, трпео је велика искушења, и у једном тренутку више није могао да издржи, па је питао: Господе, када ће престати ова искушења? Зачуо је глас: Када будеш престао да се молиш Овој. То је био глас нечастивог, који му је показивао на икону Богородице. Онај ко иде путем истине, имаће и велика искушења, а ако се одрекне истине, неће му више бити тешко. Кад по срцу изаберемо свој пут, биће нам тешко, али из љубави према Христу неће нам бити тешко. Ако нисмо укорењени у Христу, ако немамо сећање на Њега, ако не црпемо снагу из Њега, биће нам тешко да будемо хришћани. Али, ако не живим више ја, него Христос живи у мени, муке ће бити лакше. Како су мученици успевали да издрже стравичне муке? Само из љубави према Христу. Он је пут, истина и живот, све нам је у Њему дато. Чим човек почиње да мисли о себи, да се самосажаљева, то прелази у самољубље. Зато никад не треба да се питамо да ли је нешто тешко, него само да ли је истинито.

Кад се венчање дешава у оквиру Литургије, осећа се та благодат, осећа се тајна венчања, није индивидуални чин, већ је тај чин прострујио кроз све људе. Ван Литургије нема те тајне, људи гледају да се што пре то заврши. У вечности је само оно што је у Цркви, а у Цркви је оно што је у Евхаристији. Вековима су се све тајне дешавале у оквиру Литургије. Црква је иста за све људе, за Бога не постоје венчани и невенчани, монаси и немонаси, већ само крштени и некрштени. Наш једини прави брак је са Христом.

(Да ли неће бити благослова над браком ако супружници не уђу у брак као девственици?) Морамо се ослободити јуридичког поимања Цркве. Црква је простор љубави Божије према човеку, ту нема логике. А правила и правда и морал функционишту по принципу логике, то је нешто што је корисно за логику човеку. Црква почива на Крсту. Распеће је потпуно нелогично. Христос нас позива на ту врсту живота и такав подвиг. Црква кад говори у правилима, не говори то да би наметала човеку нешто, да би кажњавала и мучила, Бог кад говори, говори човекољубиво, да би, дајући нам смернице, пружио могућност да ми дођемо до циља нашег живота. Духовно ми можемо да саветујемо некога да чува своју девственост до брачне заједнице, зато што сматрамо да је то сигурнији пут до момента ступања у брак, пут који ће дати веће могућности некоме да се свецело преда брачном другу. Али, то не мора да буде правило, зато што у Цркви постоји покајање, које је васпостављање свега онога што смо изгубили. Ако Бог може да васкрсне нас из мртвих, шта онда не може да нам исцели? Али, да бисмо исцелили било шта на нашем бићу, потребно је да заиста доживимо преображај. То опет не значи да ћемо по сваку цену бити безгрешни, ми ћемо свакако бити грешни. Покајање је аутентично кад непоколебљиво станемо на пут који води ка Христу, када Га безусловно волимо, а наша свакодневица ће можда бити испуњена привременим делимичним падовима и одступањима. Али, наше неодустајање да останемо на Христовом путу и чежња и жеља да се вратимо Христу кад смо се од Њега удаљили, у томе се крије тајна покајања. Питање девствености и брака није физиолошка ствар, већ духовна ствар. Ми као морални чистунци, да смо најчистији и најморалнији, и да живимо само у оквирима свог биолошког бића, ми смо мртви. Међутим, када ми своје биће доведемо у заједницу са Духом Светим, када почнемо да живимо духовно, и грешни – ми смо живи. Узмите као пример толике светитеље – шта значи бити спасен? На грчком спасен гласи: цео, целомудрен. Има безброј светитеља, верски календар би био преполовљен кад бисмо гледали њихов морални живот, бар пола њих би било избачено из верског календара. Колико је светитеља-царева било који су убијали, који су се безброј пута женили, који су чинили злодела, али су на крају кроз покајање, кроз доживљај Христа и одрицања од себе и старога човека у себи, и истинског и суштинског преображаја, препуштања себе у руке Божије, дошли до исцељења, исцелили су се, постали су целовити, целомудрени. Целомудреност, целовитост, светост, није физиолошка категорија, него ми који смо душевни, кад уђемо у заједницу са Богом, постајемо причесници светости Божије, освећујемо се светошћу Божијом. Кад се ап. Павле обраћа Галатима, назива их светима, а каже: толико се уједате, пазите да се не истребите. Како их онда назива светима? Зато што их не третира по њиховим физиолошким ни моралним карактеристикама, већ по слици и прилици Божијој, по ономе како ће они изгледати у будућем Царству, када ће бити свети јер ће Христос узети све оно што личи на Њега, а све што не личи на Њега, неће. Све чега смо се одрекли, покајали се, тога више неће бити. Ни ми сами нећемо више себе препознавати, нити ћемо друге више препознавати као пре. Ми треба да се трудимо да нам ум, тело и срце буду свакако девствени, да се боримо за чистоту срца, за чистоту ума, а онда и за чистоту тела. Али, ако немамо чист ум, чисто срце, макар и истјазавали себе не знам каквим одрицањем и уздржањем, велико је питање да ли смо целомудрени или не. Онај који ступа у брачну заједицу а да није у девствености, али ступа из љубави, тај је већ ступио у девствену брачну заједницу јер су се већ одрекли свог старог бића, кроз тајну љубави и тајну Евхаристије.

Бело монаштво постоји, девственост и у браку. Људи имају погрешне представе о Богу, боје Га се, сматрају да су телесни контакти лоши, прљави, па се одлучују на уздржање у браку. То може да буде врло опасно, то није плод њиховог заједничког духовног живота, већ погрешне представе о Богу и вери. Ап. Павле сам говори у посланици да муж не сме да лишава жену, ни жена мужа, да треба да испуњавају своје брачне дужности. То је тема и за духовнике и за психотерапеуте и психијатре. Насилно ускраћивање телесног контакта оном другом може да створи велике духовне проблеме, а то говорим зато што сам имао прилике да сретнем такве људе. Телесни однос између мужа и жене су исте природе и квалитета као Литургија, извиру из истог корена.

Обичај је на Кипру, кад се двоје младих венчају, прве ноћи је њихова ложница прекривена белим чаршавом, а испод њега се налазе 4 крста. То је опонашање Часне Трпезе. Та постеља се доводи у везу са Трпезом у Храму Божијем. Та Трпеза треба да буде продужена кроз брачну заједницу, и кроз телесне односе. На основу сведочења Симеона Богослова, кад говори о божанском еросу, пореди га са односом између мушкарца и жене, под условом да тај однос извире из љубави према Богу, извире из Свете Евхаристије, одвија се у контексту Цркве. Постављала су се питања којим данима се сме водити љубав, којим не. Ако се то питање посматра тако формално, споља, то може створити велике конфликте и у појединцу и у заједници. Центар размишљања између двоје супружника треба да буде Света Литургија, и као садашње стање и као перспектива вечности. Ако ми ставимо себе у контекст Литургије, моћи ћемо врло добро да проценимо своје снаге и спроведемо у дело то све, па учинимо и понеку жртву. Али да се споља наметне шта сме, шта не сме, то ће створити хаос и удаљити нас од Бога, Он ће почети да нас плаши, а не теши.

Брак је најбољи кад су двоје једнодушни, једно тело, једна душа. У мери у којој може, онај ко је хришћанин треба да живи у Христу, у заједници са оним ко то не може и није, јер никад не знамо шта сутра може бити са тим човеком и који преображај може да доживи, у последњем моменту свог живота може да се преобрази. Нико не може да проникне у однос душе са Богом, то је тајна. Неко ко је био злочинац, грешник, може у самртном часу да доживи већу радост и преображај него неко ко је читав живот био у Цркви. То је јеванђељска прича о најамницима који су добијали исту плату, без обзира кад су дошли.

Нико не може да узима улогу судије кад је ванбрачна заједница у питању. Света тајна брака као чин је последња артикулисана од свих светих тајни јер је некад венчање било самим учешћем на Литургији и причешћивањем приказивани као супружници, Литургија је било њихово венчање. Зато, двоје који иду у Цркву, причешћују се, посте, учествују у Литургији, строго узевши, нема никакве потребе да се обави венчање као чин, они су већ венчани Христом, запечаћени су светом тајном Христа.

Проблем је у томе што се ми често питамо да ли нас неко воли. Ако ми волимо њега и волимо Христа, то нам неће бити важно. Није поента да мене неко воли, да мене неко разуме, већ ће мене Бог питати да ли сам ја волео, да ли сам ја разумео. Онај који воли не примећује да га овај други можда не воли, он је луд Христа ради, заокупљен потребом да воли тог другог, јер и Христос њега воли, он у том другом воли Христа.

Самоћа није категорија хоризонтале. Кад носимо самоћу, носимо и самољубље. Ми знамо да нас Бог воли, имамо за друштво онога који нам је најпотребнији, никада не можемо бити сами. Ако се трудимо да узвратимо на ту заједницу, нећемо се осећати усамљено. Чим се осећамо усамљено, несхваћено, запостављено, значи да нисмо са Христом и да се у наш живот укључила логика науштрб љубави, а логика има потребу да брани свој его, своја права. Једини излаз је да ходимо путем распећа, крста, али увек све Христа ради. Ако не трпимо Христа ради, то ће нам постати мука и терет. Ако трпимо зато што то каже Јеванђеље, а не осећамо као стварно своје, ако се не сећамо Христа, онда ћемо само гутати, гутати и гутати, и на крају ћемо пући. Трпљење са Христом је оно које ослобађа и афирмише. Све је врло једноставно. Христос воли сваког од нас на непоновљив начин, такве какви смо, грешни, искомплексирани, он је већ сваког од нас васкрсао тиме што је победио смрт. Ако будемо чистунци, не пијеш, не пушиш, одричеш се, ако лишавамо себе свега што захтева наша природа, а не чинимо то Христа ради, онда ћемо у најмању руку запасти у психозу. Христос је центар, пут, истина, и живот. Морамо живети за Њега, па ћемо на свако своје питање добити лако одговор.

Подразумева се апсолутна послушност жене мужу, али и мужа жени, они треба да се такмиче у послушности.