Понећу неко јаче уже, или чак ланац, да „везивање“ буде што спектакуларније!
На Литургији су била присутна многа чеда свештеникâ који су данас служили. Монахиње из манастирâ Рустова, Савине Главице, Свете Матроне и са Спиридона красиле су службу појањем за пјевницом, а касније и трпезу. Међу свештенством и монаштвом био је и мој духовни отац!
Док је трајало причешће, крила сам се иза народа, јер се нисам припремила…
Сада се сваки пут када свештеник на Литургији позове народ на причешће опоменем изреке: „Ако паднеш не каљај се, ако се каљаш не ваљај се“. А ја се баш ваљам!
Чак сам Оцу рекла да не знам шта бих рекла на исповијести. А он ће: „Е, то што оговараш цијели свијет – мало ли је! И то што си горда – ситно ли је!“
Кад мало размислим, више и немам неког дружења и испијања кафе а да се нечији живот не „опере“. То му дође као препричавање неке серије, па се једва чека нови сусрет да би се „серијал“ наставио. А можда то и није оговарање, већ се туђим искуством учимо како себе да исправимо? Или се на тај начин хвалимо что ми нисмо такви?
Ех, као оно о мајмуну и огледалу!
До завршетка Литургије спласну и моја жеља за „везивањем“. Док гледам монахиње како везују Оца, а он им се дријеши крстићима, бројаницама, медаљонима.., помислих како оне свој таланат вјере увећавају, утростручују, и задовољне прилазе Оцу, јер имају са чим „изаћ пред Милоша“. А сушто ја да изиђем пред њим…
Хтјела сам да одустанем. А онда се сјетих одличног текста са Сајта Митрополије „Шта је ново у Новој години“. Стегнух јаче своју бројаницу и помислих: „Обећаћу Богу да ћу да се промијеним. Устаћу, да се не каљам више! “ Знам да ће бити тешко, али сјетих се и оног: „Почињао сам више пута и нисам успијевао, али у мени нема очајања“.
Везах Оца и добих – бројаницу! Ето, сјајно за нови почетак, за МОЛИТВУ! Почећу одмах: „Господе Исусе Христе Сине Божији, помилуј мене грешну…“!
Опрости ми, Оче, и сви ви које „опрах“!
Зорица Дабановић
Извор: Митрополија црногорско-приморска
Нема коментара:
Постави коментар