Већ десет година отац Станислав Татић, парох спушки, носи необично послушање – духовно управља затвореницима који се налазе у затвору „Спуж“. Служи Свету литургију, исповеда, причешћује и крштава људе у углу затворске трпезарије. Верника има, читаво братство.
На богослужење у Казнено-поправном дому долазе људи жељни и спремни да своје „кодексе“ и криминалне досијее бар у то време одлажу у заборав. Стекао је огромно поверење затвореника који га лично позивају да им удели савет, „разбије“ малодушност, омами их оптимизмом! Са некима је пријатељство наставио и после изласка из затвора.
А духовно буђење у КПД „Спуж“ почело је последњих дана 2003. када је први пут после Другог светског рата у затвору служена Света архијерејска литургија. Службу је обавио митрополит Амфилохије са свештенством и монахињама манастира Ждребаоник, да би потом своју мисију започео и отац Станислав.
– Када сам први пут закорачио кроз затворска врата прожели су ме снажан осећај и жеља да нико никада не доспе у затвор. Сећам се првог Васкрса када је управа пустила најпре да уђу Мирашеви, код којих се „причестило“ девет затвореника, а код мене 250! Бог је дао да се годинама које су долазиле у затвору формира православно братство које успешно делује.
Како је време одмицало „веза“ овог духовника са затвореницима постајала је све чвршћа. Отац Станислав служи литургију, исповеда и причешћује. Често чује од ових људи оно што други не успевају. Њихове муке остају заувек тајна.
“Делија“
Отац Станислав је ватрени звездаш још од малих ногу, док је трчкарао по славонским пољанама око Винковаца.
– Памтим утакмицу на „Маракани“ када смо „тукли“ мадридски Реал 4:2! На трибинама сам био са мојим великим пријатељем из детињства Данијелом Љубојем, бившим репрезентативцем СЦГ.
– Памтим утакмицу на „Маракани“ када смо „тукли“ мадридски Реал 4:2! На трибинама сам био са мојим великим пријатељем из детињства Данијелом Љубојем, бившим репрезентативцем СЦГ.
– Нема тога ко би могао да ме натера да погазим свету тајну исповести. Ниједан затвореник никада није сумњао у моју лојалност.
Наш саговорник каже да међу његовим парохијанима има приличан број оних који су остали у вери и после изласка из затвора.
– Био је један који је на причешћу често говорио да му Бог неће никада опростити грехове. Говорио сам му да треба искрено да се покаје. Послушао је моје речи, па и данас долази у цркву у Спужу. У међувремену сам га венчао и сина му крстио. Оженио се девојком која је такође верник. Потпуно је променио живот, редовно се исповеда и причешћује, а до доласка у затвор није такав био.
Ипак, није било лако пробудити окореле криминалце и вратити их са погрешног пута, спасити их живота без вере.
– Ако мењате човека без Христа ви му не дајете узор, причате му бајке. А њих су управо бајке довеле ту где јесу. У затвору сам чуо много, али су ме запажања неких необразованих људи посебно изненадила и натерала на размишљање. Тако ме је један питао: ко је Мираш Дедеић? Када сам му рекао да је био свештеник у Риму, припадао Васељенској патријаршији, кога је патријарх васељенски рашчинио и ставио под забрану свештенодејства да би потом дошао у Црну Гору и прогласио самог себе за владику, одговорио ми је: „То би исто било као кад бих ја по изласку из затвора рекао да сам министар финансија!“ А како, приупитах. „Лепо. Пљачкао сам банке“, уследио је кратак одговор.
Контрола
Увек када отац Станислав улази у затвор, контрола на капији је неизбежна. Каже да му она више не пада тешко, али осећа да је стражарима постало неугодно.
– Пошто улазим са путиром и причешћем, не дозвољавам да се то профанише и да свако отвара и гледа. Постоји граница и они то разумеју.
Капела у завтвору
У кругу спушког затвора ускоро ће почети да се гради капела-црква у којој ће моћи да се служи света литургија, исповедају, причешћују и крштавају затвореници.
– Пројекат сам видео пре неколико дана и, колико сам разумео начелника, врло брзо ће почети радови – каже отац Станислав.
Велиша Кадић
Извор: Новости
Преузето са: Митрополија Црногорско-Приморска
Нема коментара:
Постави коментар