Наравно, овога пута је у питању филм Александра Петровића из 1968. Такође, верујем да је разлог због којег смо тако масовно подложни хистерији, којом ћу се бавити у редовима који следе, у томе што је наш ментални склоп и на глобалном плану и даље тако подложан механизмима који су тема овога филма.
ШТА СЕ ДЕШАВА?
Са свих страна чујем питања: шта се ово дешава? Да ли су се то приближила последња времена? На све стране се говори о оном мајанском пророчанству које се, наводно, односи на 2012. Наравно, ретко ко размишља о комерцијалном и, што је још важније, могућем политичком аспекту читаве приче. А зашто би? Зато што су сличне хистерије увек имале и такав карактер. Јер сличних хистерија је било, и то веома много.Међутим, човек је биће које кратко памти, углавном зато што кратко живи. Међутим, пошто човек не живи само о хлебу (Мт 4, 4), он жели и има могућност да оставља трагове о своме постојању јер га, без обзира да ли је хришћанин или не, покреће вера да његов живот има некаквог смисла. И тако настаје историја која је у својој основи разговор са људима који су живели вековима пре нас. Наравно, многи ће рећи: историја треба тумачење, то није просто разговор, у питању су дела која су настајала са одређеном намером, њихове ауторе не познајемо итд. Све је то тачно, али све те примедбе стоје и у случају сваког просечног разговора који водимо са живим ауторима.
КРАЈ СВЕТА – ГНЕВ БОЖИЈИ?
Вратимо се теми: све те силне приче о крају света и томе слично јављале су се периодично, некада са, некада без неког објективног разлога, узрокованог нељудским фактором.
Рецимо, замислите да сте рођени у Европи негде око 1320. Као и већина њених становника, неписмени сте. О животу знате само оно што сте сами искуствено сазнали и што вам је неко рекао. О коначном смислу живота, о спасењу и сличним стварима, знате такође само оно што вам је неко рекао, а с обзиром на период и контекст, то се углавном односи на кругове пакла и слично. Наравно, част ВЕЛИКИМ изузецима. И онда дође 1348. и донесе најстрашнију болест коју је свет икада видео. И погоди све, без обзира на сталеж, узраст, моралност и сл. На сваком кораку људи умиру у мукама. Зашто? Нико не зна. Да ли је могуће да не помислите да је то оно о чему сте толико пута слушали у Цркви, оно о чему говоре многи, рецимо, харизматици који пролазе улицама вашег града и бичују се желећи да ублаже гнев Бога који једини има власт да томе стане на пут?
Или, мало ближе нама, у сваком смислу: Причао ми је један рођак, старина од преко 90 година, о неком човеку из његовог села који је починио један страшан злочин, а да, поверовао сам, заправо и није био злочинац. Но, о злочину нећу говорити, верујем да је то Господ некако разрешио, већ ћу рећи шта је то што је злочину водило. Дође 1912. година, он младић од близу 20 година, време је да се жени, али стиже позив за рат за ослобођење Старе Србије. На сву срећу, није дуго трајало, врати се он жив и здрав, мало се примири, нађе девојку за себе, није стигао ни свадбу да приреди, кад стиже позив за други рат. Опет исто, хвала Богу, али изгубио је много другова, гледао је како умиру. Вратио се, оженио, био је кући таман колико је требало да приреди свадбу, кад поново рат, и то, испоставило се, рат страшнији од било ког рата који је свет до тада видео. И, шта ће, опет се одазове. Па онда све редом: Албанија, Крф, Солунски фронт... И врати се након више од 4 године; жена и дете му нису преживели епидемију тифуса, дете није стигао ни да упозна. Након мало времена, поново позив. Избила је у новоосвојеним крајевима, једна у низу, побуна качака, албанских одметника. А онда је, након петнаестак година, дошао и други светски рат. Није могао да ратује, али, зар је то важно... И шта о животу да мисли човек који је све ово претурио преко главе? Да је дошао крај света? Добро је, нека пропадне, кад боље не може...
Дакле, било је горе, и то много горе, па ето, ипак претекосмо...
РАЗУЛАРЕНИ ЕГОЦЕНТРИЗАМ
Очигледно, без обзира да ли су разлози наше стрепње објективне или субјективне природе, ствар је у нашој перцепцији, безмало, верујем, у њеној основи. Јер тамо, у њеној основи, налази се заправо неограничени, у потпуности разуларени, егоцентризам, много година храњен вером у здравље похлепног људског разума, у човеково призвање, безмало, императив да господари. А сва та позитивистичка, у основи увек ружичаста уверења (јер сваки позитивизам, укључујући и онај верски, у основи је ружичаст), веома често се на крају, при погледу у огледало, суоче са својим супротностима. Негде у основи, наиме, ми ипак осећамо да ствари не стоје баш онако како ми мислимо. А када се, поред свега, и из неког објективног разлога додатно уздрма илузија о нашој готово апсолутној моћи, а за то је, наравно, више него довољан један земљотрес, један од 5 најснажнијих забележених, али ипак један од пет, на сцену се за тили час износе у још већој мери најневероватнија псеудоапокалиптична сујеверја. Притом, земљотрес се догодио неком другом, и тај други га разуме и подноси на другачији, рекао бих, човеку и хришћанину неупоредиво приличнији начин.
Желим и сада да поновим оно што сам много пута последњих дана рекао: данас истинитост Еванђеља сведочи много боље сада већ неколико стотина добровољаца у Фукушими, инжењера и техничара, од милиона хришћана по имену.
ДА ЛИ ЈЕ МОГУЋА ХРИШЋАНСКА ЦИВИЛИЗАЦИЈА?
Сада смо дошли до онога што је заправо истинска тема сваке наше приче: Еванђеље. Има ли ова хистерија било какве везе са Еванђељем? Коначно, све ово о чему говоримо је везано за, у цивилизацијском смислу, хришћански контекст. И то нас доводи до једног од, ако не баш вечитих, а оно сигурно прилично постојаних питања: да ли је уопште могуће Еванђеље као цивилизација, да ли је могућа хришћанска цивилизација? Даћу кратак одговор: не. Јер Еванђеље је Црква, а Црква је тајна сједињења Бога и човека и човека са човеком у Богу. И то је све. Ако би се цивилизација одрекла свега што не спада у ово, а то су углавном сила и моћ, онда бисмо можда могли да говоримо о неком приближавању, али тада би цивилизација била безмало близу тога да се поистовети са Црквом.
Наравно, овим покушајем заснивања хришћанске теорије друштва нисам дао одговор на питање. Јер ипак, у нашем предању постоји мноштво прича и књига о крају света... Чак и у самом Новом Завету имамо књигу Апокалипсе, Откривења Св. апостола Јована, која говори о крају света. И зар онда све те приче ипак немају неког основа. Немају; заправо је све много теже, али и лепше. Јер овде имамо проблем са неразумевањем основних појмова, а оно већ само за себе говори колико је заиста наша цивилизација хришћанска.
ХРИШЋАНСКО ТУМАЧЕЊЕ АПОКАЛИПСЕ
Најпре сам појам апокалипсе уопште нема негативно, већ веома позитивно значење. У питању је наравно, откривење, визија о смислу (и само у том контексту и „крају“) света. А та визија је у хришћанском случају, наравно, у сваком аспекту инспирисана Христом. Христос је заправо њен једини садржај. Дакле, Св. аспостол Јован читаву историју света види као победу Јагњета – Христа која се завршава потпуним сједињењем Невесте Јагњетове, Цркве, и њеног женика. „Крај“ у овом контексту, такође, не само да нема негативно значење, већ се односи на догађај који представља испуњење смисла, или боље: испуњење смислом свега што постоји. Крај тако пре означава истински почетак, јер тек у Христу свет истински започиње да постоји. Овакав крај света стога није догађај од кога треба бежати, већ ка коме управо треба хрлити. И, што је још важније, овакав крај света не може спречити ниједна природна нити људским умом и руком узрокована катастрофа.
Такође, веома је важно разумети и знати да се књига као што је новозаветно Откривење обраћа пре свега својим савременицима. То и иначе важи за књижевни жанр апокалипси. Ако обратимо пажњу на историјски контекст, видећемо да се, пре свега, порука Отркивења односи на хришћане са краја првога века. Сав символички апарат описује последице сукоба са оновременом најмоћнијом силом овога света, Римском империјом, у који Црква управо у то време све интензивније почиње да улази. Наравно, јасно је да је са друге стране порука Откривења актуелна и данас, као и у сваком периоду постојања Цркве, јер искушења власти, страха и моћи су пред Црквом и у Цркви, и данас истакнута, вероватно више него у време Апостола Љубави. А сва та искушења можемо отклонити само уколико непрестано избељујемо своје ризе у крви Јагњетовој.
Такође, Откривење функционише и на плану микрокозмоса, на плану наше личне историје. И на том плану и у том оквиру се одвија целокупна драма домостроја спасења. Уколико то увидимо, сваки дан нашега живота постаје последњи и судњи, дан стајања пред Христом и уласка у Нови Јерусалим. А једино нас на томе месту ниједан потрес не може уздрмати.
Коначно, за крај вашој пажњи препоручујем и једну карикатуру која можда најбоље говори о природи хистерије у вези са 2012. и ко зна којој по реду пропасти света.
ЕВАНЂЕЊЕ И ФУКУШИМА
Желим и сада да поновим оно што сам много пута последњих дана рекао: данас истинитост Еванђеља сведочи много боље сада већ неколико стотина добровољаца у Фукушими, инжењера и техничара, од милиона хришћана по имену.
ЧОВЕКОВ ИМПЕРАТИВ – ГОСПОДАРИТИ
Очигледно, без обзира да ли су разлози наше стрепње објективне или субјективне природе, ствар је у нашој перцепцији, безмало, верујем, у њеној основи. Јер тамо, у њеној основи, налази се заправо неограничени, у потпуности разуларени, егоцентризам, много година храњен вером у здравље похлепног људског разума, у човеково призвање, безмало, императив да господари.
СВАКИ ДАН – СУДЊИ
Откривење функционише и на плану микрокозмоса, на плану наше личне историје. И на том плану и у том оквиру се одвија целокупна драма домостроја спасења. Уколико то увидимо, сваки дан нашега живота постаје последњи и судњи, дан стајања пред Христом и уласка у Нови Јерусалим. А једино нас на томе месту ниједан потрес не може уздрмати.
Аутор: презвитер Вукашин Милићевић
Извор: Православље
Нема коментара:
Постави коментар