Завршила се школска 2013/14 година у просветним установама Црне Горе. Још у јесен 2011., потписан је јасан политички договор са нејасним и незграпним именом наставног предмета, у оквиру кога ће се, у црногорским школама, учити матерњи језик. Послије три године, од тог јасног договора, остао је само тај рогобатни и прилично неупотребљив назив предмета, и -ништа више. Ни један родитељ данас не може са сигурношћу тврдити којем језику и којим језиком наставници уче његову дјецу, на часовима предвиђеним за овај предмет.
У поменутом споразуму, који сам назвао јасним, дефинисано је, на нивоу општеважеће обавезе, да ће, поред осталих, и дјеца која говоре српским језиком, моћи у потпуности и неометано, да уче свој језик, и то да га уче, баш на свом матерњем језику. Тај договор је подразумјевао и израду адекватних уџбеника који би такву наставу омогућили и поспјешили.
Међутим, противно тексту и духу тог споразума, дјеца у школама уче искључиво из уџбеника Црногорског језика (са свим нејасноћама везаним за различите форме тог и таквог језика). То за посљедицу има нову неправду, да се настава из предмета са нејасним називом, врло јасно и недвосмислено одвија по замишљеном плану и програму за Црногорски језик!!?? Српског језика нема у црногорским школама, осим у алузији коју ствара слово „с“ у компликованом називу предмета.
Дакле, три године – ћути власт, а ћути и опозиција. Од некакве комисије која је требала да надзире примјену споразума – нема ништа. Сви ћуте, а онда – поново се попови бави политиком! Већина родитеља сматра да им дјеца уче сопствени матерњи језик! Пошто сви полажу право на исправно тумачење споразума који се не примјењује, на родитељским састанцима имамо снисхођења, трпљења, избјегавање тема и комичне ситуације попут сљедеће:
Раз. старјешина: „Мали је нешто попустио из црногорског…“
Родитељ: „Баш ме то чуди, јер учимо српски сваки дан…“
Раз. старјешина: „Хм. Па ето, имаћемо контролини из црногорског сљедеће седмице па нека се спреми.“
Родитељ: „Одлично. Наредних седам дана нећемо радити ништа осим српског, како бисмо се што боље спремили за тај контролни…“ .
Овај разговор се заиста десио у једној од црногорских школа, па бих овдје скренуо пажњу на то да овакво моје писање није пуко „бављење политиком“, него бављење здравим разумом, ако га уопште има међу онима који рјешавају ово политичко питање. Ја и даље мислим да је споразум из 2011.г., био боље рјешење од претходно понуђеног, дискриминаторског наметања једног језика – свим другим језичким заједницама. Мислим да је то био добар споразум, јер је, између осталог, у себи садржао јасну назнаку да ће бити примјењен и да ће та примјена бити надзирана од стране потписника. Дакле, политичке партије су добро урадиле када су потписале онакав споразум у онаквом моменту, али сада не раде добро што свој сопствени договор не спроводе у дјело. У споразуму не пише да он неће бити примјењен, нити испод потписа представника црногорске власти стоји напомена: „Ово што сада потписујемо – ми лажемо, и не пада нам на памет да ријеч одржимо“.
Суштински, проблематику не мијења ни чињеница да је поменути споразум, током 2012.г. незнатно модификован, и да политички актери ове измјене нијесу идентични са потписницима споразума. Принципи споразума су остали исти, а његов темељ је још увјек занован на договору власти и опозиције.
У свему овоме има добронамјерних људи са свих страна, и међу просветним радницима и међу родитељима. Само, понекад, добре намјере не могу превазићи гребене лошег рада надлежних органа. Када наставница каже родитељу како „нема проблема“ и како дијете „слободно“ и „без посљедица“ може „прескочити“ учење неких словних знакова и чудних (полу) гласова (за која, својевремено, ни овдашњи министар културе није знао како бисмо их могли употребити ), то онда није рјешење проблема, него његов почетак. Јер, упркос поменутом договору и уставним правима да свако дијете мора имати услове за учење свог матерњег језика, наставници „излазе у сусрет“ ( „чине услугу“ ) дјеци која говоре српски, тако што их ослобађају обавезе да похађају наставу из неколико необичних методских јединица. ( Зар се не бисте осјећали непријатно, и зар не бисте почели да избјегавате продавницу у којој вам продавачица свакога дана наглашава да вам „чини услугу“ и говори како „нема проблема“ да вам, рецимо, врати кусур? )
Бојим се, да се и власт и опозиција „крију“ од ове теме из једног сасвим вјештaчког разлога. Као, да се не би „србовало“. Да се не би претјеривало са „идентитетским питањима и темама“, „докле више са тим национализмом“ и томе слично. Међутим, ова тема уопште није националистичка. Није ни мањинска, ни етнофилетистичка (како би то рекли теолози). Тема је, у својој основи, строго везана за питање поштовања грађанских права. У овом случају ради се о правима оних грађана Црне Горе који говоре српски језик. Њих је већина у Црној Гори, и то нијесу само Срби – дефинитивно. А колика је та већина? Била је нешто преко 50%, сада је нешто испод тога процента. Овдје не треба трошити ријечи о разлозима због којих у Црној Гори, од пописа до пописа, од избора до избора, од плата до плата, варира „мишљење ( став )“ појединаца. Тек, и поред свега, највећи број грађана Црне Горе, говори српски. Али могућност да њихова дјеца у црногорским школама уче матерњи језик, мања је од могућности да уче, рецимо, енглески или италијански. Јер, за енглески и италијански имамо ваљане уџбенике, наставнике, одређени број часова. А за српски?
Прије осам година добили смо нову државу. Државу њених грађана. Та држава упорно игнорише поменуту грађанску већину. Шта више, рекло би се да наша држава ратује против те већине, гурајући говорнике српског језика у заједницу „другог реда“. (Као кад би сте Реал из Мадрида, сљедеће године, за казну, послали у Лигу Европе, јер је у овогодишњем финалу Лиге Шампиона дао голова противнику, „више него што је требало“!!!) Улазимо у девету годину обновљене црногорске независности. Половину тога времена, већински број грађана ове државе трпи дискриминацију. Има ли грађанина Црне Горе који неће дићи глас против тога?
За рјешење овог проблема није нам од користи ни сам Устав Црне Горе, који – по овом питању – има једну од најконфузнијих формулација у историји правног штива. Та формулација наводи разлику између „службеног језика“ и „језика у службеној употреби“, али је не објашњава. При свему томе не постоји ни један позитивни пропис који поменуту разлику разјашњава и чини је правно употребљивом. Тако нам остаје да читамо уставну одредбу по којој – српски језик није службени у Црној Гори (!?), а црногорски, по истом принципу, није у службеној употреби(!?).
Ако се ово питање не ријеши јасном и добронамјерном политичком акцијом надлежних, сви они позиви Србима и говорницима српског језика, да Црну Гору доживе као своју државу – остаће мртво слово на папиру. Упозорење које овдашња власт шаље појединим грађанима како они не би смјели да имају резервну државу, директно се тиче амбијента у коме ти исти грађани, у овој држави остварују своја грађанска права. А какав став ће имати ти грађани, нарочито они млађи, нарочито дјеца, – ако у својој земљи, у својој Црној Гори, не могу да уче свој језик? А тај је језик, рецимо, баш – српски?!
Није ваљда да им демократија и плурализам 21.вијека поручују: Престаните да говорите сопственим језиком, или престаните да тај језик именујете његовим правим именом,- и одмах ћете добити сва права, као и сви други.
(Наравно, тако је. Ето видиш да се разумијемо. )
Извор: Ин4С
Преузето са: Митрополија Црногорско-Приморска
Нема коментара:
Постави коментар