Храм светог пророка Илије у Миријеву обележава 180 година постојања. У годину великог јубилеја ова црква – позната по томе што је у звонику крила један од три примерка рукописа Николаја Велимировића који су седамдесетих година минулог века пренети у Диселдорф на штампање – улази као сведок живота народа са којим се радовала, али и патила.
Све о развоју и обнови једне од најстаријих престоничких богомоља, свештенству које је њоме управљало кроз прохујале деценије, али и о историјату Миријева и њених житеља, утиснуто је у странице монографије чији је потписник протојереј-ставрофор Ратко Аксентић, старешина миријевског храма.
– Откако сам дошао у ову цркву, предано сам сакупљао материјал. Постао сам сведок многобројних догађаја у вези са храмом, јер сам под његовом куполом већ 37 лета. До мене је стизала и разна архивска грађа, а као извор сам користио и црквени летопис писан од 1941. наовамо. Најпре сам архивирао документацију са жељом да је неко други срочи, али, ето, 180. годишњица се појавила као прави повод за објављивање дела. Због свега тога осетио сам се позваним да напишем монографију и тако оживим сећање на све прошле догађаје – каже Ратко Аксентић, старешина Храма Светог пророка Илије.
Трагајући за подацима, било је и оних који су аутора монографије помало изненадили. Јер, храм је званично подигнут и освећен 1834. године, у време кнеза Милоша, о чему сведочи и запис из 1833. где житељи Миријева упућују молбу кнезу да их те године ослободи од кулука јер зидају цркву.
– Постоје и наводи да је црква сазидана делом од материјала разрушеног манастира Сланци, а познато је и да је први свештеник био Јован Недељковић, који се помиње у неким списима из 1821. као парох Храма Светог пророка Илије. Управо та чињеница ме је навела на размишљање да је на месту данашње цркве можда некада била црква брвнара. У Архиву Београда наишао сам на крштеницу девојчице Теодоре Димић из 1823, коју је крстио управо парох Храма Светог Илије у Миријеву. То је само био доказ да је на истом и раније постојала црква – истиче старешина храма.
У раскошну монографију Ратко Аксентић унео је многобројне детаље из прошлости, између осталог, и тај да је пре 140 година богомоља обновљена, када јој је дограђена и данашња припрата са звоником који је потом поправљен и 1968 – продужен је, покривен бакром и на њега је стављен позлаћени крст.
У јубиларну деценију богомоља улази и са неколико проблема. Један од њих је дотрајала ограда, сазидана пре 84 године. Старешина храма подсећа да је вода која се слива у канале подрила темеље ограде, па она више није стабилна, у неким деловима је чак и оштећена. Пројекат обнове постоји, додаје он, али новца засад нема.
Црква је зидана на најнижој тачки иначе стрмог терена, практично у подножју Улице витезова Карађорђеве звезде. Кишница и подземне воде одвајкада су проналазиле пут до порте, па је главни непријатељ ове светиње била влага.
– Зато смо морали да заштитимо унутрашњост храма. Најпре смо обложили зидове ламперијом како бисмо сакрили влагу, али то и није било добро решење, па су мајстори 2009. обили зидове докле год је она сезала. Оставили смо их годину и по дана да буду на сунцу, ветру и промаји, па је тек после тога почело малтерисање и обнова. Грађевинари су урадили нову фасаду, дренажу терена, проширили тротоаре, а зидови до метар и по у висину обложени су гранитним плочама. Радови су коштали 21.000 евра, које је даривао грађевинац Зоран Коцић. У цркву је уграђено и подно грејање – објашњава протојереј-ставрофор.
Унутрашњост храма је сачувана од зуба времена. Дрвени иконостас је урађен 1919. у духу неокласицизма по нацрту Јована Димића, тадашњег свештеника и краси га 14 икона које су дело уметника Лазара Крџелића 1889. године.
До пре девет деценија, сем иконостаса црква није имала никакав живопис. Осликавање је почело 1948. захваљујући Велимиру Маретићу, али пошто су се тада унутар храма палиле свеће, дим и чађ су учинили своје па су ликови на иконостасу страдали и већина их се није ни назирала.
– Добили смо благослов да се поводом века и по постојања цркве уради рестаурација и конзервација иконостаса. За то је заслужан ђакон Добрица Костић, чије је радове одобрио Завод за заштиту споменика културе. И олтар сија пуним сјајем јер је нове иконе на зиду управо осликао у „ал секо” техници уметник Данило Скулић. Претходне су биле на платну (рад Муфтиског из 1948) и засад су склоњене и биће ревитализоване.
У порти се налази и парохијски дом, подигнут у првој деценији 20. века. Објекат је зрео за реновирање, уверава старешина храма, који је и у монографији подсетио на то да су житељи Миријева још 1906. послали молбу црквеном суду да им дозволи продају 450 стабала из свога забрана како би почели да зидају кућу, да би народ имао где да се склони „у случају хрђавог времена”.
– Четири године касније суд им одобрава зидање кућа у износу од тадашњих 3.875 динара – открива Аксентић.
Храм Светог пророка Илије иначе има још земље у свом власништву – такозвану Бајдину њиву која се простире на 1,13 хектара. Управа је дуго водила борбу да се то земљиште претвори у грађевинско, у чему је и успела. Одређени проценат од продаје свештенство планира да искористи за градњу нових објеката у порти храма.
Пут до имена Миријево
Од 1521. до 1523 – Мирне
1528 – Мирановац (28 кућа)
Од 1528. до 1530 – Миријевци (15 кућа)
* Мирање, Милиево, Милиеро, Мирова и Мирија-Небел
Предања о имену
* Према првом предању у околини Кичева у Македонији постојало је село Мирово које се помиње у турском запису из 15. века. Три века касније, под налетом турског зулума село је расељено, а његови становници су у околини Београда основали ново насеље – данашње Миријево.
* По другом запису, на територији Миријева закључен је мир између Турака и Аустроугара, руковањем противника уз речи: „Ево мир.” Постоји и предање да име овог београдског насеља долази од турске речи „мирија”, што значи „дажбине у натури”, које су у то време сељаци из околних села предавали у магази која се налазила у Миријеву, у близини данашње Цркве Светог пророка Илије.
* Треће сведочење каже да име села Миријево вероватно води порекло од турских речи: „мирија” и „ова”. У нашем преводу прва реч означава порез на приватно имање, а „ова” означава поље.
Прича о звонима
Црквена звона су стизала, али и силом прилика, напуштала овај велелепни храм.
– Постојала су три звона, али су их Аустријанци, одлазећи из Србије 1917–1918, однели са собом. Две године касније управа цркве и Миријевци набавили су ново које је служило до 1931, када је свештеник Велимир Исаковић, прилогом суграђана, купио још три звона која раде и дан-данас. Довезена су коњским колима, свечано окићеним за ту прилику. Оно звоно из 1920. продато је после четири деценије за 150.000 динара за манастир Режевићи у Црној Гори. Новац је употребљен за обнову унутрашњости цркве – израђена су нова храстова врата на улазу храма, поплочан је под и дрвени патос у олтару, осам година касније реконструисано је и црквено кубе, које прекривено бакарним лимом, постављен је и громобран, поправљен лимени кров... – набраја аутор монографије.
Нема коментара:
Постави коментар