У младости сам писао песме. Неки социјалистички критичари нашли су за паметно да их критикују као „декадентне”Владета Јеротић (1924), лекар, психијатар, књижевник, академик, добитник је награде за животно дело „Доситеј Обрадовић”, коју додељује истоимена задужбина. Јеротић је, каже се у образложењу жирија, својим животом, делом и деловањем, по свему, на трагу мисије коју је у српском народу остварио Доситеј Обрадовић.
Завршио је гимназију и у Београду. Специјализирао је неуропсихијатрију, а у Швајцарској, Немачкој и психотерапију. Радио је више деценија као шеф Психотерапеутског одељења болнице „”. Од 1985, као професор по позиву, предавао је две деценије Пастирску психологију и медицину на у Београду. Аутор је четрдесетак изузетно значајних књига. Члан је САНУ, и Медицинске академије.
У Доситејево време, стиче се утисак, више се улагало у образовање, него данас?
Не знам да ли је тако ако мислите на Србију, која се још није била ослободила турског ропства. Ако мислите на Европу у Доситејево време, можда сте у праву. Вредности се ипак мењају. Ваља разликовати трајне вредности, као што је универзална етичка порука, вредна за свако доба и за сваку религију: „Не чини другоме оно што не желиш да он теби чини”, па их разликовати од пролазних вредности, које се мењају из века у век. Доситеј Обрадовић је оставио пример своме народу, како својим животом тако и својим књигама, трајне вредности садржане у његовом истинском просветитељству, и још више, у његовој верској толеранцији, толико потребној и нашем времену.
И култура нам је на маргини друштва?
Не само код нас. Када је Освалд Шпенглер писао књигу „Пропаст Запада” (сувише патетичан наслов), између два светска рата, као да је био видовит, јер је написао: „Када се цивилизација у будућности приближи своме врху, култура ће бити близу дна.” Али не очајавајмо! Култура никада неће нестати, јер је култура: религија, филозофија и уметност. Ако је култура, збиља, ово што сам за њену бит навео, било је и раније епоха пресахњивања код људи, и религиозног духа и стваралаштва, у филозофији и уметности, па ипак, култура (дакле, култ, поштовање Бога и црквених обреда) није никада нестала.
Проучавали сте психолошке портрете српских писаца. Ко вам је био најзанимљивији?
Три можда највећа српска писца од средине па до краја XX века – Андрић, Црњански, Селимовић (пре њих Момчило Настасијевић) – били су ми подједнако занимљиви и сложени као личности. Без такве сложености била би незамислива њихова сложена дела. Ко је могао боље од Андрића да објективно сагледа живот у Босни, и онај прошли, и онај за време Андрићевог живота, и овај данашњи! Милош Црњански је апсолутни песник, било у којој области књижевности да се огледао. Меша Селимовић је узбудљиво и доживљено исказао трагичност живота у свом најбољем роману „Дервиш и смрт”.
Како може болест, а како алкохол да утичу на стваралаштво?
Већина болести су психосоматског порекла, па је значајно шта мислимо, па и осећамо. Једно време се мислило да болести (нарочито психичке) могу деловати подстицајно на стваралаштво некога обдареног човека. Доста дуго не мисли се више тако; чак супротно: неке болести су код неких стваралаца ометале њихово стварање (Кафка или Херман Хесе, док није завршио анализу код једног јунговски оријентисаног психотерапеута).
Алкохол и/или дрога (псилоцибин, на пример) могу деловати једно краће време стимулативно на ствараоца, али после тога настаје деструкција и самодеструкција.
Живимо у свету материјалних вредности, духовне никога не занимају. Куда нас то води?
Већ је било у историји културе света сличних периода који су се смењивали са напретком духовних вредности. Зашто бисмо били апокалиптичари ако смо стварно религиозни? Наравно да једном долази свету крај, али зашто би тај крај требало да буде – сутра!
И друге религије, осим трију монотеистичких религија, говоре о крају, али не тако претећи, мада и опомињући, као све три монотеистичке религије. Западна култура, и када губи религиозност, и даље је под страхом од апокалипсе.
Предавали сте на Богословском факултету. Како сте успели у себи да помирите знање и веру, науку и религију?
Није то било увек лако, али – ако не прецењујем самог себе – мислим да сам их већ давно – помирио. „Верујем да бих знао”, говорио је још у XI веку Анселмо Кентерберијски (пре њега слично је рекао блажени Августин). Зар није све тајна? И атом и ћелија, и васиона и човекова психа? Тајна ме испуњава и смислом и радошћу.
Славимо Ускрс, као део традиције, али да ли, заиста, верујемо у васкрсење и други долазак Христа?
То може да буде за многе људе кључно питање. Апостол Павле нас упозорава: „Ако Христос не уста, узалуд проповед наша и вера ваша.” Значај хришћански филозоф из IV века Тертулијан треба да је рекао: „Верујем (у васкрслог Христа, примедба В. Ј.), јер је апсурдно”! Као што слутимо – изазов вере и данас, у XXI веку, изазов је првог реда.
Да ли је љубав најснажније осећање, сила која нас покреће, мотивише, даје смисао животу?
Сигурно да је тако, али како стићи до љубави? Појам љубави је чист парадокс: најједноставнији је и најсложенији доживљај код човека. Најпре се очекује љубав од родитеља. Ако је нема или је није било довољно, можда је може у нама родити или допунити у току живота неко други – муж, жена, дете, стварање; можда код некога – завољена професија. Ако ни тога не буде, зашто не бисмо поверовали у Божију љубав према човеку? Апсолутну Божију љубав.
Годинама сте писали дневник. Да ли ће икада угледати светлост дана?
Можда, после моје кончине. Неће ни тада бити у томе дневнику ничега посебног. Захвалан сам
моме оцу Момчилу што ме је саветовао да пишем дневник када сам имао четрнаест година. Упознавао сам преко писања дневника самога себе, све боље.
Отац је волео музику, а мајка поезију. Да ли сте у младости писали песме?
Да, само неколико песама, које су биле и објављене. Неки социјалистички критичари нашли су за паметно да их критикују као „декадентне”. Била ми је почаст да сам тада критикован заједно са Миодрагом Павловићем.
Какав је ваш однос према болести, старости, смрти?
Овај однос, код већине људи, код мене такође, зависи од генетике, урођеног темперамента (на пример, колеричног или меланхоличног), али највише од откривања „смисла живота”, и у томе смислу – религиозне вере (побожност није више довољна пред новим искушењима за хришћане).
У којој мери све ове техничке новотарије помажу човеку, а у којој доприносе његовом отуђењу?
Тачно је и једно и друго. Открића науке (нарочито технологије) драгоцена су, корисна и олакшавају цивилизацијски живот (само донекле и културни). Али другу страну Јанусове главе тачно је видео Морозов када је рекао: „Човек је изгубио личност, изгубио моћ резоновања, он се компјутеру обраћа као хроми инвалид протези.” Зар то није знак узнапредовалог процеса отуђења, о коме је – ово људи не знају – први писао апостол Павле, пре две хиљаде година, у Посланици Колошанима. Питање је увек актуелно: од кога смо или од чега отуђени? Од Бога, природе, људи, или, то је најтачније – од самог себе (сопства, рекао би Јунг). Себе, кога не познајемо!
Живимо пребрзо, стресно. Може ли вера да помогне, да буде лековита?
Уверен сам да може да помогне. Рећи ће ми неко: то је ваше субјективно схватање. Имате талент вере. Наравно да је субјективно, али вера није талент, већ је у клици дата сваком човеку (homo religiosus, као архетип у колективно несвесном свих људи). Сваки човек на земљи у нешто верује. Када је реч о религији, разликујем побожног од религиозног човека.
Да ли вам је досадило да по више пута одговарате на иста или слична питања. Било их је, вероватно, и у овом разговору?
У праву сте, све ми је досадније да одговарам на питања, више или мање слична. Ипак, радо сам одговарао на ваша питања, јер ценим ваш рад, а и „Политику”, коју читам од младости (а и моји родитељи су је редовно читали). Уосталом, било је неколико оригиналних питања, међу њима и ово последње.
Тесла у Храму Светог Саве
Како оцењујете иницијативу да се урна Николе Тесле пренесе у Храм Светог Саве?
Позитивно је оцењујем. Па зар Никола Тесла није био религиозан човек? Не само православно хришћански религиозан већ универзално, космички религиозан. Између осталог, зато је и могао да буде генијалан. И Ајнштајн и Тесла, понављам, зар нису били религиозни људи захваљујући њиховој генијалној интуицији?
Андрић је нагињао атеизму
– Иво Андрић остаје, по свој прилици, и за будућност, један од најзначајнијих писаца Балкана, Европе, па и света. Угледни књижевни критичари, и код нас и у свету, сагласни су да Андрић припада оним умним ствараоцима света за које се каже (када се анализира њихов „поглед на свет”) да припадају слоју дубоких скептичара и песимиста (и у философском смислу, као „скептички поглед на свет”); према верској оријентацији (када је о њој реч) Андрић најпре припада умним агностичарима који нагињу атеизму – сматра Владета Јеротић.
Нема коментара:
Постави коментар