Човек,
међутим, чије је срце потпуно закопано у земаљско, који, заједно са змијом,
стално једе прашину и никада се не брине о ономе што је благоугодно Богу него
је потпуно измучен и ослабљен телесним, не твори ниједну врлину услед
свакодневног општења са људима и расејаности у наслађивањима, и увек налази
неке изговоре за то - заиста је, услед
такве лењости и беспосличења, отпао од добра. И када буде доведен у неприлику
оскудевањем у било чему, или смрћу, или буде савладан плодовима својх безакоња,
тада ће, можда, рећи: ''Уздаћу се у Бога и Он ће ме ослободити брига, и биће
попустиљив према мени''. До тог часа се, безмниче, ниси сећао Бога, него си Га
жалостио бестидношћу својих дела и на име Божије су, како је написано, због
тебе хулили незнабошци (в. Рим. 2;24), а сада се усуђујеш да говориш отворених
уста: ''Поуздаћу се у њега, Он ће ми помоћи и постарати се о мени''. Да би
постидео такве, Бог је добро рекао кроз пророка: Премда ме сваки дан траже и ради су знати путеве моје, као народ који
твори правду ине оставља суда Бога свога, ишту од мене судове праведне, желе
приближити се Богу (Ис. 58;2). Таквима припада овај безмуник, који се ни
мишљу својом није приближио Богу, а чим су га окружиле патње, са надом подиже
руке према Њему. Било би потребно да се такав много пута пече на ватри да би се
заиста уразумио, јер није учинио ништа због чега би се могао уздати у Бога.
Напротив, он је достојан казне због својих свирепих дела и немара према ономе
што је био дужан да учини; дуготрпељиви Бог трпи га само по Својој милости.
Зато нека такав не заварава себе, нека не заборавља какав му је живот и нека не
говори да се нада у Бога, јер ће бити кажњен зато што код њега нема ниједног
дела вере. Нека своје кораке не управља ка беспосличењу и нека не говори:
''верујем да ће ми Бог дати оно што је нопходно'', као они који живот проводе у
делима Божијим, нека се неразумно не баца у бунар, никад немајући у својим
помислима Бога; а онда, након отпадања (од добра) он каже: ''поуздаћу се у
Бога, он ће ме избавити''. Не заваравај се, безмниче: надању у Бога претходи
труд за Бога и проливање знаоја на том делу. Ако верујеш у Бога, добро чиниш;
та вера, међутим, захтева и дела и надање у Бога и појављује се од страдања за
врлину. Верујеш ли да Бог промишља о створењима Својим и да је свемоћан? Нека
твоју веру прати одговарајуће делање и тада ће те Богу услишити. Не труди се да
својом шаком зауставиш ветар, тј. веру без дела.
Често
неки човек и не знајући иде путем где се налази сурова звер или убица или нешто
слично; општи промисао Божији показује се у томе што га Он спасава од такве
несреће: или нечим одуговлачи полазак путника или га неко сусретне и примора да
се уклони са пута док не прође звер. Понекад пак љута змија лежи на путу и - не
види се. Бог, међутим, не желећи да човека препусти таквом искушењу, учини да
змија изненада започне да шишти и помери се с места или отпузи испред путника и
он, видевши је, бива опрезан и спасава се (од змије). Мада је човек тога
недостојан због својих тајних грехова за које само он зна, Бога га, без обзира
на то, по милости Свјој спасава од несреће. Често се дешава да се руши кућа,
зид или камен, померивши се са шумом са
свог места док тамо седе људи, и Бог човекољубиво заповеда ангелу да их
заустави и спречи да падну док људи који тамо седе не устану и док их не било
који начин не удаљи, тако да нико не остане на оном месту; и тек што они оду,
без оклевања допусти да оно падне. А ако се и догоди да се неко тамо затече,
учини да му се не деси никакво зло, јер тиме хоће да покаже бесконачну величину
силе Своје.
Све
то и томе слично јесте дело општег Божијег промисла који се распростире на све;
промишљање је неразличиво од праведника (тј. праведник се налази под нарочитим
промислом Божијим). Осталим људима Бог заповеда да по свом разуму управљају
делима својим, и да своје знање сједине са Божијим промислом; праведнику није
ни потребно знање да би управљао делима својим, јер је уместо овог знања стекао
веру којом поражава сваку охолост која устаје против познања Божијег
(2. Кор. 10; 5) и не плаши се више ничега од поменутог јер су, као што је
написано, праведници као лавићи без
страха (Приче Сол. 28;1), и на све се усуђује вером, не зато што искушава
Господа, него зато што на њега мотри и као да је наоружан и одевен у силу
Светог Духа. И како је постојана његова брига о Богу, тако и Бог о њему каже: С
њим ћу бити у невољи, избавићу га и прославићу га; дуга живота наситићу га, и
показаућу му спасење Своје (Пс. 91; 15-16). Слаб и лењ према делу Божијем не
може имати такву наду. Ко, међутим, у свему и увек обитава у Богу, ко Му се
приближава добротом дела својих и поглед свог срца непрестано управља на
благодат Његову, тај о себи може рећи оно што је рекао и божанствени Давид:
Побелеше ми очи погледајући Бога (Пс. 69;3). Њему доликује слава, част и
поклоњење у векове! Амин.
Преузето из књиге: ''Подвижничка
слова''
(Слово 67)
Свети Исак Сиријски
Нема коментара:
Постави коментар