Недавно из Псково-Печерског манастира позвао ме је мој духовни отац,
архимандрит Јован Крестјанкин, и рекао: «Ево, ускоро ћу умрети. Зато,
потруди се, напиши оно чега се сећаш и што би желео да кажеш другима о
мени. А касније сви ће по нешто писати, па могу настати неозбиљне приче,
као што су за сиротог оца Николаја писали да је васкрсавао мачке. Онда
ћу ја све проверити и исправити.»
Испуњавајући послушање, приступио сам овом задатку у нади да ће баћушка сам раздвојити жито од кукоља, предложити нешто што сам можда заборавио, и као и увек, исправити све грешке које сам начинио.
Нећу писати много о томе шта је мени значио отац Јован. Цео мој монашки живот био је нераскидиво повезан са његовим. За мене, он је био и увек ће бити идеал православног хришћанина, монаха, вољени и пожртвовани свештеник и отац.
Набројати све што се дешавало за више од десет година нашег познаства, наравно, није могуће. Његови духовни савети могу се прочитати у три недавно објављене збирке писама. С моје тачке гледишта, ова писма су нешто најбоље написано из области духовно-моралистичке литературе, за последњих педесет година у Русији. Хоћу да вам кажем нешто друго, оно што је мени лично добро познато.
За мене, очев главни духовни квалитет није био само дар расуђивања, већ непоколебљива вера у свеблагу и савршену промисао Божију, која хришћанина води ка спасењу. У једној од књига оца Јована, као епиграф, исписана је поука коју је често понављао: «Главно у духовном животу јесте вера у промисао Божију и расуђивање са саветом.» Једном, одговарајући на моје недоумице, баћушка је написао: «Сада сам прочитао са пажњом одломак из Библије – каква дубина: Срце човечије измишља себи пут, али Господ управља кораке његове. (Пр.16:9) Ово је написао мудри Соломон. И ти, буди уверен да у животу не постоји други начин.»
Никоме не желим да намећем своје мишљење, али сам дубоко убеђен да је отац Јован један од ретких људи у нашем времену, коме је Господ открио Своју Божанствену вољу о одређеним људима, и о догађајима који су се дешавали у Цркви и у свету. Вероватно је то због љубави и преданости Његовој светој вољи. Као одговор на такву љубав, Господ открива подвижнику животе људи, и чини човека познаваоцем Његових тајни. Понављам да не желим да немаћем никоме своје мишљење, али познате су ми многе животне приче оца Јована. И не само мени. Већина мојих блиских пријатеља, сада покојни отац Рафаел и игуман Никита, који ме је упознао са оцем Јованом, благодарили су Богу што је њихов духовник био човек коме је Бог откривао Своју вољу. Свако од нас је ово опитно доживе на себи. Нажалост, као што се то често дешава у животу, чак иако нам је позната Божија воља, не налазимо снаге и одлучности да је испунимо. Али, о томе ћу говорити касније.
Упознао сам оца Јована у јесен 1982. године, када сам одмах након мога крштења дошао у Псково-Печерски манастир. Тада, отац Јован на мене није оставио посебан утисак; био је веома љубазан старац, веома крепак (њему је тада било тек 72 године), увек у журби, увек окружен ходочасницима. Остали становници манастира изгледали су ми много озбиљнији подвижници и монаси. Али, убрзо сам схватио да је он истински «старац» – ретка и драгоцена појава у Цркви.
Поверење и послушност су неопходни у општењу између хришћанина и његовог духовног оца. Наравно, човек не може сваком духовнику да покаже потпуну послушност. Такви духовници су реткост. То је заправо веома деликатно питање. Често се веома озбиљне духовне и животне трагедије дешавају када свештеници уобразе да су старци, а њихова несрећна духовна чеда преузму на себе једну форму апсолутне послушности, која је изнад њихових снага и потпуно необична за наше време. Наравно, отац Јован никада није наређивао или приморавао икога да слуша његове духовне савете. Слободно, искрено послушање чедо је стицало искуством и временом. Себе никада није називао старцем. Када би га тако ословили, са осмехом би одговорио да у данашњем времену нема стараца, већ само људи у годинама, са искуством. Био је убеђен у то, баш као што сам и ја био убеђен да ми је Господ у његовом лику послао истинског стараца, који је знао Божију вољу за мене и околности везане за моје спасење.
Памтим, када сам још био млад искушеник у манастиру, један ходочаник из Москве пришао ми је и испричао следећи догађај: «Отац Јован, окружен ходочасницима, журио је ка храму кроз манастирску порту. Одједном пришла му је уплакана жена са трогодишњем дететом у наручју: «Баћушка, благословите операцију – доктори су рекли да мора да буде хитно обављена, у Москви.» А онда се догодило нешто што је запањило и мене и ходочасника који ми је ово испричао. Отац Јован је застао и одлучно јој рекао. «Ни у ком случају на операцију. Он ће умрети на операционом столу. Молите се, лечите га, али операција ни у ком случају. Он ће оздравити.» И закрстио је дете.
Ходочаник и ја смо седели ужаснути и размишљали смо: «Шта ако отац Јован није у праву? Шта ако дете умре? Шта би мајка урадила оцу Јовану када би се то догодило? Подозривост очеву и противљење медицини, које иако ретко још увек постоји у неким духовним круговима, нисмо могли да разумемо. Знали смо за многе случајеве када је отац Јован благословио и чак инсистирао на операцији. Међу његовом духовном децом било је много познатих доктора. Са страхом смо чекали шта ће се догодити. Да ли ће се мајка сломљеног срца појавити у манастиру и направити скандал? Или се ништа од свега што је предвидео отац Јован неће десити?
Судећи по свему, тако се и догодило, јер је отац Јован и даље наставио свој свакодневни пут између храма и келије, окружен ходочасницима испуњеним надом и благодарношћу. А могли смо толико да предпоставимо, да је отац Јован прозрео промисао Божију за ово дете, преузео на себе велику одговорност за његов живот и Господ није посрамио веру и наду Његовог верног слуге.
Овај случај подсетио ме је на нешто што се догодило десет година касније, 1993 године, када је врло слична прича завршена, с једне стране, трагично, а са друге, молитвама оца Јована, послужила је вечном спасењу хришћанске душе и као мудра поука онима који су били сведоци тог догађаја.
Обично, при чврстој убеђености у исправност и неопходност својих савета, баћушка се старао да убеди, чак и да моли особу, да испуни то што је било неопходно. А ако би та особа упорно инсистирала на својој вољи, баћушка би уздахнуо и рекао: «Па, пробај. Уради како мислиш.» И увек, колико сам упознат са таквим случајевима, они који нису испунили мудри духовни савет оца Јована, на крају би се кајали, и као по правилу, долазили следећи пут са чврстом намером да испуне оно што би им отац рекао. Отац Јован је са неизмерном љубављу и саосећањем примао такве људе, не штедећи времена и покушавајући свим снагама да им помогне да исправе своју грешку.
У Москви, живела је необично интерсантна и јединствена жена – Валентина Павловна Коновалова. Била је жена једног московског трговца; изгледала је као да је сишла са Кустодијевог платна. У раним деведесетим било јој је шездесет година. Била је директорка велике продавнице «Мира.» Ниска растом и пуначка, седела би за својим столом у канцеларији, док су иза ње, чак и у најтежим совјетским временима, висиле о зиду велике иконе. На поду покрај њеног стола лежао је велики пластични джак пун новца. Она сама, по свом личном нахођењу, одлучивала би како да потроши тај новац – да ли да пошаље своје раднике, да купе свежег поврћа, или да новац раздели сиромашнима и скитницама, који су увек у великом броју стајали испред њене радње. Подређени су се плашили ове жене, али су је и волели. Током поста, она је у својој канцеларији ораганизовала службу миропомазања којој су чак и Татари, који су радили у магацину, приступали са страхопоштовањем. Често, у тим годинама дефицита, долазили су јој московски свештеници, па чак и архијереји. Са некима би се опходила са поштовањем, а са другима, чији ‘екуменизам’ није одобравала, понашала се осорно, па чак и непристојно.
Много пута, као део послушања, возио сам камион од Псково-Печерског манастира до Москве, како бих тамо купио намирнице за манастир, неопходне за Васкрс или Божић. Валентина Павловна примала нас је топло, мајчински, и сматрала нас својим пријатељима. Посебно због омиљне, заједниче теме за разговор – због нашег заједничког духовника, оца Јована. Баћушка је био можда једини човек на свету кога се Валентина Павловна плашила, кога је бескрајно поштовала и волела. Два пута годишње, са својим најближим сарадницима, одлазила је у Печерски манастир, постила и исповедала се. Било је немогуће препознати је тих дана. Постајала би тако кротка, мирна и стидљива, не подсећајући ничим на ‘Московску краљицу.’
Крајем 1993, дошло је до неких промена у мом животу, био сам постављен за настојатеља метоха Псково-Печерског манастира у Москви, (данашњег Сретенског манастира), и често сам одлазио у Печор. Валентина Павловна, која је имала катаракту, једном је затражила да питам оца Јована за благослов да отклони катаракту на Федорово-офтамолошком Институту. Одговор оца Јована ме је мало изненадио: «Не, не, ни у ком случају. Не сада, нека прође неко време.» Сутрадан сам јој пренео речи оца Јована, и Валентина Павловна је била веома потресена – све је већ било заказано. Тако је она написала детаљно писмо оцу Јовану, објашњавајући да је то једноставна операција, поново тражећи његов благослов.
Отац Јован је, наравно, знао боље од ње шта је операција катаракте, и да то не преставља озбиљну претњу. Али, након прочитаног писма Валентине Павловне, био је очевидно забринут. Седели смо дуго са њим, и он ме је уверавао да је неопходно убедити Валентину Павловну да не иде на операцију у овом тренутку. Он јој је поново писао и питао, молио, па јој чак и наредио, као духовни отац, да одложи операцију. Током свих тих дешавања, добио сам две слободне недеље. Нисам имао одмор више од десет година, па је отац Јован благословио да одем и посетим санаторијум на Криму и да са собом поведем Валентину Павловну. Он је то њој написао у писму, додајући да ће она имати операцију месец дана након планираног одмора. «Ако буде имала операцију сада, умреће,» тужно ми је рекао кад смо се растајали.
Међутим, у Москви сам схватио да смо ударили у бетонски зид. Валентина Павловна, изненада, вероватно по први пут у животу, устала је против воље свог духовног оца. Она је чврсто одбила да иде на Крим, а онда је изгледало као да се мало примирила. Али, деловала је прилично огорчена на оца Јована, који је подигао толику ‘буку’ око једне ‘ситне ствари.’ Рекао сам јој да ћу ја, без обзира на све, уредити наше путовање, и ускоро ћемо кренути на Крим.
Неколико дана касније добио сам благослов од Патријарха за пут. Позвао сам њену канцеларију, да бих јој саопштио о скором поласку. «Она је у болници, на операцији, « одговорио ми је њен помоћник.
«Шта?» узвикнуо сам, «Али отац Јован јој је строго забранио операцију!»
Испоставило се да ју је пар дана раније једна монахиња, бивша докторка, позвала телефоном. Сазнавши за њен проблем са катарактом, није се сложила са одлуком оца Јована. Тако да је преузела на себе да затражи благослов од једног другог духовника, из Тројице-Сергијеве лавре. Благослов је добијен, а Валентина Павловна је отишла право у Феодоров Институт, надајући се да ће после кратке и једноставне операције кренути на пут. Међутим, током операције, доживела је мождани удар на операционом столу и остала је сасвим непокретна. Чим сам сазнао о овоме, пожурио сам да позовем оца Филарета, дугогодишњег келејног прислужитеља оца Јована. У изузетним ситуацијама, отац Јован би силазио у келију оца Филарета и користио његов телефон.
«Како си могао? Зашто ме ниси послушао?» скоро да је плакао отац Јован. «Ако ја инсистирам на нечему, значи да знам шта радим!»
Шта сам могао да му одговорим? Питао сам оца Јована шта треба да учиним. Валентина Павловна је и даље лежала без свести. Отац ми је рекао да узмем Свете Дарове из цркве, и чим се Валентина Павловна освести да је исповедим и причестим.
Молитвама оца Јована, она се освестила следећег дана. Њени рођаци су ме одмах обавестили, а ја сам био у болници у року од пола сата. Довезли су је на одељење интензивне неге, лежала је на великом металном кревету. Лежала је, сасвим крхка, под белим чаршафом. Није могла да говори, а када ме је угледала, почела је да плаче. Но и без речи, за мене је то било јасно признање да је неверицом и неповерењем према духовном оцу подлегла искушењу непријатеља. Прочитао сам над њом разрешну молитву и причестио је. Растали смо се. А сутрадан ју је поново причестио отац Владимир Чувикин. Непосредно после причешћа она је издахнула. Према древном предању Цркве, душа човека, који се удостојио причешћа у дан смрти, иде право пред Престо Господњи, пролазећи слободно сва митарства. Ово се дешава великим подвижницима, или људима са изузетно чистим срцем. Или онима који имају веома јаку молитву.
Историја обнове Сретенског манастира такође је повезана са архимандритом Јованом. Године 1993, дошао сам код оца Јована са гомилом проблема. После дугог разговора у његовој келији, отац Јован ми није дао ни један директан одговор. Били смо у журби да присуствујемо Вечерњој служби, уочи празника Св. Архистратига Михаила. Молио сам се за певницом, а отац Јован у олтару. Хтео сам да се обучем да бих прочитао Акатист, када је отац Јован буквално истрчао из олтара, ухватио ме за руку и радосно рекао: »Основаћете метох Псково-Печерског манастира у Москви.»
«Баћушка,» одговорио сам, «Његова Светост Патријарх није благословио оснивање ни једног метоха у Москви. Недавно, један манастир је поднео исту молбу, али Патријарх је одговорио:
«Када бисмо давали цркве свим манастирима који би желели да имају метохе, не бисмо имали ни једну парохију у Москви.»
«Не плаши се,» одговорио ми је отац Јован. «Иди право код Његове Светости Патријарха, и замоли да оснује метох Псково-Печерског манастира.»
По његовом обичају дао ми је искрен благослов, а мени није остало ништа друго до да пољубим његову руку и да сву наду положим у Господа, и његове молитве.
Све се догодило онако како је отац Јован предвидео. Са страхом сам предао молбу Светом Патријарху за отварању епархијског, Псково-Печерског манастира. И Патријарх је, изненада, веома милостиво примио моју молбу, благословио је и наложио владици Арсенију и оцу Владимиру Дивакову да раде на њеном извршењу. Тако је основан први и једини ставропигијални метох у Москви, који је потом, како је и рекао отац Јован, постао самостални манастир, који по милости Божијој, никада није изгубио своју духовну везу са Печерским манастиром и оцем Јованом. Излишно је говорити да су благословени савети оца Јована о устројству живота у манастиру били нешто најдрагоценије. Мада, признајем, нису сва писма које сам добијао била нежног карактера. Понекад су његова писма била толико строга да нисам мога да се опоравим по неколико дана.
Обично, кад се неко присећа личности оца Јована, говори како је он био нежан, добар, љубазан. Да, тачно је да ја никада нисам срео човека који је умео боље да изрази своју очинску, хришћанску љубав. Међутим, не може се порећи да је отац Јован, када је то било неопходно, бивао заиста строг. Умео је тако да разобличи, да нико не би пожелео да буде у кожи његовог сабеседника. Сећам се, када сам још био искушеник у Печори, догодило се да сам чуо како је отац Јован двојици јеромонаха рекао: «Какви сте ви монаси? Ви сте само два обична, весела момка.»
Отац Јован се никада није стидео и није се бојао да каже истину, а на првом месту било му је битно да поправи и спасе душу сабеседника, био он епископ или искушеник. Ова чврстина и духовна принципијалност, наравно, била је уткана у душу оца Јована још од детињства, јер је разговарао са великим подвижницима и новомученицима. И све ово било је израз његове истинске хришћанске љубави према Богу и људима. То је наравно био израз и његовог истинског хришћанског расуђивања. Ово је његов одговор на једно од мојих писама из 1997. године: «Ово је још један сличан пример из архиве мог сећања. Тада сам имао 12 година, али ово искуство је толико јако, да до данас памтим све онако како се догодило и сећам се свих учесника по имену.
«Код нас у Орелу служио је знаменти владика – епископ Серафим (Остројмов) – изузетно паметан, добар, љубазан, за кога су постојале само речи хвале. Својим животом као да се припремао за круну мучеништва, што се и догодило. Дакле, у недељу опраштања овај Божији архијереј је протерао два монаха из манастира, игумана Калиста и јерођакона Тихона, због неких преступа. Истерао их је ауторитативно, чувајући од саблазни остале, а затим је одмах изговорио проповед о недељи опраштања, и затражио опроштај од свих за све.»
«Мој детињи ум био је прилично узнемирен оним што се догодило, јер се управо једна ствар десила после друге: прво изгнанство, тј. одсуство праштања, а затим понизно тражење опроштаја за себе, и његово опраштање свима. Схватио сам тада једну ствар: да казна може да послужи као почетак праштања. Без казне праштања не може бити.»
«Сада се клањам храбрости и мудрости владикиној. Лекција коју нам је очитао тада, памти се, као што видиш, цео живот.»
Шта друго могу да напишем од суштинске важности?
Током година наше комуникације, приметио сам да отац Јован има посебне принципе у вези духовних савета. Наравно, није их примењивао аутоматски. За мене је био занимљив пример његових савета о браку. Благословио би брак само ако су се женик и невеста познавали три године. За нестрпљиве данашње младе људе овај временски период изгледа сувише дуг.
Међутим, многи случајеви су показали да искуство оца Јована и инсистирање на овом времену може спасити душе супружника, и њихову породицу. Ја знам један случај када су свештеници из сажаљења скратили ово време пре брака, које је одредио отац Јован, а све се завршило неуспехом – млада породица се распала.
Што се тиче монашког пострига, отац Јован је, по правилу, такође захтевао дугу проверу. Такође је придавао велику важност благослову родитеља. На пример, ја сам чекао на очеву одлуку о мом постригу скоро десет година, све док ми мајка није дала благослов за монаштво. Све те године, као одговор на моје нестрпљиве молбе да ме замонаши, отац Јован ме је убеђивао да сачекам мајчин благослов. Уверавао ме је да Господ неће заборавити моје трпљење и послушност. Сетио сам се ових речи када сам замонашен у Донском манастиру. Испоставило се да сам примио постриг на дан мог рођења, баш кад сам напунио 33 године, а монашко име добио сам по мом омиљеном светитељу, св. Тихону, Патријарху московском.
Отац Јован се према епископима и црквеној власи односио са огромним поштовањем, са љубављу и послушношћу. Он је био истински човек Цркве. Много пута благословио би људе тачно онако како би Свети Патријарх одлучио, или епископ или настојатељ. Ово је било засновано на вери да Истина пребива једино у Цркви, да се она дубоко осећа и даје једино Њеној духовној деци. Отац Јован није толерисао никакве расколе и побуне, он им се увек жестоко и неустрашиво противио, иако је знао какве клевете, какву мржњу може да навуче на себе због тога. Али, он би све отрпео само да себе и своју духовну паству сачува на правом путу.
Ово се такође односи на све невоље, кроз које је наша Цкрва прошла последњих деценија: с једне стране реформистичке тенденције, а са друге болно есхатолошко расположење. У оба случаја, отац Јован показивао је разборитост и љубав према онима који су били духовно збуњени, који су имали погрешно расуђивање или су се уплели у мреже непријатеља, упозоравајући на штету у коју су могли да доведу Цркву. Огромно искуство у Цркви, скоро век дуго, дало је оцу Јовану озбиљну предност у разликовању духова, шта отуђење, промене, или ‘ревност по разуму’ (рим. 10:2) могу донети. Заиста, нема ничег новог под сунцем. «У кампањи, коју сте ми предложили, ја нећу учествовати» написао је он једном младом јеромонаху, који је предлагао оцу Јовану да се учлани у покрет Живот без социјалног оскигурања. Он је написао: «Сам дух ове активности, где има много буке и где се нада полаже у човека а не у Бога, а посебно критике упућене црквеним јерарсима, забрањују ми. Већ сам видео нешто слично у активностима и духу обновитеља, који су устали на преблагог Патријарха Тихона, у ствари, на Господа и Цркву Његову.»
Трезвен и дубоко промишљен став према проблемима глобалног компјутерског рачуноводства и сличних појава у савременом свету, отац Јован је изразио путем писама и у својим беседама. Све ово је више пута објављивано и послужило је за смиривање бунтовног расположења, а развијања поверења у Руску православну цркву. Другима је то, нажалост, служило као разлог за нападе на оца Јована, понекад и за отворену клевету.
Мислим да су му ове клевете и мржње, у последњим годинама његовог живота, биле послате промислом Божијим. Преподобни Варсонуфије Оптински, чини се, написао је негде да Господ шаље таква суђења слугама Својим управо на крају њиховог живота, као образ Голготе Спаситељеве.
Само неколико година пре ових догађаја, отац Јован је такође мирно подносио нападе, како би сачувао народ Цркве од искушења нових реформи. Више него једном састајао се и разговарао са популарним присталицама модернизације и обнове у Цркви. Тек након што су се исцрпела сва средства којима би их убедио у екстремну опасност таквог пута, он је јасно, и јавно, пред свима изјавио: «Ако не уништимо овај покрет, он ће разорити Цркву.»
Био сам сведок када су неки испољили мржњу и изрекли лажне оптужбе против оца Јована зато што је стајао у истини Христовој. Видео сам сав његов бол, али такође и доброту душе, док је подносио неразумевање и издају. Али мој духовни отац никада није изгубио своју бескрајну љубав према преступницима и хришћанско опраштање. Увек се сетим његове проповеди у храму св. Архангела Михаила, у Псково-Печерском манстиру 1985. године: «Ми смо од Господа примили заповест да волимо људе, наше ближње. А, да ли они нас воле, ми не треба да бринемо. Ми само треба да бринемо да ми њих волимо.»
Један свештеник из Москве, бивше духовно чедо оца Јована, дошао је код мене са страшним захтевом: да вратим епитрахиљ којим га је отац Јован благословио за свештеника. Овај свештеник је био разочаран у оца Јована, што није подржавао његове тренутне политичке ставове. Било је то крајем 80-их година. Био је глув за све моје аргументе: није га интересовала чињеница да је отац Јован провео много година у логорима; да је био мучен, али не и сломљен… Тешка срца вратио сам епитрахиљ мом оцу. Његова реакција ме је запањила.
Прекрстио се са страхопоштовањем, побожно је целивао свештеничку одежду, и рекао&схѕ;: «С љубаљу сам је дао, с љубављу је и примам.» Касније, овај свештеник је прешао у другу јурисдикцију. Није му се ни тамо допало, па је отишао у другу…
Не могу сакрити следећу чињеницу, која би могла изазвати различите реакције, али правде ради, не могу је прећутати. Отац Јован је поштовао и покоравао се црквеној јерархији, али то није било аутоматско, непромишљено покоравање. Био сам сведок случаја, када су један игуман и епископ покушвали да убеде баћушку да благослови њихову одлуку, са којом се он није слагао. Њима је био потребан ауторитет старчев. Приступили су баћушки озбиљно, «као да је смрт за вратом.» Монаси и свештеници могу да замисле шта то значи одупирати се притиску епископа или игумана. Али отац Јован је мирно поднео овај, данима дуг, притисак. Са поштовањем, стрпљиво и понизно, објаснио је да не може да каже «благословено» , зато што се у души не слаже са њиховом намером, али ако његови предпостављени сматрају да је неопходно, онда ће он беспоговорно прихватити њихову одлуку, али они ће за њега морати да дају одговор пред Богом и братијом. Рекао је међутим, да је њихова одлука била донета под утицајем страсти, и он није могао да да свој благослов.
Много може да се напише, углавном о преображају, васкрсењу душа које су биле у контакту са оцем Јованом, јер су се људи обраћали вери и окретали спасењу. Али ово је у вези са људима који су још увек живи и зато ја не могу о томе да пишем без њихове дозволе.
У закључку бих желео да кажем само једно: благодарим Господу што је, по великој милости Својој, дао мени, грешноме, да на свом животном путу сретнем таквог хришћанина и да будем у контакту са њим. Мислим да у мом животу нисам срео човека какав је био отац Јован, нити постоји вероватноћа да ћи икада поново неког сличног њему срести.
Архимандрит Тихон (Шевкунов)
Превод са енглеског проф. Бојана Србљак
Извор: Манастир Лепавина
Преузето са: Радио Светигора
Нема коментара:
Постави коментар