АПОКАЛИПТИЧКА ИШЧЕКИВАЊА ДАНАС - ХРИШЋАНСКО ВИЂЕЊЕ /ВЛАДЕТА ЈЕРОТИЋ/

Благо ономе који читају и онима који слушају ријечи пророштва,

и држе што је написано у њему; јер је вријеме близу.

Откривење Јованово, 1, 3

            1. У нашем данашњем узнемиреном свету, мноштво је апокалиптичких ишчекивања код представника свих религија; у све три вероисповести хришћанске религије, можда, понајвише. Јевреји очекују долазак Месије, као основе старозаветног схватања историје спасења, хилијастичка учења секташа о скором доласку Христа, као цара, који ће владати хиљаду година на земљи, увелико се шире.

Шиити међу муслиманима очекују свога ''имама-освајача'', а и будисти и браманисти наговештавају ужасно доба Кали-југе и повратак Буде у својој десетој, последњој ''аватари''. Упадљиво је да и људи који су ван сваке религије (међу њима има познатијих научника, философа, уметника и политичара) песимистички гледају на будућност човечанства и земље, предвиђајући јој пропас, било због еколошке катастрофе (довољне за себе да уништи живот), или удружене са атомиским ратовањем, исцрпљивањем резрви хране и с тим у вези епидемијама глади и свакојаких болести, старих и нових.

           Овакава апокалиптичка ''клима'', нарочито драматично присутна у оним деловима наше планете у којима народи воде ратове или, још горе, веде грађанске ратове, у којима влада опште материјална несигурност и низак ступањ, религијског и етичког владања, делује, нужно, разорно на духовни, душевни и телесни живот човека. Нездраво очекивање блиског краја света појачава код једних хедонистичке жеље усмерене на богаћење и задовољавање страсти нижих нагона, код других ствара, страшљива и депресивна расположења, која када дуже времена трају, слабе у човеку, не само урођену ''вољу за смислом'', већ и вољу за животом.

            И међу хришћанима постоје они који су, често из сасвим субјективних разлога, уверени у блиски крај света, позивајући се како на Христове речи о ''последњим временима'', тако и на, чини ми се, превише произвољним тумачењима Откривења Јовановог. Срећом, није мали број ни оних других хришћана који, не одричући се, наравно, веровања у Христов Други Долазак, или одбијају да тумаче симболику апокалипсе као узалудан посао (међу овима спада и један Николај Берђајев), или указују да је било и раније у историји света после Христа тешких времена, која су тада тумачена као крај историје: пад Рима у 5. веку, најезда муслимана у 7. и 8. веку; уопчи хиљадите године владала је општа узнемиреност у хришћанском свету, а према једном цртежу сачуваном у једној библиотеци у Базелу, људи су на базелским улицма зурили у небо видећи на њему чудне летелице сличне ''летећим тањирима'' из 20. века; пад Цариграда у 15. веку изазвао је апокалиптичко очекивање у православној Византији; Наполеонов и Хитлеров поход на Русију, Стаљинова владавина, такође.

            Свима нам је познато есхатолошко очекивање Христових апостола и хришћана мученика у првим вековима хришћанства. Истини за вољу, хришћанство се од самог почетка развијало и даље се развија у знаку апокалипсе.

            Има и таквих мишљења међу хришћанима, да пошто је Божија љубав према људима непојмно велика, јер Бог ''неће да ико пропадне но да се сви покају'' (2. Петрова посланица, 3,9), односно ''хоће да се сви људи спасу и да дођу у познање истине'' (1. посланица Тимотеју, 2,4), то је и Божијег одлагања краја било у прошлости и још ће га бити у будућности. Веровање је оваквих хришћана да краја историје неће бити све док има наде, а и видљивих примера нових обраћења Христу. Заоштавање за и против Христа је на помолу, мада наше време у нечему подсећа на прве векове хришћанства у којима су гностичари и друге секте представљали веће противнике хришћанима од римских многобожаца. И данас је слично, само што на место елитних грчких стоичара и гностичких философа, имамо данас мање елитне европске агностичаре и атеисте и мноштво изопачених секташких учења.

            2. Колико је ризично везивање апокалиптичке симболике за одређене историјске догађаје или одређена историјска времена, довољно речито говоре различита тумачења од стране признатих хришћанских Отаца, 20. глава Откривења, која говори о хиљаду година везаности сатане. Као што је познато, са малим изузецима, све до блаженог Августина хришћански учитељи, као што су били Папије Јерапољски, Иринеј Лионски, Тертулијан, Иполит (из 2. и 3. века), дословно су схватили Јованово виђење замишљајући да ће се у току хиљду година Сатанине немоћи Христос вратити на земљу и на њој владати са својим верницима. Ово веровање почивало је не само на Јовановом Откривењу, већ и на Исаијином пророковању (66, 22): ''Јер као што ће нова небеса и нова земља, што ћу ја начинити стајати предамном, вели Господ, тако ће стајати сјеме ваше и име ваше''. Ко и у другим ранијим и каснијим есхатолишким очекивањима, поновно Стварање земље садржаће у себи извесне рајске елементе, а стожер универзума биће Јерусалим.

            Мада је блажени Августин напустио овакву егзгезу и одлучиоо се за једну оригиналнију - хиљаду година је, наиме, тумачио као време између Христовог Васкрсења и Његовог повратка у слави - ни ово тумачење није било исправно.

            Дубок корен свих сличних тумачења о хиљадугодишњем царству Божијем на земљи, корен који је све до данас тешко ишчупати из људских душа, налази се, по моме мишљењу, у јеврејском, па и јеврејско-паганском уверењу, да се Божија правда мора једном остварити на земљи, да ће је успоставити један праведан земаљски владалац који ће бити послат од Бога. Овај ''миропмазаник'' (масиах), потомак је лозе Давидове, али према већини места у Старом завету, есхатолошки ''Месија'' није натприродно биће, већ смртник. Сетимо се како се код Јевреја релативно касно јавила вера у индивидуалну бесмртност људске душе и како се још и код праведног Јова Божија награда Јову очекује и дочекује на земљи. Није ни марксистичка псеудомесијанска утопија била далеко од очекивања правде на земљи.

            Сличну опасност везивања апокалиптичких казивања из Јовановог Откривења за прецизна историјска раздобља, налазимо код миленариста, као и код оних људи који, и у прошлости и у садашњости, не праве разлики између миленаризма (учење о будућем хиљдугодишењем месијанском царству на земљи) и есхатологије (учење о смрти и шта чека човека после смрти, о смаку света), хилијазма (учење о предстојећем Христовом царству на земљи које ће трајати хиљаду година) и другог Христовог доласка.

            Већ смо на почетку нашег есеја споменули да идеја краја света није била ни у прошлости, а и данас није страна људима који су изван хришћанске религије или религије уопште. Познато је, на пример, да су у последњем периоду паганства Германи били опседнути смаком света. Замишљали су да ће у космичком пожару ишчезнути сваки траг живота, па ипак, то неће бити крај. Појавиће се нова земља и нови људи.

            Сматрам због тога да треба разликовати исправно хришћанско учење о Апокалипси, од безборој другачијих учења која имају једну заједничу основу: паганску идеју о цикличном збивању у космосу, на земљи и са људима. Космички митови тзв. примитивних народа, дуж свих мердијана земљиног шара, и у свим временима (нарочито у Индији и Ирану), давно пре Христовог доласка на земљу, а и после Христовог доласка ( независно од хришћанског утицаја), предвиђају катастрофу земље (водом или ватром), али у циљу обнављања земље. Свет пропада, бележи Мирча Елиаде, због саме чињенице да постоји, и мора бити периодично обнављан, тј. изнова ствара; крај света је неопходан да би се могло збити ново стварање).

            Обнаваљање интересовања за митове, првенствено код оних интелектуалаца Запада који нису уопште, или нису довољно укорењени у хришћанској вери, обнавља у њима, упоредо са занимањем за митове, никад у хришћанској прошлости Европе довољно савладан панеизам, оригиналан код старих грчких философа, а онда, много мање оригиналан, јер цепљен хришћанством, код знатног броја европских философа средњег и новог века.

           Омиљена идеја карме и реинкарнације, такође распорстрањена у недовољно христијанизованим, махом школованим европским друштвима, више последњих деценија, доследно је поштовање цикличне теорије каратеристичне за политеистичке религије у свету. Психоаналитички појам регресије (један од бројних тзв. механизама психичке одбране) присутан је и када је у питању наш религиозни став. Отуц, људи, рођени у хришћанском свету, а неодгојени као хришћани (из објективних, чешће и субјективних ралога), неминовно, као суштински религиозна бића, у трагању за Богом, наилазе у себи самима, у дубоким слојевима свога националног и колитивног несвесног, строзаветног или паганског бога, који их упућује на каузалност природе и људског индивидуалног живота; пантеистичке и деистиче идеје о Богу, као и идеје карме и реинкарнације, привремено умирују јадног човека нашег века, лишавајући га тако даљег трагања за, како би отац Јустин Поповић рекао, најбољим Човеком који је икада постојао и најбољим Богом кога је свет икада, као дар од самог Бога, добио. У завршници овог мог, неминовно фрагментираног рада о једној гранциозној теми као што је Апокалипса, остаје ми покушај изношења, мога, надам се православног виђења Апокалипсе.

3. Несклон сваком прецизном везивању тако богате, и не увек довољно размљиве симболике у Апокалипси светог Јована Богослова са савременим догађајима, Апокалипсу инитимно доживљавам као и Христов живот на земљи описан у Јеванђељима. Ево, на шта мислим: и када смо крштени, целог живота нам предстоји Крштење, јер ако смо довољно и окупании јорданском водом, предстоји ватрено крштење; и када мислимо да смо преображени Христом и да смо сачинили нове мехове за ново вино, целог живота нам предостоји Преображење, све док не угледамо Христову Светлост, и Илију и Мојсија са обе Његове стране; и временски дуг живот, кратак нам је, да бисмо испунили молитуву Оче наш у којој се тражи: Да буде воља Твоја! - јер тек тада, када престанем да живим само са својом вољом, слободно и радосно узимам крст свој (не Христов) и носим на Голготу, знајући да ћу тамо бити распетне њему, али чврсто при томе верујући да ћу Христовим Крстом и са христом заједно васкрснути за живот вечни. Где је ту место Апокалипси?

            Блиска ми је оргинална мисао руског религиозног философа из 19.века Николаја Фјодорова о условности остварења Апокалипсе. Јасни наговештаји ''апокалиптичког доба'' у Јеванђељима и Јовановом Откривењу, према мишљењу Николаја Фјодорова, опомене су и упозорења Божија (не и претње Бога, на начин како човек прети човеку!) шта може да задеси човека и човечанство, ако се човек не преобрази, и то још овде на земљи, и не поради активно и вољно, у заједничком раду свих на остварењу Божијег Царства. Долазак или недолазак ''апокалиптичког доба'' зависи, према Фјодорову, у првом реду од нас људи (пре бих рекао долазак или одлагање доласка овог доба).

            Један други, млађи руски религозни философ, Евгениј Трубецкој, који је свакако читао Фјодорова, пише да Христос неће доћи док човечанство не сазри за Његов долазак. А сазревање човечанства значи ''откривање вишег развоја енергије у тражењу Бога и тежњи ка Њему. Из тога следи да крај света треба схватити динамички, а не фаталистички''. Не Нечеов amor fati, већ  odium fati! Уосталом, не стоје ли у Лукином Јеванђљу (17, 20-21) - за кој еЈеванђеље неки изчаваоци Новог завета сматрају да га одликује мања есхатолошка ''напетост'' него што је то случај са другим синоптичким Јеванђељима, - познати Христове речи, увек актуелне и толико сваком потребне: ''А кад га упиташе фарисеји: кад ће доћи царство Божије? оговарајући рече им:  царство Божије неће доћи да се види; нити ће се казати: ево га овдје или ондје, јер гле, царство је Божије унутра у вама''.

            У искушењу да парафразирам већ познато, потражио бих оне знаке који према Јовановом Отривењу, односно према оним православним тумачењима која су ми била најближа (Николај Берђајев, Евгениј Трубецкој, Александар Колесников, архиепископ Натанаил Лвов и други), збиља говоре да је релативно близак долазак краја света, никад и тада не заборављајући речи Господње у Јеванђељу  по Марку и Матеју: ''А о дану томе или о часу нико не зна, ни анђели на небу, ни Син, доједино Отац. Пазите, бдите и молите се, јер не знате кад ће вријеме настати'' (Марко, 13, 32,33).

            Сажимајући највише могуће од онога што смо умели да прочитамо у Јовановом Отривењу, препознали смо у овој тајанственој књизи три групе ''знакова'' (или да их још назовемо, и последњим опоменама), прам којима можемо наслутити да је ''време близу'' или да се ''време испунило'':

            1. биће похлепе за матерјалним добрима и уживањима сваке врсте ''као у дане Ноја'' (Матеј, 24, 37);

            2. скоро да ће нестати истинског хришћанства - ми, православни, желимо да верујемо да ће то истинско хришћанство које ће ипак остати бити православно хришћанство - што не значи да ће бити општег атеизма, већ, пошто човек не може да живи без религије, биће много лажних религија; и

            3.лажне вере обухватиће већину човечанства - зато Христос и каже: ''Но Син Човечији када дође, хоће ли наћи веру на земљи?'' - док ће настати прогон истинске Цркве Христове, нарочито немилосрдан за време ''самозванца'' који ће владати државама света и за себе чак тврдити да је Бог. Црква ће се тада повући у катакомбе (на моје питање студеничком игуману Јулијану пре скоро тридесет година када ће се православни, римикатолици и протестанти сјединити, одговорио је гласно: ''Када сви буду сатерани у катакомбе'')

            Знак краја је и преобраћење јеврејског народа Христу, и прама апостолу Павлу из његове Посланице Римљанима (11. глава, 11, 25-32) и према Откривењу Јовановом (11. галва, 13), као и појава правих пророка (Илије и Еноха) који упозоравају да је наступило последње време.

            Закључак

            Апокалипса је процес давно започет у човеку и човечанству, заправо је овај процес отпочео са доласком Господа Исуса Христа у свет, са писањем Јеванђеља и Јовановог Отркривења. Али апокалиптички процес најпре је у нама, у нашим срцима. Времена никада није било напретек, за губљење. велика је лекција коју две хиљаде година учимо у хришћанској Цркви да је Бог присутан у историји, да је Христос спасење, трајно и постојано за све који Му се обраћају и да нам је есхатологија увек потребна, како не бисмо малаксали у нашем моралном усавршавању. Али, човек се не спасава сам, већ са другим људима и у народу у коме је Бог изволео да га роди.

Владета Јеротић 

 

септембар 2012 

 

 „Дођи и види“ пратите нас нашем Телеграм каналу: https://t.me/dodjiividi      

#ВладетаЈеротић, #VladetaJerotic, #апокалипса, #крајсвета, #apokalipsa, #krajsveta,