Школа раста

Има Чехов једну приповетку под насловом «Опклада». Суштина приче се своди следеће: на једној забави се повела дискусија о оправданости смртне казне. Једни су говорили да је неопходна, други да је недопустива, и да се мора заменити доживотном робијом. Зачуо се такође и глас неког студента, који је оценио да су са моралне тачке гледишта убиство и доживотна робија подједнако ужасни, али да би он, ако би требало да бира, изабрао затвор. «Ви нећете издржали ни пет година, а камоли доживотнo», рекао је студенту један од присутних на богаташевој забави. На те речи студент је одговорио предлажући опкладу, и понудио да за милион рубаља лежи у добровољном затвору 15 (!) година. Тако и одлучише.



Требало је да буде затворен у дворишној кућици поменутог богаташа, везу са светом могао је да остварује једино преко писама, а богаташ се обавезао да ће му све што буде неопходно (књиге, храну, ноте и друго) достављати чим затражи. Општење са људима му је забрањено, а ако изађе из затвора макар и пола сата раније – изгубио је.

Ко жели да сазна како се ствар окончала, нека прочита оригинал. А ја бих скренуо пажњу на оно чиме се студент бавио у свом импровизованом затвору, тачније, шта је читао. Изузетно је важно да човек научи како да ради са текстовима и информацијама – да не би затрпао свест, да би избегао замке, да не би понављао туђе грешке. У информационом друштву (а управо у таквом живимо) ова вештина напросто представља неопходну меру безбедности.

Елем, Антон Павлович на следећи начин описује понашање добровољног заточеника:
«Прве године правнику су слали књиге, претежно лаке садржине, романе с компликованим љубавним заплетима, криминалне и фантастичне приповетке и слично.»

Управо тако и чита већина обдарених умећем читања. За њих су уметност и култура само начин повременог изласка у паралелни, ничим обавезујући свет, покушај одмора и опуштања. Забаву тражи «цењена публика» у таквом приступу уметности, забаву и лаку алтернативу тешке и обремењене стварности. У свету браће Лимијер, овом штиву одговара tutti-frutti, тј. сав бућкуриш: мелодраме, авантуре, сапунице, фантазије. Али, робијаш у затвору не седи, и на овој етапи може провести читав свој живот. Зато студент седи, његова душа је принуђена да се развија, па се и читалачки мени мења.
 
«Други дан музика је умукла у згради, и правник је тражио преко својих писама само класике. 
Пете године поново се зачу музика, и заточеник затражи вино. Они који су га посматрали кроз прозор говорили су да је целе те године само јео, пио и лежао у постељи, често зевао и разговарао сам са собом. Књиге није читао. Понекад би седао ноћу да пише, писао би дуго и пред зору цепао у комадиће све што је написао. Често су га чули како плаче.»

Класика је дошла друге године. Када ће она доћи човеку под уобичајеним, неекстремним околностима – питање је. Али мора доћи. Треба поново прочитати школску лектиру, како бисмо развејали илузије да је познајемо, и први пут се одушевити и пустити сузу над Гогољем, Пушкином... Потом ћемо пожелети да и сами нешто напишемо (студент је пожелео). Али то ће брзо проћи (студент је ујутру поцепао све што је написао).
Али, развој се ни на томе не завршава.
 
«У другој половини шесте године, заточеник је марљиво почео да се бави учењем језика, филозофије и историје. Жудно се прихватио тих наука, тако да је банкар једва стизао да му наручује књиге. За четири године, на његов захтев, било је наручено око шест стотина књига. У том периоду је банкар, између осталог, добио од свог затвореника овакво писмо: “Драги мој тамничару! Пишем Вам ове редове на шест језика. Покажите их људима који те језике знају. Нека их прочитају. Ако не пронаћу ниједну грешку, молим Вас, наредите да се у врту опали из пушке. Тај ће ми пуцањ показати да сви моји напори нису били узалудни. Генији свих векова и земаља говоре на разним језицима, али у свима њима букти исти пламен. О, кад бисте само знали какву ванземаљску срећу осећам у души што могу да их разумем.” Затвореникова жеља била је испуњена. Банкар је наредио да се у врту двапут опали из пушке.»

Тај степен, до ког је необични затвореник дорастао, назива се жеђ за дубоким знањем. Овде се треба оградити и признати да огромна већина нас нема, нити ће имати могућност да се у одраслом добу посвети фундаменталном образовању. То је ретка привилегија малог броја људи.
Али жеђ за истинским знањем морамо имати. Сама та жеђ штитиће душу од поплаве информација и тривијалности, које, попут досадних мушица, покушавају да нам се увуку у уста и нагурају у уши.

Већ видимо правац развоја личности. На почетку лако штиво, затим класика, затим наука и језици. То јест, на почетку Марињина, потом Селинџер, потом Платон у оригиналу. Или на почетку радио «Шансон», па оркестар Пола Морије, па Бах и Хендл.

Но, идемо даље.
«После десет година, сужањ је непомично седео за столом и читао само Свето писмо. Банкару се учинило чудно да човек који је за четири године савладао шест стотина компликованих књига, изгуби скоро целу годину на читање једне лако разумљиве и не тако дебеле књиге. Јеванђеље су смениле историја религије и теологија.»

Приметимо зачуђеност банкара. Шест стотина томова и једна књижица. Шта се може тамо тако дуго читати? Шта се над њом може докучити? Слична питања не постављају многи само зато што немају повод. Али приметимо: над Јеванђељем је занемео човек прекаљен у читању и изучавању озбиљних књига и наука. Ситан, празан човек претрчаће очима преко текста Јеванђеља, зевнути и укључити телевизор. А затим ће на питање: «Да ли сте читали Јеванђеље?» громко одговорити: «Него како!». Реците шта хоћете, али што је човек дубљи и темељнији, то је дубља и темељнија његова вера. У примитивног човека и вера ће неминовно бити примитивна.
 
«Последње две године заточеништва, сужањ је читао изванредно много и без икаквог реда. Час се бавио природним наукама, час тражио Бајрона или Шекспира. Дешавало се да од њега стижу цедуље у којима је молио да му истовремено пошаљу и хемију, и медицински уџбеник, и роман, и неку филозофску или религиозну расправу. Као да је пливао по мору између остатака разбијеног брода и желећи да спасе свој живот, хватао се час за један комад, час за други – на то је личило његово читање!»

Последњу етапу карактеришу две ствари. Прво, човек који је дубинe досегао и сагледао може заиста читати све. Њему је све занимљиво и ништа није толико опасно, колико може бити за неискусне људе. Друго, студент је стајао пред циљем и ишчекивао да рок опкладе истекне, а то је најтежи период заточеништва. У то време се нарочито силно мучио и тражио је разоноду.  
То је заправо све што сам хтео извући из приповетке. Чиме се она завршила, нећу вам рећи, подстичући здраво интересовање за добру литературу. А ми морамо, браћо и сестре, из испричаног извући мисао да душа која је почела да се труди, на путу свог развоја неизоставно пролази кроз јасно дефинисане етапе.
  
Треба одболовати сваку бесмислицу и прерасти је.

Треба доћи до озбиљних књига, оних које одузимају сан и преображавају душу.

Треба жалити што немамо дубоко класично образовање, немамо базу. И треба се макар некако потрудити да се тај губитак надокнади.

На крају, треба се удубити у Реч Божијy и наћи у њој ни сa чим упоредиву ризницу лепоте, и користи, и смисла.

Једино што поменуту школу духовног раста треба похађати вољно и не лежати у затвору ради тога.

Протојереј Андреј Ткачов

Превела са руског: Мирjана Милетић

26 / 05 / 2012

 

Извор: Православие.ру