Манастир Милтон је на Спасовдан, 24. маја 2012. године, био домаћин великом броју вјерног народа Српске православне цркве из Гвелфа. Овог прелијепог и сунчаног дана, у манастирском храму су прослављени и равноапостолни Свети Кирило и Методије.
Обиљежена је по први пут слава ове новоосноване и најмлађе парохије у Канади.
Свету Литургију служио је игуман манастира, синђел Василије, уз саслужење пароха гвелфског, јереја Александра Црногорца. Први кумови славе, Момчило и Љепосава Мичета, донијели су у храм славски колач и жито, те се сви заједно помолише својим заштитницима. Душа се хранила небеском благодаћу те озарени њом парохијани из Гвелфа славише своје светитеље.
Славље се наставило и у Гвелфу, гдје је Управни одбор парохије организовао Славски ручак за све парохијане и њихове госте. Ова трпеза љубави уприличена је у Guelph Place Banquet Hall, у недељу 27. маја са почетком у 14.00 часова. Сала је била украшена и испуњена до последњег мјеста, а на столовима разноврсна јела које у љубави спремише српске домаћице из Гвелфа. Музика се мјешала са грајом и смијехом дјеце, а традиционални плесови учинише да сви забораве у тим тренуцима свакодневне бриге и постану слободни, постану своји. Величанствени призор и радост велика.
Била је ово слика народа који зна да се радује и да у љубави другује. Народа који заслужује да из заборава истргне своју традицију и своје обичаје, те да их као свети аманет чува и његује.
Нека их молитвама словенске браће светог Кирила и Методија, Бог награди и дарује узвишеним благословом изградње Цркве у овом граду. Да се око светог олтара окупљају и да Бога у њему славе, сада и увијек. На многаја љета!
Јереј Александар Црногорац
СЛАВСКИ ПОЗДРАВ СВЕШТЕНИКА
Срећна слава драга браћо и сестре,
Драги гости, добродошли – имате коме и хвала Богу, имате гдје!
Овај дирљиви говор наше председнице ме подстакао да се сјетим једне шале. Истините шале. Човјек је продао своју љетину и наумио да купи краву. Чекао га је продавач и он је кренуо ка пијаци. Жена га упитала гдје иде, а он ће: „Идем на пијацу да купим краву!“ Жена га савјетова да каже ако Бог да, а он јој у љутњи одбруси како има новац и како га човјек чека, зашто би се замајавао бесмислицама. Међутим, на његовом путу га сретоше разбојници, претукоше га и узеше му сав новац. Вратио се пред свој дом у ранама и покуцао на врата. Жена је упитала: „ко је,“ а он одговори: „Ја, ако Бог да!“
Даће Бог да разумијемо како је важна редовна молитва. Треба тражити Божији благослов и ми, ево већ неколико мјесеци, корачамо том стазом. Желимо да нас милостиви Бог награди својим даровима. Првенствено храброшћу и снагом да му подигнемо Дом. Да Његов Дом буде мјесто наших сабрања и мјесто окупљања наше дјеце. Евидентно је да такав благослов имамо, јер слава Богу, данас смо живи свједоци ове истине. За кратко вријеме, као свештеник у Гвелфу, упознао сам велики број парохијана и то на њихову иницијативу. Хвала вам на томе, јер упознах дивне и честите људе. Увјерио сам се колико је снажна ваша жеља да радите на изградњи своје заједнице у овом граду. То потврђују и сви чланови Одбора ове парохије јер даноноћно раде. Хвала и вама, јер сте достојан примјер својих функција.
Негдје је записано како човјек вриједи управо онолико колико остави дјела иза себе. Истина је и тачно је. Наша намјера јесте да своју вриједност увећамо нечим што ће остати иза нас, а то је Црква. Изградња Дома Божијег и Дома милитве јесте велики благослов за заједницу и ми га имамо. Довољно је само замислити мјесто на којем палимо свијеће за своје сроднике. Мјесто на којем ће наша дјеца узносити молитве за нас, а тако исто и њихова. Тако дјело оставља биљег на свакоме и то у вјечности. Дај Боже да га и ми добијемо!
Један је философ цијелог живота тражио себе, али је умјесто тога пронашао Бога. Када је упознао Бога, он је спознао и себе. Нема другог пута којим се долази до самоспознаје осим пута богопознања. Само нам он открива ко смо и шта смо, те нас учи непроцјењивој вриједности коју сви имамо у Божијим очима. Учи нас вриједности наших пријатеља и сродника, те свих људи као љубљених створења Божијих. У таквој љубави треба да узрастамо до савршенства. Треба да љубимо не ријечима, него дјелима. То је једини начин да се престанемо саображавати са онима који нас куде и пљују, те и сами постадосмо своје сопствене судије и оговарачи. Наша дјеца слушају из наших уста гнусне лажи, како смо лоши људи – ми Срби. Врло често нас се и постиде због таквог поријекла. То је неизмјерна туга и трагедија. Док се други поносе собом, ми се међусобно кудимо и то из незнања. Боље речено, због заборава. Заборависмо своје Светосавско српство и Косовски Завјет. Умјесто да спомињемо наше великане који су својим животима украсили Небеску вјечност и гдје нас чекају, ми спомињемо своју обману – како немамо слоге, јер смо Срби. То није истина и такав коров морамо брзо чупати из башти наше душе, срца и разума. Волимо једни друге дјелима, јер тако никада нема пораза, све саме побједе и успјеси.
Јеврејски цар Језекиљ, изабраник и помазаник Божији, није у свом животу испунио све своје дужности. Када је осјетио близину смрти и кончину свога живота, када је сагледао његову празнину, горко је заплакао. Завапио је Богу за продужетак свог живота како би исправио своје грешке и попунио празнину. Бог му се обратио преко пророка Исаије и рекао: „молитву твоју чух и сузе твоје видјех, зато додајем твом животу још петнаест година.“ Наступило је вријеме његових добрих дјела. Тако исто вријеме понуђено је сада и свима нама. Треба да сагледамо гдје смо и ко смо, а највише да обратимо пажну на оно што остављамо иза себе. Оно што предамо својој дјеци, биће највеће свједочанство о нама кроз вјекове.
Ми смо новооснована парохија и по свему треба да личимо на прве Хришћане који су марљиво градили Цркву. Прво ону важнију, живу Цркву, а тек послије храмове као објекте гдје се Бог поштује. По свему треба да су нам примјер који треба да следујемо. Сјетимо се њихових снажних и дивних ријечи. Поновимо их са њима: „називају нас онима који умиру, али ево, ми живимо; убијају нас, али ми не умиремо; кажу да смо сиромашни, али многе богатимо; ништа не посједујемо, али све имамо.“ Ове ријечи уливају самопоуздање и наду на путу успјеха. Не смијемо се плашити, нити посустати пред повјетарцима и стихијама модерног свијета. Имамо свој циљ и нека уз молитве наших заступника пред Лицем Божијим, светих Кирила и Методија које данас прослављамо, драги Бог учврсти и утврди наше кораке ка њему. Срећна слава и Бог вас благословио!
Јереј Александар Црногорац
Извор: Епархија канадска
Нема коментара:
Постави коментар