Не признајем дугове твоје, дугове дјеце твоје, кабинета твојега, владе твоје, министарстава твојих, општина твојих, институција твојих, партије твоје, директора твојих, тајкуна твојих
… ништа од оног што си ти задужио не признајем као дугове своје; дјеца моја и ја немамо намјеру враћати те паре. Овим путем обавјештавам све свјетске мемефове и рајхфајзене, домаће иербеове и старебанке који ти новац на вјеру дају, да им их не иштеш у наше име, него у своје, и да их искључиво од тебе назад имају тражити. Нас да заобиђу. Ево, и јавност о томе обавјештавам.
Милораде,
Извини што те овако ословљавам. Именом. Мислио сам написати „драги друже Миле“, али… не бих да се лажемо. Нити си ми драг, нити си ми друг, нити си ми мио!
Жао ми је што те не могу ословити ни са „предсједниче“. Опет није до мене. Тако те ословљавају ови твоји, знаш ти добро који. Из секте Паре Кришна (паре, паре, кришна паре, паре, паре…).
Не вјерујем ни у то владајуће свето тројство: крупна политика, крупни бизнис и крупни криминал. Са таквим људима у исту раван никако не могу. И нећу. Том се богу не молим. За живота. А ни послије. Они, ти из секте који тебе зову предсједником, полтронишу, лажу, варају, краду, остављају људе без хљеба а због тога напредују у каријери, отимају се око столица, пуцају се између себе и около себе, убију човјека па добију забрану ношења оружја шест мјесеци… а све што чине раде због пара. Ја нисам од тог посла, па зато нећу са њима у исти кош. Не можеш бити предсједник и њима и мени. Пошто њима јеси – мени ниси!
Знам и да те многи зову „Шефе“. Мени ни то ниси.
Кад мало боље размислим не волим ја никако ни да те зовем. А камо ли да те презивам! Зато ћу те ословљавати са „ти“. Нећеш се љути ти?
Извини што ти ни ово „Т“ у личној замјеници више не пишем великим словом. То се ради из поштовања, а ја га према теби нимало не осјећам. Чак мислим да би „т“ требало писати мањим фонтом него сва остала слова. И све то није до мене. До тебе је. Свакоме према заслугама. Патријархално сам одгојен и ауторитет поштујем. Кад га неко има. Али нисам будала да прихватим да ми глава буде неко ко ми ради о глави! И мојој породици и мени.
Читаш ли ти, уопште, ово што ти ја пишем? Могу ли те твоје очи уморне и натечене од бројања прочитати икако ово што пишу моје руке уморне и натечене од рада? И хоће ли икада моћи!?
Прочитати и разумјети ове ретке?
Него, пошто ни ја не волим на еренде кора, да ми пређемо на ствар. А ствари стоје овако:
Не признајем дугове твоје, дугове дјеце твоје, кабинета твојега, владе твоје, министарстава твојих, општина твојих, институција твојих, партије твоје, директора твојих, тајкуна твојих… ништа од оног што си ти задужио не признајем као дугове своје; дјеца моја и ја немамо намјеру враћати те паре. Овим путем обавјештавам све свјетске мемефове и рајхфајзене, домаће иербеове и старебанке који ти новац на вјеру дају, да им их не иштеш у наше име, него у своје, и да их искључиво од тебе назад имају тражити. Нас да заобиђу. Ево, и јавност о томе обавјештавам.
Са тиме што се задужује Твоја Кућа, Моја Кућа – ништа нема. Нико од нас не ради на буџету; нико није добио ни кредит, ни подстицај, ни отписај, ни натјецај, ни дотицај, ни оптицај… нити са тим парама имао било какав други тицај; ни видјели их нисмо очима својим. Нити ћемо их икад видјети. Ни паре ни каквугод другу корист од њих.
У „Стакленки“ твојој наш нико не ради; не пушимо и не отресамо у твоје пепељаре од 3.000 ке-ма; РТРС твој не гледамо; не лијећено твојим јеликоптерима твога сервиса, твоје лимузине са знаком олимпијаде не возамо, нити се у њима возимо; твојим аутопутевима не идемо и никакве друге користи од тих твојих кредита немамо.
Ти живиш предобро док ми живимо прелоше, а ми радимо превише док ти радиш пренимало; нешто ту не штима. Никад ниједна није могла бити (да простиш) и је*ена и поштена. А покушавале су.
Ми живимо на Истоку, а тамо ништа није изграђено од како је покојни Тито умро. Све је стало. Само се казаљке на сату још мичу. Јад, биједа и чемер(но). Кад смо већ код Тите нама ИСточ(њ)арима могли би барем, на оним путевима што их је Тито саградио и тунелима на њима које је Тито изградио, на сијаличним мјестима која је Тито поставио, прегорјеле сијалице замијенити, па да свијетле гоњене струјом из електрана које нам је Тито направио. Ако сам га превише закукуљио поједноставићу: турите, побогу брате, нове сијалице у тунеле према Вишеграду, срамота је да је туњел удаљен 200 метара од хидроелектране „Вишеград“ а неосвијетљен је! Не мене, вас има бити срам.
Разуми се, љетос кад службеним возилима кабинета предсједника РС будеш долазио из Бањалуке да промовишеш Милорада Јагодића за начелника Рогатице, па кад изађеш из Сарајева на Вијећници, прођеш ону раскрсницу Хан Дервента поред Пала, и окренеш овамо нама: Сокоцу, Рогатици и Вишеграду; из оног бљештавила и уждивене летрике кад уђеш у ове крајеве као да је неко угаси свијетло а мрак упали; ко у пркно да се уђе. Тамо аутопутеви, расвјете, све шљашти и бљешти, сија и пресијава се, тутњи и бруји, у свакој секунди прође по неколико аутомобила, а овамо… као у гробу, Боже ми опрости.
Умјесто аутопута нама излокана магистрала, иако овдје имамо и каменоломе и асфалтне базе. И фирме које се баве асфалтирањем. А нису из Лакташа. Нигдје расвјете око пута иако се 90% струје производи у овим крајевима. Прије ћеш на путу видјети лисицу, курјака, међеда, или каквог другог звјерова, него мимоићи аутомобил. Умјесто приватних фирми твојих јарана са неонским рекламама око пута већим и од самих предузећа, овдје су се натуштиле оморике и борови, у небо такли. Они исти од којих су подигнуте те тамо ваше приватне фирметине. Вама обловина а нама окресано оморово грање и пањеви; излокани путеви проломљени претовареним шлеперима и инвалиди рада. Нама свето сиромаштво и вишак немања. Вама милијарде нама минимаЛДе. Вама по три тржна центра нама по трећина потрошачке корпе. Колико вас зна арапским бројевима написати, рецимо: четири милијарде триста педесет шест милиона осамсто педесет четири хиљаде триста двадесет два, а да не погријеши. А задужили сте све нас за цифре које ни написати не умијете. И још нас убјеђујете да је све то у нашем интересу. Плус да се задужите још четири милијарде. За шта вам треба још пара!? Да Џомбић заврши свој приватни хотел на Јахорини, најновији, највећи и најбољи од свих на Олимпијској Љепотици!
Паре би ви да трошите, а да их ми враћамо. „Докле ћемо тако стрина пи*да ли ти материна“, рекао би Вук Караџић! Ма не Радован, не призири, не бој се; Вук Караџић би тако рекао.
Шипак вам више! Плус од шаке до лакта! Од нас за вас! И то је више него што ви дајете нама.
Елем, због свега реченог, јавности дајем на знање да Твојој Кући Моја Кућа није ни жирант, ни гарант, ни јемац, ни јамац… нити хоће да буде талац. Дајем на знање да су нам новчаници одвојени; да у мој новчаник из Твоје куће не долази ни пребијени пфенинг и да на исто толико пара Твоја Кућа може рачунати из новчаника Моје Куће. Кад се кредити буду враћали. А дижете их сваки дан ко брезобразна снаша ноге.
Само ми, немој молим те, паламудити ону твоју шупљу о патриотизму и опасности из Сарајева, јер сам ја у Кућу Твоју уградио крв своју док си ти ронхилао. Ако ја и не знам шта ово пишем, ти ћеш сигурно знати на шта сам мислио.
И, још уз то, Твоја Кућа Моју Кућу добрано је раскућила. Потрошисте све оно што сви ми зарадимо за годину дана; па вам и то мало, него хоћете унапријед да потрошите и све оно што ћемо сви ми зарадити у наредних 20 година. Дижете кредите да њима враћате кредите, плаћате камате на камате; сваки домаћин зна да је боље узети штрик и објесити се о кућну греду него дићи кредит па њиме враћати кредит. Али ви нисте домаћини. Да јесте знали би да је сир џабе само у мишоловки. И да нема хљеба без мотике.
Зато јавност обавјештавам да Моја Кућа неће враћати кредите које је подигла Твоја Кућа. Нека остане забиљежено да сам на вријеме на то упозорио. И објавио то.
Некад, кад су јако постале новине, овако јавно, родитељи су се одрицали своје растрошне и раскалашне дјеце. Упознавали су јавност и упозоравали је да им не дају паре на вјеру, али и саопштавали да они њихове дугове враћати неће. У новчаницима су носили одрезак објаве и дјечјим повјериоцима показивали као крунски доказ. Сви судови овај вид одрицања туђих дугова прихватали су као валидан.
И ја ћу овај текст уоквирити и на основу њега тражити, ако ништа друго, а оно поврат педеве(ј)а. Макар оног дијела из којег се враћају твоји кредити. И кредити твојих министарки са пубертетским бубуљицама. И министара са крезавим вилицама.
Кључне ријечи: Зоран Јанковић,
… ништа од оног што си ти задужио не признајем као дугове своје; дјеца моја и ја немамо намјеру враћати те паре. Овим путем обавјештавам све свјетске мемефове и рајхфајзене, домаће иербеове и старебанке који ти новац на вјеру дају, да им их не иштеш у наше име, него у своје, и да их искључиво од тебе назад имају тражити. Нас да заобиђу. Ево, и јавност о томе обавјештавам.
Милораде,
Извини што те овако ословљавам. Именом. Мислио сам написати „драги друже Миле“, али… не бих да се лажемо. Нити си ми драг, нити си ми друг, нити си ми мио!
Жао ми је што те не могу ословити ни са „предсједниче“. Опет није до мене. Тако те ословљавају ови твоји, знаш ти добро који. Из секте Паре Кришна (паре, паре, кришна паре, паре, паре…).
Не вјерујем ни у то владајуће свето тројство: крупна политика, крупни бизнис и крупни криминал. Са таквим људима у исту раван никако не могу. И нећу. Том се богу не молим. За живота. А ни послије. Они, ти из секте који тебе зову предсједником, полтронишу, лажу, варају, краду, остављају људе без хљеба а због тога напредују у каријери, отимају се око столица, пуцају се између себе и около себе, убију човјека па добију забрану ношења оружја шест мјесеци… а све што чине раде због пара. Ја нисам од тог посла, па зато нећу са њима у исти кош. Не можеш бити предсједник и њима и мени. Пошто њима јеси – мени ниси!
Знам и да те многи зову „Шефе“. Мени ни то ниси.
Кад мало боље размислим не волим ја никако ни да те зовем. А камо ли да те презивам! Зато ћу те ословљавати са „ти“. Нећеш се љути ти?
Извини што ти ни ово „Т“ у личној замјеници више не пишем великим словом. То се ради из поштовања, а ја га према теби нимало не осјећам. Чак мислим да би „т“ требало писати мањим фонтом него сва остала слова. И све то није до мене. До тебе је. Свакоме према заслугама. Патријархално сам одгојен и ауторитет поштујем. Кад га неко има. Али нисам будала да прихватим да ми глава буде неко ко ми ради о глави! И мојој породици и мени.
Читаш ли ти, уопште, ово што ти ја пишем? Могу ли те твоје очи уморне и натечене од бројања прочитати икако ово што пишу моје руке уморне и натечене од рада? И хоће ли икада моћи!?
Прочитати и разумјети ове ретке?
Него, пошто ни ја не волим на еренде кора, да ми пређемо на ствар. А ствари стоје овако:
Не признајем дугове твоје, дугове дјеце твоје, кабинета твојега, владе твоје, министарстава твојих, општина твојих, институција твојих, партије твоје, директора твојих, тајкуна твојих… ништа од оног што си ти задужио не признајем као дугове своје; дјеца моја и ја немамо намјеру враћати те паре. Овим путем обавјештавам све свјетске мемефове и рајхфајзене, домаће иербеове и старебанке који ти новац на вјеру дају, да им их не иштеш у наше име, него у своје, и да их искључиво од тебе назад имају тражити. Нас да заобиђу. Ево, и јавност о томе обавјештавам.
Са тиме што се задужује Твоја Кућа, Моја Кућа – ништа нема. Нико од нас не ради на буџету; нико није добио ни кредит, ни подстицај, ни отписај, ни натјецај, ни дотицај, ни оптицај… нити са тим парама имао било какав други тицај; ни видјели их нисмо очима својим. Нити ћемо их икад видјети. Ни паре ни каквугод другу корист од њих.
У „Стакленки“ твојој наш нико не ради; не пушимо и не отресамо у твоје пепељаре од 3.000 ке-ма; РТРС твој не гледамо; не лијећено твојим јеликоптерима твога сервиса, твоје лимузине са знаком олимпијаде не возамо, нити се у њима возимо; твојим аутопутевима не идемо и никакве друге користи од тих твојих кредита немамо.
Ти живиш предобро док ми живимо прелоше, а ми радимо превише док ти радиш пренимало; нешто ту не штима. Никад ниједна није могла бити (да простиш) и је*ена и поштена. А покушавале су.
Ми живимо на Истоку, а тамо ништа није изграђено од како је покојни Тито умро. Све је стало. Само се казаљке на сату још мичу. Јад, биједа и чемер(но). Кад смо већ код Тите нама ИСточ(њ)арима могли би барем, на оним путевима што их је Тито саградио и тунелима на њима које је Тито изградио, на сијаличним мјестима која је Тито поставио, прегорјеле сијалице замијенити, па да свијетле гоњене струјом из електрана које нам је Тито направио. Ако сам га превише закукуљио поједноставићу: турите, побогу брате, нове сијалице у тунеле према Вишеграду, срамота је да је туњел удаљен 200 метара од хидроелектране „Вишеград“ а неосвијетљен је! Не мене, вас има бити срам.
Разуми се, љетос кад службеним возилима кабинета предсједника РС будеш долазио из Бањалуке да промовишеш Милорада Јагодића за начелника Рогатице, па кад изађеш из Сарајева на Вијећници, прођеш ону раскрсницу Хан Дервента поред Пала, и окренеш овамо нама: Сокоцу, Рогатици и Вишеграду; из оног бљештавила и уждивене летрике кад уђеш у ове крајеве као да је неко угаси свијетло а мрак упали; ко у пркно да се уђе. Тамо аутопутеви, расвјете, све шљашти и бљешти, сија и пресијава се, тутњи и бруји, у свакој секунди прође по неколико аутомобила, а овамо… као у гробу, Боже ми опрости.
Умјесто аутопута нама излокана магистрала, иако овдје имамо и каменоломе и асфалтне базе. И фирме које се баве асфалтирањем. А нису из Лакташа. Нигдје расвјете око пута иако се 90% струје производи у овим крајевима. Прије ћеш на путу видјети лисицу, курјака, међеда, или каквог другог звјерова, него мимоићи аутомобил. Умјесто приватних фирми твојих јарана са неонским рекламама око пута већим и од самих предузећа, овдје су се натуштиле оморике и борови, у небо такли. Они исти од којих су подигнуте те тамо ваше приватне фирметине. Вама обловина а нама окресано оморово грање и пањеви; излокани путеви проломљени претовареним шлеперима и инвалиди рада. Нама свето сиромаштво и вишак немања. Вама милијарде нама минимаЛДе. Вама по три тржна центра нама по трећина потрошачке корпе. Колико вас зна арапским бројевима написати, рецимо: четири милијарде триста педесет шест милиона осамсто педесет четири хиљаде триста двадесет два, а да не погријеши. А задужили сте све нас за цифре које ни написати не умијете. И још нас убјеђујете да је све то у нашем интересу. Плус да се задужите још четири милијарде. За шта вам треба још пара!? Да Џомбић заврши свој приватни хотел на Јахорини, најновији, највећи и најбољи од свих на Олимпијској Љепотици!
Паре би ви да трошите, а да их ми враћамо. „Докле ћемо тако стрина пи*да ли ти материна“, рекао би Вук Караџић! Ма не Радован, не призири, не бој се; Вук Караџић би тако рекао.
Шипак вам више! Плус од шаке до лакта! Од нас за вас! И то је више него што ви дајете нама.
Елем, због свега реченог, јавности дајем на знање да Твојој Кући Моја Кућа није ни жирант, ни гарант, ни јемац, ни јамац… нити хоће да буде талац. Дајем на знање да су нам новчаници одвојени; да у мој новчаник из Твоје куће не долази ни пребијени пфенинг и да на исто толико пара Твоја Кућа може рачунати из новчаника Моје Куће. Кад се кредити буду враћали. А дижете их сваки дан ко брезобразна снаша ноге.
Само ми, немој молим те, паламудити ону твоју шупљу о патриотизму и опасности из Сарајева, јер сам ја у Кућу Твоју уградио крв своју док си ти ронхилао. Ако ја и не знам шта ово пишем, ти ћеш сигурно знати на шта сам мислио.
И, још уз то, Твоја Кућа Моју Кућу добрано је раскућила. Потрошисте све оно што сви ми зарадимо за годину дана; па вам и то мало, него хоћете унапријед да потрошите и све оно што ћемо сви ми зарадити у наредних 20 година. Дижете кредите да њима враћате кредите, плаћате камате на камате; сваки домаћин зна да је боље узети штрик и објесити се о кућну греду него дићи кредит па њиме враћати кредит. Али ви нисте домаћини. Да јесте знали би да је сир џабе само у мишоловки. И да нема хљеба без мотике.
Зато јавност обавјештавам да Моја Кућа неће враћати кредите које је подигла Твоја Кућа. Нека остане забиљежено да сам на вријеме на то упозорио. И објавио то.
Некад, кад су јако постале новине, овако јавно, родитељи су се одрицали своје растрошне и раскалашне дјеце. Упознавали су јавност и упозоравали је да им не дају паре на вјеру, али и саопштавали да они њихове дугове враћати неће. У новчаницима су носили одрезак објаве и дјечјим повјериоцима показивали као крунски доказ. Сви судови овај вид одрицања туђих дугова прихватали су као валидан.
И ја ћу овај текст уоквирити и на основу њега тражити, ако ништа друго, а оно поврат педеве(ј)а. Макар оног дијела из којег се враћају твоји кредити. И кредити твојих министарки са пубертетским бубуљицама. И министара са крезавим вилицама.
Кључне ријечи: Зоран Јанковић,
Нема коментара:
Постави коментар