Бора Ђорђевић: Косова се одричу само издајници

Бора Ђорђевић (Фото: Новости)

Београд – Бора Ђорђевић са „Рибљом чорбом“ већ 34 године исписује странице српског и југословенског рокенрола, а ставовима, стиховима, наступима у јавности и харизмом не само да никог не оставља равнодушним, већ свакога дана стиче нове поклонике.


- Нико од нас који смо тог августа 1978. у башти „Шуматовца“ основали нови бенд није очекивао да ће та прича трајати скоро три и по деценије. Можда и не бисмо трајали да немамо ту потребу да стварамо нове песме и да не живимо од старе славе. Није фраза када кажем да су уз „Чорбу“ одрасле многе генерације. Неки су се ваћарили уз „Лутку са насловне стране“, други су то исто радили уз „Остани ђубре до краја“, а нове генерације се мазе и љубе уз „Минут са њом“. За сваког понешто.

Долазак у Београд
Какав сте осећај имали када сте са 17 година прву пут дошли у Београд, како памтите те дане?

- Први утисак је да је Београд велики град. Није ми било лако првих месеци када сам дошао из родног Чачка. Уписао сам Пету београдску и било ми је чудно како се тамо нико не дружи по завршетку школе. У Чачку се знало, после наставе на корзо, где смо се удварали девојкама, а у Београду, како звони последње звоно, „куд који, мили моји“. Београд, ма колико имао велику душу, лако може појести придошлицу. Тек после годину и по дана привикао сам се на Београд, а и он на мене. Сваки провинцијалац мора добро да загризе да се снађе и оствари себи место у Београду, за разлику од рођених Београђана, који су помало размажени и мисле да ће им све пасти са неба. Иако Београд сматрам својим градом, никада се у животу нећу одрећи родног Чачка.

Незаборавни тренуци
Тих година пробали сте да постанете глумац, где је запело?

- Глума је била и остала моја велика љубав. Као гимназијалац основао сам покрет Интернационална зезаторска организација. Фурали смо свој фазон. Тако смо једном приликом упали на неки пријем у оквиру ФЕСТ-а, представљајући се као страна делегација из Лондона. Касније сам се заинтересовао за глуму и учествовао сам на аудицији за мјузикл „Исус Христ суперстар“. Покушао сам и да упишем Академију, али су ме на пријемном откачили речима да сам заправо већ формиран глумац и да немам ту шта да тражим. У ствари су ме одбацили, јер сам са 25 година, колико сам тада имао, био престар за Академију. Једини који су ФДУ уписали са 25 година живота били су Мира Карановић и легендарни Зоран Радмиловић. Касније сам ипак уписао Академију, али одсек продукције, и ту стигао до дипломског. Ко зна, можда једног дана и тај дипломски слупам. Искрено, волео бих да имам и ту шару од дипломе у животу.

О „Рибљој чорби“ готово се све зна. Ипак, који тренутак у раду бенда никада нећете заборавити?

- Има много догађаја и детаља из ове 34 године „Чорбе“. Никада нећу заборавити период после албума „Музичару који пију“, када су бенд напустили Рајко Којић и Бајага, и када су нам сви предвиђали крај каријере. Међутим, десило се неко чудо, или судбина. У „Чорбу“ су дошли Чутура и Џинџер и снимили смо песму „Погледај дом свој анђеле“. Такође, нећу никад заборавити ни када је група деце иза једне школе спонтано запевала ту песму преда мном на Калемегдану, или када су је певали људи на барикадама на северу Косова. Очи су ми биле пуне суза, а срце пуно поноса. Нећу заборавити ни када сам на Зајечарској гитаријади 1992. изјавио како је то последњи наступ „Рибље чорбе“ и доживео салве звиждука. То ме је и преломило да не затварам фирму звану „Рибља чорба“.

Државни чиновник
Никада нисте бежали од политике. Да ли мислите да вам је то нанело штету у каријери?

- Сигуран сам да ми је политика у животу и каријери донела много више штете него користи. Ипак, никад се не одричем својих уверења. Увек ћу са поносом да истакнем да сам члан ДСС-а. Поносан сам и на период када сам волонтерски обављао дужност саветника министра културе Којадиновића у области рок музике, јер сам се трудио да помогнем многим младим бендовима и музичарима. Једном младом бенду сам помогао да оде на турнеју тако што сам новац обезбедио преко приватних веза. Срећа тих момака што ће моћи да иду на свирку значила ми је више од било каквих захвалница и награда.

Често сте на Косову, како доживљавате све ово што се дешава доле?

- Косово носим у себи и само издајници могу да кажу да оно није српско, или да референдум на северу КиМ није потребан и да штети интересима Србије. Можда је тај референдум узалудан у смислу да нешто промени из корена, али нека се злотвори који раде против нас барем мало запитају када тај референдум буде одржан. Не смемо се никада одрећи свог идентитета, а то знају најбоље Срби са Космета. Мало је рећи да сам и срећан и тужан у исто време када са „Бајк рок мисијом“ одем на север Косова и видим тај народ, одлучан да остане на своме и који Србију воли више него ишта.

Љубав у Америци
Да ли сте могли да помислите да ћете на турнеји 2006. срести љубав свог живота?
- Нисам заиста могао ни да помислим да ће ми се у тим годинама и у далекој Америци догодити да сретнем Сандру и доживим љубав какву нисам могао ни да појмим. Можда би то некоме деловало као нека шпанска серија, али мени је најважније што је имала хепиенд и што смо се Сандра и ја убрзо после те турнеје венчали. Сада живимо срећно. Цео прошли албум „Минут са њом“ посвећен је најважнијој жени у мом животу – мојој Сандри.

Страх од народног гнева
Где је Србија данас и да ли бисте се у будућности поново прихватили неке јавне политичке функције?

- Где смо данас и какав систем влада, најбоље ће да дочарају стихови моје нове песме, који гласе:
„Зими пада, снег умерен, када будем ја суверен,
Ниси део мог система, онда има да те нема.
Следбеник си мог режима, онда има да те има.
Ти ћеш сам да изабереш, да ли живиш или сереш
Ил’ кичмени стуб савијен, ил’ у црно скроз завијен.
У закону лепо пише када човек сме да дише.“
А може и овај стих:
„Србија стоји на рубу амбиса, вођена од телетабиса,
Свима је јасно да нам је присела помоћ гована из Хага и Брисела“…
Надам се, као и сви, да ће после избора бити боље и да се народни гнев неће неконтролисано излити на улице. Можда ћу се и прихватити неке саветодавне функције из области уметности, ако ми понуде, али никако не бих радио нешто што би ме одвукло из света музике и од „Рибље чорбе“.

Стиховима против доктора
Докле ће Бора певати и докле ће постојати „Рибља чорба“?

- Докле год будем имао шта паметно да кажем, дотле ћу се и појављивати на јавној сцени, а исто важи и за „Чорбу“. Срећом, па имам утисак да ће то бити још дуго. Како то имам обичај да кажем, док трајем ја ћу и да лајем. А што се тиче онога да морам мало да успорим због година, да пазим шта једем и пијем, на то ћу да одговорим стиховима из песме која ће се појавити на новом албуму ове године:
„Не смем да једем масно,
Не смем да једем слано,
Не смем да лежем касно,
Зато што устајем рано.
Доктор ми је све забранио.
Дабогда се он тако хранио.
Па од чега ћу бре да умрем?
Алкохол не смем да пијем,
Од силних дијета се сушим,
Када пушим ја се кријем,
Морам да престанем да пушим.
Доктор ми је ставио вето,
Дабогда он прошао све то,
Па од чега ћу бре да умрем?
Да крешем ионако не могу,
Од болештина се чувам,
Нећу ни да помињем дрогу,
Ал, не смем ни да дувам.
Лекар ми је све укинуо,
Да не би прерано угинуо,
Па од чега ћу бре да умрем?“

Извор: ВасељенскаТВ