Како разумети Христове речи: „Сваки грех и хула опростиће се људима; а
хула на Духа Светога неће се опростити људима. И ако рече ко реч на Сина
Човечијега, опростиће му се; а који рече на Духа Светога неће му се
опростити ни у овоме веку, ни у будућем“ (Мт 12,31-32)? Постоји ли дакле
неки грех који је неопростив, после кога нема покајања.
(уп. такође 1Јн 5,16-17; Јев 6,4-6)?
У 12. глави Еванђеља по Матеју, Христос изговара следеће речи: „Сваки грех и хула опростиће се људима; а хула на Духа Светога неће се опростити људима. И ако рече ко реч на Сина Човечијега, опростиће му се; а који рече на Духа Светога неће му се опростити ни у овоме веку, ни у будућем“ (Мт 12,31-32). Ове речи су одговор Христов на констатацију фарисеја да Христос изгони демону помоћу Веелзевула, кнеза демонског (Мт 12,24).
Христос изгони демоне и лечи болесне, то је чињеница која је очигледна и не може се порећи. Међутим, фарисеји, не поричући то чињенично стање, покушавају да га објасне на други начин: да, он то све чини, али силом демонском. Господ Христос узвраћа дугим одговором на овај прекор. Између осталог, каже: „Ако ја помоћу Веелзевула изгоним демоне, синови ваши чијом помоћу изгоне? Зато ће вам они бити судије.“ Овде Господ подсећа да и ученици његови, Јевреји изгоне демоне и лече болесне најављујући тако Царство небеско (Мт 10,7-8). Сам пак Исус Христос Духом Божијим изгони демоне што значи да је у његовој личности дошло Царство Божије (Мт 12,28). Он је од пророка Исаије најављени слуга, изабрани у кога ће Бог метнути свој Дух (Мт 12,18). Хулећи на дела Христова, приписујући их демону, а не Духу, фарисеји не чине ништа мање од хуле на Духа Светога који кроз личност Христову манифестује Царство Божије у свету, нарушавајући тоталитарну стварност природе која се пројављује кроз болести, немоћ, смрт. Хула на Сина Човечијег се може опростити, због слабости људи да разумеју велику тајну пројаве Бога у једном човеку, Исусу из Назарета, али таква хула не мора бити коначна реч којом човек одговара на Еванђеље. Ма колико се хулило на Сина Човечијега постоји простор за сагледавање његове личности из друге перспективе и самим тим могућност покајања и праштања.
Међутим, ако се оно што Христос чини веже за демонске силе и Дух којим он изгони демоне прогласи духом Веелзевула, кнеза демонског, исказана је и последња реч, донесен последњи суд и самим тим изражен неповратни став који се не може опростити. Реч је дакле о једном тумачењу Христове личности и Духа којим Господ изгони демоне који је до те мере изопачен да је свако преумљење немогуће, па самим тим и опраштање овог греха. Заузет је један унутрашњи став према делу Христовом који је непроменљив и сходно томе неопростив. Не ради се о томе да Бог не може опростити неки грех, већ о томе да је заузети став према Еванђељу Христовом до те мере первертиран и искључив да не оставља простор за промену и покајање. Хула на Духа у овом случају је хула на читав домострој спасења који се проглашава лажним, демонским и одриче му се божанска димензија.
Овакво разумевање би се могло извести из самога текста. У историји тумачења овај текст је у оквиру догматског учења Цркве познат као locus de blasphemia Spiritus Sancti. Код светих отаца ово место тумачено је углавном у оквиру тријадологије. Свети Атанасије Велики сматра да су фарисеји репрезенти свих оних – нехришћана, Јевреја, јеретика – који одричу Христово божанство. Слично схватање среће се и код Светог Кирила Александријског и Светог Василија Великог. Другачији приступ тексту имају Ориген и Августин. По Оригену, хула на Духа је отпадање од вере, слично као, како он сматра, у Јевр 6,4-6 или 1Јн 5,16с. По Августину хула на Духа је такође отпадање од вере, односно одсецање самога себе од извора благодати и праштања. Древна тумачења се углавном крећу у ова два оквира: 1) тријадолошком, који се односи на одрицање Христовог божанства, при чему Свети Атанасије циља на аријанце и касније духоборце. Ово тумачење има снагу у томе што се из еванђељског текста јасно види да су фарисеји, дакле не хришћани, ти који хуле на Христа. У извесном смислу одрицање Христовог божанства долази или од оних који су ван Цркве или од оних који су се својим јеретичким учењима одвојили од Цркве, и 2) еклисиолошком, отпадању од вере, које се среће код Оригена и Августина. Ово тумачење је проблематичније пошто хулу на Духа поставља унутар хришћанске заједнице што не одговара интенцији текста у коме су фарисеји они који хуле на Духа. Ово тумачење такође има свој историјски контекст и код Августина, на пример, представља покушај да се хула на Духа протумачи као отпадање од једне Цркве Христове, што се првенствено односило на донатисте, против којих латински отац пише. Августин чак, да би истрајао у свом – еклисиолошком – тумачењу, изричито тврди да фарисеји нису згрешили хулу на Духа Светога. И у једном и у другом тумачењу хула на Духа је неопростив грех пошто представља или оспоравање кључног учења Цркве или пак отпадање од црквене заједнице. У оба случаја грех је неопростив, мада постоји нада да се јеретици или расколници покају и врате црквеној заједници.
Овде се отвара кључно теолошко питање: да ли постоји неопростив грех? Ориген је, као што смо видели, покушао да навод о хули на Духа Светога као неопростивом греху повеже са још два места из Новога Завета где се говори о немогућности другог покајања (Јев 6,4-6), односно о греху на смрт (1Јн 5,16с). Заједно са нашим местом у Еванђељу по Матеју ово су једина два новозаветна места која говоре о неопростивости неког греха. Чини се да сва три места не говоре о томе да Бог не може или неће да опрости неки грех, већ да заузимање одређених ставова човека доводе у такво стање да му отежавају могућност покајања и самим тим у стање одрицања заједнице са Богом. Ако пак човек не жели, неће заједницу са Богом и са ближњим, он обитава у „неопростивом греху“. То је последица слободног избора. Сва три новозаветна текста тематизују овај проблем на различитим нивоима и, што је интересантно, ни један не експлицира шта конкретно треба разумети под „неопростивим грехом“, „грехом на смрт“ или „немогућности другог покајања“. То показује опрезност светих писаца у погледу расуђивања о томе шта је смртни грех, опрезност која је последица смирења и смерног устезања да се расуђује о ономе што је привилегија јединога Бога, истинског и коначног Судије.
Наведени новозаветни стихови су, дакле, неодређени по том питању и тако остављају простор за теолошко домишљање. Чини се да имају више педагошку, него догматску функцију. Пре се могу доживети као брига, него као претња. Хула на Духа у Еванђељу по Матеју је не одбацивање Христа као Месије већ идентификација његових дела која се врше Духом са делима Веелзевула, кнеза демонског. Такав став је неопростив, пошто отежава покајање. „Грех на смрт“ је одбацивање реалне телесности Исуса Христа које потом води у прекид црквеног општења јер нарушава основу за љубавну заједницу (1Јн 2,19; 4,1сс). Свети Јован не прецизира шта је тачно „грех на смрт“, само каже да заједница не мора да се моли за онога који се налази у њему (1Јн 5,16). „Немогућност другог покајања“ је више упозорење да се остане у вери, него претња (Јев 6,4-6). У сваком случају у целокупном Новом Завету нада да Бог прашта и да ће опростити грехе претежнија је од сваког страха да је човек неповратно изгубљен и отуђен од Бога. Блага вест (Еванђеље) је вест човеку да га Бог безусловно воли: „Али у свему овоме побеђујемо кроз онога који нас је заволео. Јер сам уверен да нас ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашњост, ни будућност, ни висина, ни дубина, нити икаква друга твар неће моћи одвојити од љубави Божије која је у Исусу Христу Господу нашем“ (Рим 8,37-39).
Извор: Православље новине Српске Патријаршије
У 12. глави Еванђеља по Матеју, Христос изговара следеће речи: „Сваки грех и хула опростиће се људима; а хула на Духа Светога неће се опростити људима. И ако рече ко реч на Сина Човечијега, опростиће му се; а који рече на Духа Светога неће му се опростити ни у овоме веку, ни у будућем“ (Мт 12,31-32). Ове речи су одговор Христов на констатацију фарисеја да Христос изгони демону помоћу Веелзевула, кнеза демонског (Мт 12,24).
Христос изгони демоне и лечи болесне, то је чињеница која је очигледна и не може се порећи. Међутим, фарисеји, не поричући то чињенично стање, покушавају да га објасне на други начин: да, он то све чини, али силом демонском. Господ Христос узвраћа дугим одговором на овај прекор. Између осталог, каже: „Ако ја помоћу Веелзевула изгоним демоне, синови ваши чијом помоћу изгоне? Зато ће вам они бити судије.“ Овде Господ подсећа да и ученици његови, Јевреји изгоне демоне и лече болесне најављујући тако Царство небеско (Мт 10,7-8). Сам пак Исус Христос Духом Божијим изгони демоне што значи да је у његовој личности дошло Царство Божије (Мт 12,28). Он је од пророка Исаије најављени слуга, изабрани у кога ће Бог метнути свој Дух (Мт 12,18). Хулећи на дела Христова, приписујући их демону, а не Духу, фарисеји не чине ништа мање од хуле на Духа Светога који кроз личност Христову манифестује Царство Божије у свету, нарушавајући тоталитарну стварност природе која се пројављује кроз болести, немоћ, смрт. Хула на Сина Човечијег се може опростити, због слабости људи да разумеју велику тајну пројаве Бога у једном човеку, Исусу из Назарета, али таква хула не мора бити коначна реч којом човек одговара на Еванђеље. Ма колико се хулило на Сина Човечијега постоји простор за сагледавање његове личности из друге перспективе и самим тим могућност покајања и праштања.
ХУЛА НА ДОМОСТРОЈ СПАСЕЊА
Међутим, ако се оно што Христос чини веже за демонске силе и Дух којим он изгони демоне прогласи духом Веелзевула, кнеза демонског, исказана је и последња реч, донесен последњи суд и самим тим изражен неповратни став који се не може опростити. Реч је дакле о једном тумачењу Христове личности и Духа којим Господ изгони демоне који је до те мере изопачен да је свако преумљење немогуће, па самим тим и опраштање овог греха. Заузет је један унутрашњи став према делу Христовом који је непроменљив и сходно томе неопростив. Не ради се о томе да Бог не може опростити неки грех, већ о томе да је заузети став према Еванђељу Христовом до те мере первертиран и искључив да не оставља простор за промену и покајање. Хула на Духа у овом случају је хула на читав домострој спасења који се проглашава лажним, демонским и одриче му се божанска димензија.
Овакво разумевање би се могло извести из самога текста. У историји тумачења овај текст је у оквиру догматског учења Цркве познат као locus de blasphemia Spiritus Sancti. Код светих отаца ово место тумачено је углавном у оквиру тријадологије. Свети Атанасије Велики сматра да су фарисеји репрезенти свих оних – нехришћана, Јевреја, јеретика – који одричу Христово божанство. Слично схватање среће се и код Светог Кирила Александријског и Светог Василија Великог. Другачији приступ тексту имају Ориген и Августин. По Оригену, хула на Духа је отпадање од вере, слично као, како он сматра, у Јевр 6,4-6 или 1Јн 5,16с. По Августину хула на Духа је такође отпадање од вере, односно одсецање самога себе од извора благодати и праштања. Древна тумачења се углавном крећу у ова два оквира: 1) тријадолошком, који се односи на одрицање Христовог божанства, при чему Свети Атанасије циља на аријанце и касније духоборце. Ово тумачење има снагу у томе што се из еванђељског текста јасно види да су фарисеји, дакле не хришћани, ти који хуле на Христа. У извесном смислу одрицање Христовог божанства долази или од оних који су ван Цркве или од оних који су се својим јеретичким учењима одвојили од Цркве, и 2) еклисиолошком, отпадању од вере, које се среће код Оригена и Августина. Ово тумачење је проблематичније пошто хулу на Духа поставља унутар хришћанске заједнице што не одговара интенцији текста у коме су фарисеји они који хуле на Духа. Ово тумачење такође има свој историјски контекст и код Августина, на пример, представља покушај да се хула на Духа протумачи као отпадање од једне Цркве Христове, што се првенствено односило на донатисте, против којих латински отац пише. Августин чак, да би истрајао у свом – еклисиолошком – тумачењу, изричито тврди да фарисеји нису згрешили хулу на Духа Светога. И у једном и у другом тумачењу хула на Духа је неопростив грех пошто представља или оспоравање кључног учења Цркве или пак отпадање од црквене заједнице. У оба случаја грех је неопростив, мада постоји нада да се јеретици или расколници покају и врате црквеној заједници.
НЕОПРОСТИВИ ГРЕХ
Овде се отвара кључно теолошко питање: да ли постоји неопростив грех? Ориген је, као што смо видели, покушао да навод о хули на Духа Светога као неопростивом греху повеже са још два места из Новога Завета где се говори о немогућности другог покајања (Јев 6,4-6), односно о греху на смрт (1Јн 5,16с). Заједно са нашим местом у Еванђељу по Матеју ово су једина два новозаветна места која говоре о неопростивости неког греха. Чини се да сва три места не говоре о томе да Бог не може или неће да опрости неки грех, већ да заузимање одређених ставова човека доводе у такво стање да му отежавају могућност покајања и самим тим у стање одрицања заједнице са Богом. Ако пак човек не жели, неће заједницу са Богом и са ближњим, он обитава у „неопростивом греху“. То је последица слободног избора. Сва три новозаветна текста тематизују овај проблем на различитим нивоима и, што је интересантно, ни један не експлицира шта конкретно треба разумети под „неопростивим грехом“, „грехом на смрт“ или „немогућности другог покајања“. То показује опрезност светих писаца у погледу расуђивања о томе шта је смртни грех, опрезност која је последица смирења и смерног устезања да се расуђује о ономе што је привилегија јединога Бога, истинског и коначног Судије.
Наведени новозаветни стихови су, дакле, неодређени по том питању и тако остављају простор за теолошко домишљање. Чини се да имају више педагошку, него догматску функцију. Пре се могу доживети као брига, него као претња. Хула на Духа у Еванђељу по Матеју је не одбацивање Христа као Месије већ идентификација његових дела која се врше Духом са делима Веелзевула, кнеза демонског. Такав став је неопростив, пошто отежава покајање. „Грех на смрт“ је одбацивање реалне телесности Исуса Христа које потом води у прекид црквеног општења јер нарушава основу за љубавну заједницу (1Јн 2,19; 4,1сс). Свети Јован не прецизира шта је тачно „грех на смрт“, само каже да заједница не мора да се моли за онога који се налази у њему (1Јн 5,16). „Немогућност другог покајања“ је више упозорење да се остане у вери, него претња (Јев 6,4-6). У сваком случају у целокупном Новом Завету нада да Бог прашта и да ће опростити грехе претежнија је од сваког страха да је човек неповратно изгубљен и отуђен од Бога. Блага вест (Еванђеље) је вест човеку да га Бог безусловно воли: „Али у свему овоме побеђујемо кроз онога који нас је заволео. Јер сам уверен да нас ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашњост, ни будућност, ни висина, ни дубина, нити икаква друга твар неће моћи одвојити од љубави Божије која је у Исусу Христу Господу нашем“ (Рим 8,37-39).
Извор: Православље новине Српске Патријаршије
Нема коментара:
Постави коментар