11111111111111

Претражи овај блог

четвртак, 14. јун 2018.

Преподобни Јустин Ћелијски: Подвижничка и богословска поглавља – Стослов Први


СТОСЛОВ ПРВИ

1. Сви – све остале религије – тражили су да се буде над човеком, да би се избегли греси човечји; да се буде над светом, без света, без земље, да се не би упрљали и учинили зло, – Христос једини тражи

да се буде у свету зла, али без зла; међ људима злим, али без зла; у блату, али да се не окаљамо. Бити у злом свету, али не бити зло, то је моћ коју Христос даје. И зато је Христос уноситељ борбе, мача који дели и сече зло од света. – (4. I. 1915. Владичин Хан).

2. Љубав је новина у Христу, једина новина. Љубављу је Христос нов и Бог. „Ко је у Христу – нова је твар“. Ко љубави нема, још је у Старом Завету. Знак Христов – то је љубав. – (21. VIII. 1916. Лондон).

3. Љубав је једина једнакост могућа на земљи: једнакост човека са човеком; човека са љиљаном; врапца са човеком; једнакост свега са свим, свега на земљи са свим што је на небу; једнакост универзална, јер се на Богу оснива, а Бог је један на небу и на земљи, у љиљану и човеку. Богом смо једнаки кроз љубав. – (21. VIII. 1916).

4. Страдање је вино којим Христос причешћује човека из путира љубави. – (21. VIII. 1916).

5. Молитва је просфора умешена од суза и срца. – (26. VIII. 1916).

6. Опрости ми, Боже, али ја највише волим Бога који плаче. Не зато ли највише волим Христа? – (26. VIII. 1916).

7. „Јер колико је обећања Божјих у њему су да, у њему су амин“ (2 Кор. 1, 20). У Њему су: да; у Њему – Христу Богочовеку – су сва обећања Божја; у Њему, не у човеку, не у култури, не у цивилизацији. Његово да – остало се све додаје; сваки бол – испуњен обећањем. У Њему је: све.

8. Молитва – дестилатор мисли, и решето, сито, ковница, ликоливница.

9. „Жртва је Богу дух скрушен: срце скрушено и смирено Бог неће понизити“. (Пс. 50. Молитвеник).

10. Достојевски и Свети Павле: наш рат је са духовима нечистим испод неба (Ефесц. 6, 12). – У Достојевском стално се осећаш као између два Завета, Старог и Новог; увек крик Исаијински за Месијом, за Господом, не за човеком, не за вером у човека: нико не верује у човека – Достојевски је ту. Сва западна литература верује, превија се ради човека. Достојевски увек пружа руке ка Христу из Содома и Гомора свог. – (Оксфорд, 1917).

11. Сви ви који се борите против Христа – личите на војнике од воска који јуришају на ватру. Ниче: растопио се у лудилу – када га је додирнуо ужарен прст небеске огњене мудрости. „Као што се восак топи од огња, тако ће безбожници изгинути од лица Божјега“ (Пс. 68, 2).

12. Сва планета заудара на смртност: грех: и ђаво: и човек. У поноћи – слаткодисајним молитвама душа се одиже из злосмрадија у надсветску сладкомирисност твари у Христу. – (поноћ 21. IX. 1919. у Атини). Поноћ сам носио у зеници душе своје, по поноћ у сваком чулу свом, и Он ме је свемилостиво извео из отровне прашуме животних ужаса на чудесни пут Свој, где се свака поноћ претвара у тросунчано подне, и свака смрт у живот бесмртни. Зато Му дугујем хиљаде живота; хиљаду вечности да имам никад Му се одужити не бих могао; хиљаду душа да имам све би их повео чудесно чаробним путем Његовим.

13. 2. Коринћанима 6, 16; „Ви сте црква Бога Живога“: ???s, temple, храм. „Дом Оца мојега је дом молитве, а ви од њега начинисте пећину хајдучку“ (Јн, 2. 16). Црква си ти: душа је стално на коленима (= на молитви), све биће у сталном богослужењу; престане ли молитва: како ћу живети ја сутра? – Улазиш у хајдучке рачуне, у пећину претворену цркву. Црква је за молитву, не за хајдуковање. Хајдукује с душом култура, цивилизација, јер ствари, царство ствари уноси у душу: новац, трпезе, голубове, књиге (Јн. 2, 14), – те од дома Очевог начини пећину хајдучку… Ствари смо унели у душу, о Господе, у дом твој. Хајдучке рачуне водимо… Твоје ствари покрали смо, етикете смо наше прилепили, лик наш – човечији, хајдучки. Господе, да дође царство твоје, и протера хајдуке из душе моје.

14. „Господе, дај ми сузе и сећање на смрт“. – Молитва Св. Златоуста. (Оксфорд, 1917).

15. „Свјатим Духом всјака душа живитсја и чистотоју возвишајетсја – свјетљејетсја Тројическим Јединством свјашченотајње“) – Троичновидни карактер духооживљаване и духоочишћаване душе. – (Оксфорд, 1918).

16. О постепеном распростирању благодати кроз све удове тела и духа и истискивању греховности, види: Св. Макарије Египатски, О чувању срца.

17. „Зато, у свим нашим актима, и пре свега кад се тиче приступа божанским стварима, треба почети од молитве“. – Дионисије Ареопагит, „О божанским именима“ III, 1. – (Оксфорд, 1918).

18. „Радујсја, Богородице, свјетлоје благодати познаније“ – око тог молитвеног клика групишу се сви вапаји огрешене (= огреховљене) гносеолошке личности кроз молитвене вапаје. Из безблагодатног, и тиме мрачног, познања, искоренити се(и укоренити се) у благовесно-благодатно познање. Девичанство ума у Пресветој Дјеви… Ту је од-дих, ту пристаниште после буре ванблагодатног незнања, које стилизира суштину своју у себе-негирајућем (=себе-смиравајућем) молитвеном вапају: „Исусе, Сладчајшиј, очишченије ума мојего“. „Умири жизан моју“ Миро-родице, јер Бого-родице. – (3. X. 1920. Скопље).

19. Личност: целостна = самосазнање = богообразна самосвест = богосвест, прожима сав физички апарат личности, који се допадно (= пре пада) органски проширивао на сав свет твари: сву комплексну твар Адам чувствује као своје тело, као свој проширени инструмент, оживљен, одржаван астракиклоно-магнетским динамисом богообразног самосазнања. Пад (Адамов): прекид, откид, смањење личности, поремећај: твар постаје не своја, нелична, безлична, туђа… (8. IX. 1920. Врање).

20. Почетак мудрости – страх Господњи, „страх Божји“ (Приче 1, 7). На молитвеним ногама улази се у мудрост Божју. Свака твар – Господња: како ћу ући у Господње без страха, да Господа не упрљам, не унизим, твар му обесмислим и обезмудрим? Молитвеним страхом почиње мудрост. Страх ме је, Господе, кад улази око моје у лист ружин, јер лист живи Тобом и у Теби. Језа мудрости, дрхтај мудрости = тајне Божје опкољавају ме – јер си Ти имаоц мудрости; Ти Господар, Господе, а ја просјак, кога је страх да похабалом душом и дроњавим погледом улази у ризнице мудрости Твоје. – Нестрах од Бога = немудрост и лудост и глупост. Ђаво – нестрах од Бога = оваплоћење глупости, лажи, немудрости. Без страха од ствари и појава пишу данас писци и зато су немудри.

21. Страдање је негација живота, негација смисла, Бога, страдање одриче живот, човека, – тако веле сви Петрови ученици без васкрсења (ср. Мт. 16, 22). Достојевски у страдању види потврду, најдубљу, човечну – живота. Оправдање живота. „Вь питкь корчусъ“ – но „Я есмъ“). Оправдање страдања једино могуће васкрсењем; васкрсење: једино око, које провиди тајну смрти; ускок у вечност. Како је могуће оправдање страдања за оне, који се завршавају гробом, не иду даље, све сливају у њега? – (Оксфорд, 1917).

22. 10. V. 1917. поноћ (Оксфорд): Екстреми се све више и више размичу, бежи обала од обале, оком их човек одгурава; зло огромно, добро огромно, човек у бездану мећу њима; не толико широк духом да их обухвати, ни телом да их привуче, – и очајање расте, и екстреми се разрастају и човек се кричући смањује, смањује, смањује, о – ништа, о обучено у светлост очајање, о оката болест, о дубока смрт, – немоћ, ништавност, црва брат. – Господе, помилуј ме… и Бог примиче обалу обали, екстремно оваплоћава; само Бог, само Христос, само Он сједињује разједињено…

23. Јов. 3, 8: „Дух дише где хоће, и глас његов чујеш, а не знаш откуда долази и куда иде: тако је сваки ко је рођен од Духа“. – Неизмерљивост, неокатегорисаност Духа. „Бог Духа не даје на меру“ (Јов. 3, 34).

„Сваки рођен од Духа“ – неизмерљив, надлогичан, надзнан, недосежан, надформулан; надстилност Духа и Духовног: јуродивост; животност = живот = „Бог је Дух“ (4, 24): „Где је Дух, тамо је и слобода“ (2 Кор. 3, 17). Живот нема формулу једну: свако формулисање живота значи шизматичност, сецкање, парцијалност, усеченост, исечак: „Ја сам живот“ (Јов. 14, 6). – Крштење Духом Светим: свега човека: ума, расудка (=разума), срца, духа, тела: „Јесте ли примили Духа Светога кад сте веровали? А они му рекоше: нисмо ни чули да има Дух Свети“ (Д. Ап. 19, 2). Види 2. Кор. 3, 5: „наша врсноћа од Бога је; нисмо врсни од себе“. – „Дух Истине“ (Јов. 12, 26). – (Оксфорд, 1918).

24. „Телесно мудровање смрт је, а духовно мудровање живот је и мир“. – Свети Апостол Павле (Рим. 8, 6).

25. Хришћанство = нова гносеологија, јер нови дух, нова душа, ново срце = нова психологија. Вино ново не лева се у мехове старе. Дух Хришћанства не учаурава се, не укатегорисава се у убуђале чауре ограниченог сазнања и ума.

26. Где је Христос (у Европи): Где ће се родити Христос? Да ли у гвозденој колевци, у којој се родило немачко дете – европски рат? Хришћанства су овде, хришћанства су онде; у пустињи и у граду; у топовима И убиствима, – али Христа ми нема: „Господа ми узеше. Да нисте видели где га метнуше? „ (Јн. 20, 2, 13). Многи ми дођоше са доламом Христовом на себи, а вуком у себи. Многи ми дођоше под именом Христовим говорећи: „Ја сам Христос“, и „познадох их да љубави Христове немају у себи“… (8. VIII. 1916. – Mills Hotel, Лондон).

27. Деца су Царство Божје на земљи. Да нас деца воде, давно би били одведени у Царство Божје. И неће нам се дати Царство, док нас воде књигоједи и словоједи. Да није деце, давно би ми били у гроб однесени. Деца нас оиравдавају пред Богом, деца и цвеће… Стећи детињи дух у себи; јер једино детињи дух иште Дух Очев, да га Он води и подржава. И отуда: „Ако се не повратите и не будете као деца, не можете ући у Царство Божје“ (Мт. 18, 3). – (17. VIII. 1916).

28. Јело моје – то су књиге; слова једем; словима се храним. Књигојед и словојед, – отуда увек гладан и увек жедан. И као да су ми одбегле уши да не чујем Његове речи: „Јело је Моје – воља Оца Мог Небеског“ (Јов. 4, 34)… Слово убија, дух даје живот. Бројанице од слова, није ли сва мудрост човечја, и наука сва? Човек се разсловио; човек је постао азбука, и он мисли – постао је азбука свега света и Бога. У штампарији је рођена наша култура. И све културно метанише пред словима, тим ситним идолима. И слова су вредност и оцењивачи сваке вредности; и Бог је почео да се штампа, јер је престао да се живи, и преживљава. Штампарије су постале храмови; царство слова – то је наша култура. И зацари се слово, и данас убија Европу, јер само „Дух оживљава, а слово убија“ (2 Кор. 3, 6). – (20. VIII. 1916).

29. Рм. 10, 10: „Срцем се верује“ – то значи: оно – орган, чуло вере. А то: њиме човек и спасава и губи себе. Сва наша судбина у срцу је нашем. Срцем се и не верује. То: срцем се бира Бог или ђаво, живи једним или другим, живи ради једног или другог. Од њега зависи наш рај и наш пакао.

30. Грех? - Човек хтео, и покушао, да постане помоћу ђавола Бог. Преварио себе: свесно остајући при богопостављеном циљу: – обожење, обогочовечење – он практично почео да бива ођавољен, ђавочовек – унео у себе ођавољујућу силу смрти. Отуда распадање човекове личности: „Ко не сабира са Мном, расипа“ (Мт. 12, 30).

31. „Удостој ме, Господе, истинитом светлошћу Твојом и просвећеним срцем творити вољу Твоју“ (Каноник).

32. „Просвећење оних који у тами леже, спасење очајника, Христе, просвети ме обасјањем Твојим“ (Акатист Исусу Сладчајшем).

33. „Црквеност: мир разума, срца; то – нови живот, над-разумни“ – П. Флоренски (Столп и утвержденије Истини).

34. Свети Нил: почетак вере: себе-презирање: остављање себе, умирање у невидљивом. Даје све: Аљоша: хајде за мном: продај све. Прелаз из Старог у Нови Завет. Граница између вере и ума: Јован Крститељ. (Јован 1, 27): , Да нисам достојан да одрешим ремене на обући његовој“.

Прелаз из Старог у Нови Завет: примити све као светост, не кидати срце од ока Христовог: страх и покајање; не испитивањем, него бескрајном свесношћу о ништавилу нашем и о месијанству ремена Христовог. Ремен Христов: Месија већи од Јована. Јован: прелаз из Старог у Нови Зазет. Клечећи: кајући се: обожавајући, не мерећи. Не прилази Христу иштући знаке, већ будући жедан и гладан и сиромах.

35. „Који узверује и крсти се = спашће се; а ко не верује = осудиће се“ (Мр. 16, 16). Вера = крст; поверовати = распети себе свега: и тело, и душу, и ум, и вољу: „крстити се у Име Оца и Сина и Светога Духа“ (Мт. 28, 20): отроичити себе, изаћи из своје природе и ући у Божју; распети себе у Име Христа (ср. Рм. 6, 3)… Атмосфера и граница вере: Света Тројица: сав смисао и циљ Христов: узвести људе вером у догматичко-етичку Троичност: Мр. 16, 16; Мт. 28, 19 -20. – (Атина, 1920).

36. „Хришћанство је подражавање Божанске природе“. – Свети Григорије Ниски.

37. У време Митрополита Филарета живео је Иван Јаковљевич Корејт, јуродиви. На самрти по следње његове речи биле: , , Спаситесја, спаситесја, спасена буди сва земља. „

38. Ипостасно сједињење човечје природе са Божанском у Лицу Исуса Христа: уводи у увереност да природа човечја долази до своје дефинитивне ипостасности само у Богочовеку, да је то – последњи, завршни стадијум природе човечје. Са Христом вазнесеним – вазнесење човека: вечно присуство у Светој Тројици: отроичење и осмислење човечног: последње оправдање човека у ипостасном јединству са Богочовеком. Отуда се све живљење наше живи на небесима, где Христос седи с десне стране Оца: ту центар наше лич ности, ту центар гносеолошки и етички и социјални; ту обоженост човека, његова права – безгрешна природа: ту човек једино човечан, једино природан, јер богообразан, христообразан, триадолик; ту једино могућа вечна критериологија – јединство ипостасно Бога и човека = критеријум (је)

Лице Христово, васкрсло, вазнесено: увек, вечно, једно и исто, увек вечни критеријум Божјег и човечјег, уравнотежитељ Бога са човеком, који је грех разравнотежио, чинећи човека егоцентричним критеријумом свега.

Богочовечност - темељ и обим и раст истинског познања; Лице Богочовека – критеријум неизменљив: Богу Божје, човеку човечје. Сав смисао човека: саоваплотити се Христу и кроза Њ отроичити. Кроз све просијава и над свим влада Лице Богочовека, коме се , , даде свака власт на небу и ма земљи“ (Мт. 28, 18; Рм. 1, 4). – (Атина 1920 – Београд 1935).

39. „Сигурна увереност (= гаранција) наде обожења људској природи јесте – очовечење Бога, које толико чини човека богом колико је Бог постао човек“. – Свети Максим Исповедник.

40. О црквеном патриотизму: Бог Отац: Син = синови Божји – борци за небеску отаџбину, Горњи Јерусалим – Цркву.

41. 1. Коринћанима 12: 4-6: Различите службе – један Господ = слуга свих – садржај свих служби и службеника. Сиђи на дно своје службе хришћанске, наћи ћеш Њега – слугу свих слугу – Он врело службености, моћ = динамис. У најмањој служби је Господ исти као и у највећој. Службе и дарови прате се мећусобно: као Син и Дух Свети. Различна дејства: из различних служби и дарова: Бог дела све у свему = у твојој претешкој хришћанској служби дела Бог – нећеш се уморити; умориш ли се – значи надуо си се као да сам делаш, избацио си Бога из делања. Дух: Господ: Бог = дарови, службе, дејства.

Дарује се човеку дар да њиме служи службу Господњу. Печат троичности – знак хришћанства. – (24. II. 1920, Атина)

42. Ефесц. 4, 11-16: Саборност живота у Цркви: саборнизирање свих и свега: дело службе = сазидање тела – Цркве. Саборним напором „свих светих“ улази се:

1) у јединство вере,

2) у познање Сина Божјег,

3) у човека савршена,

4) у пуноћу раста Христовог,

5) у главу – ум Цркве; сепаратизмом излази се из јединства вере и познања и улази у – јерес, нејединство, непознавање и незнање. Саборност Цркве и личност = личност цвета у саборносга. Саборно јединство вере и познања једино је средство да човека „више не витла и заноси сваки ветар учења лажју човечјом“ (стих 14).

43. Апокалипсис 1, 1-4: Улаз у Апокалипсис: на вратима Христос откривења: Алфа и Омега Апокалипсиса Христос. Апокалипсис – само Црквама упућен; Јеванћеље – свој твари. Црква – једино око којим човечанство гледа и види последње откривење; једино ухо, којим се чују речи Христове. Одозго долази мир Црквама, вишњи мир: „О свишњем мирје… „; мир и благодат = благовест; кроз Цркву као кроз уснице улази у срце света благодат и мир. Sub specie Апокалипсиса Црквама стално недостаје благодати и мира, јер је много жедних благодати и мира; много христочежњивих, и миротражитеља. Мир Апокалипсиса = чудан почетак, за вулканске ерупције и потресе у утроби Апокалипсиса. Мир Црквама од Онога који јесте; мироточивост непрекидна, јер неопходна за Цркву, иа коју стално ратују црквоборци и црквомрсци; мир и благодат, да би благодаћу посипала главу оних који ратују на њу.

44. „Молитва са плачем и у духу, храна је ума, као што је хлеб тела“. – Антиоха монаха, Беседа о молитви.

45. „Само онај ко је познао Тројединога Бога може љубити истинском љубављу“. – Павле Флоренски (Столп и утвержденије Истини).

46. , , Који не сабира са мном, просипа“ (Мт. 12, 30). Сабирање себе, своје личности – Христом; то јест: сутелесништво, саоличење, саоједносуштеност с Христом, улажење у Његово Ја, Мене: „са Мном“, човек успева да дође до себе, нађе себе, сабере себе просута мимо и без Христа. Ко не учлани себе у тело Христово = Цркву = напољу је, просипа себе, нема свезе савршенства – љубави: јер само новозаветност крвљу спаја, сједи-шује разједињено старим животом – човеком пре, и ако не против, Христа. Ван Христа се човек „раздели“ (Мт. 12, 25-26); увек је царство раздељено „по себи“. Дух Свети – сабиратељ личности: отуда у стиху 31. као једини начин себе-сабрања, оличења, јесте не чинити грех и хулу на Светога Духа, не разделити себе од Њега. – (1918-1921. Оксфорд – Атина).

47. Литургичко Црквопознање: „Само онај схвата Цркву, ко схвата Литургију“. – А. С. Хомјаков (Церков одна).

48. Дела Апостолска 2, 44-46. Вера = општежиће, свето; вера – социјализира, оједносуштава осећање светости; крвљу (Христовом) сједињени = једно тело; крвни завет = општежиће = сви уди једног тела. – „И имаху све заједно“: из једноверја. Једноверје = једносушност – једно имање, све заједно; свети комунизам, где је темељ од угла Христос, атмосфера – смиреномудрена љубав … Црквеност, оцрквењеност = идеал социјални. Ср. Д. Ап. 4, 32. – (Атина, 1919).

49. Књ. Јова 1, 6. 12. Пут Сатане: ствари, твар: твар ставити наместо Творца: заклонити стварима Створитеља … упрљати творевину да би и Творац био упрљан; уништити твар да би уништио Творца. – (Оксфорд, 1918).

50. Марк. 16, 17: Два су знака Новог Завета: љубав и изгоњење ђавола. Знак: изгонити ђаволе, не дати им места. Изгонити, јер су насилно ушли, увукли се. Испразнити – и ослободити – земљу и чозека од ђавола. – (Оксфорд, 1918).

51. 1. Тим. 3, 15-16: Црква стуб и тврђава целокупне Истине: расејане Богом по свој твари и људима. „Бог се јави у телу, оправда се у Духу“: оправдање твари у Духу Светом, Духом Светим, у Цркви, у Дому Божјем: стуб сваке твари и тврђа, темељ твари оправдава се у Духу. Оправдање света, творевине, сваког створења – у Цркви – Духом Светим… (Оксфорд, 1918).

52. 1 Јов. 2, 15-17: Бог да води твоје око, Он да буде извор којим око твоје гледа и види; да кроз око твоје гледа Бог, и вољом твојом хоће Бог: да корен свих твојнх чула и дела и мисли буде у Богу, да израста све из Њега: да Он буде чокот, а ти и твоје лоза. Човек не извор, не темељ, не корен, не по себи, него по Богу, из Бога. Свет откинут од Бога – плитак је, вара, „похота“ је. Свет без Бога „пролази“ … (Оксфорд, 1918).

53. Исаија 1, 18; 59, 2; Језек. 39, 23-24. Грех = тама, магла, нечистота, покривало, крљушт, облак: заклања лице Божје од ока човечјег: помрачење не само ока већ и атмосфере: грех = испарење зла: човек помрачава твар сву: у греху свом човек прља природу: заразност греха. Грех ствара свој дом од срца човечјег и опкољава се тамом као стражом, да га нико не узнемирава при послу: да се заклони од Бога. Грех: медуза која обоји сву природу човечју, а сам се скрива у тој боји.

54. Молитвољубље непрекидно појачава наше богољубље.

55. Хвала Ти, Господе, што си нас везао са оним световима: молитвом најпре. А затим: вером, надом, љубављу, и осталим еванђелским врлинама. Осећања неисказаног блаженства… Заиста нисам сам, већ сам уткан у оне светове. Не могу без њих. Ја сам сав, цео – тек у њима и са њима. Размрежавање и умрежавање личности у све светове. Најшира личност, и најдубља. Радост од тога што су они блиски Сладчајшем Господу, што се моле за нас, ходатајствују за нас, што је све то испуњено бољим бићима него што сам ја, несравњено бољим, јер су свети. – (29. окт/12. нов. 1943, у Савиначкој цркви: за време јутрења ).

56. Грех је једина неприродност у природи; са грехом смрт и ђаво. Та тријада су једина неприродност у Божјој природи, и противприродност. Ту је неприрода прогласила себе за природу. И још: смрт прогласила себе за живот, а ђаво прогласио себе за Бога. – (У време последњег рата).

57. Црква. „Све сабравши пастирско искуство“ – Оци светих Васељенеких Сабора: донесоше одлуке на Саборима. Тако се вели у стихири на Хвалитех у Недељу Светих Отаца шест Васељенских сабора. На живом и светом и свештеном искуству стоји сво црквено сазнање и осећање. Јерарси – носиоци тога, као и сви остали, цело тело Цркве. Сви као органи тога тела: или чула, или ћелијице, – по Павлу: Црква – тело Христово: 1 Кор. 12 гл. Сви неопходни свакоме, као и сваки свима: пример удови у телу. – (У време последњег рата).

58. Интегралан човек. То је човек оцеломудрен, оцелоумљен, оздравоумљен. „Исцели душу моју, јер сагреших Теби“: грех разбија, расипа душу, личност човекову. Само уклањањем греха из душе човек се „исцељује“ = постаје цео, читав, интегралан. Отуда: само безгрешним Богочовеком савршено интегралан човек. И сви Њиме исцељени: Црква то лечилиште. Сав смисао Богочовечанског домостроја спасења у томе: васпоставити допадни интегритет личтаости. Средства? – Црква, Свете Тајне, и све што је у њој. О томе целосном, интегралном човеку говори и Свети Апостол Јаков: „да будете савршени и цели, без икаквог недостатка“ (Јак. 1, 4). – (У време последњег рата).

59. Колики је радиус твоје главне животне мисли, основне мисли, стожерне мисли, на којој стоји твоја личност? Од човека до Бога, од човека до Богочовека. Трагедија човека настаје када се мисао човекова завршава ма чиме другим сем Бога. – Мисао: од човека до Бога, – то значи: човек се разгранава и уткива у све бескрајности божанске, у сва савршенства божанска, богочовечанска. – (У време последњег рата).

60. Уђем ли у собу у којој нема икона, изгледа ми слепа, безлична, без прозора ка небу.

61. Мат. 5, 3: „Блажени сиромашни духом“. - По духу Светих Отаца: сиромаштво духа је зато „блаженство“ што оно стално жуди да се обогати, и стално се обогаћује Духом Светим: а Дух Свети и јесте Царство Небеско; боголика природа духа човекова је по природи богочежњива, Духочежњива, Духогладна: зато хришћанинов живот и није друго до непрекидан Духовдан. Сиромашан духом се богати Духом Светим, како? – Помоћу Светих Тајни и Светих Врлина. – (3. IX. 1966. г. Ман. Келије).

62. Ради чега постоји време? Какав је смисао времена? – Да оваплоти вечност – оваплоћењем Бога у човеку: и да кроз Богочовека изврши обожење човека, и преко човека, времена и простора = света (Рм. 8 гл. ; Еф. 1 и 4 гл. ; Кол. 2, 1). – Оваплоћење Бога Логоса, очовечење: центар времена и материје, човека као психофизичког бића.

63. Новине. Од како су код нас новине, односно читање новина, постале „јутарња молитва модерног човека“, „модерни“ човек урагански дегенерише у „подчовека“, чији је и први предак и последњи потомак – нечовек. – Интегрални рашчовек: све се рашчовечило, и тиме обешчовечило. Јер се све оантихристило.

64. Моје сушичаво људско осећање извија се у радосно богоосећање, и моја осмрћена људска мисао извнја се у неболетну богомисао.

65. У нас хришћана – све је вечно: вечна душа, вечно и тело – Васкрсење Господа Христа то показује и доказује. – Вечно наше добро, вечно и наше зло: показ и доказ: богаташ и Лазар. – Све у нас бесмртно: и ми – бесмртници. Сви хришћани; пре свега монаси. Шта је монах? Бесмртник на земљи: живи само бесмртним и вечним, и ради бесмртног и вечног.

66. У Екуменизму: све слабости, застрањења, погрешке долазе од злоупотребе Духа Светога. Ту су потребна највећа ограничења, и видовитост светоотачка: Дух Свети се даје само Цркви Богочовековој: вери у Богочовека: Педесетница доказ. Не даје се ван Цркве: ван Богочовека. Сва застрањења – хуманистичке заблуде. – То је Апостолско Предање, и наслеђе. – Иначе, тако себе правдају све западне „цркве“, јереси. Све подмећу Светоме Духу. Иде се „по човеку“ овим: уместо Спасове методе – унутарњег препорода човека – иде се хуманистичким европским путевима: преображавати друштвом личност, а не путем Спасовим: Богом спасавати човека, а не друштвом.

67. Хришћанин мисли светлошћу; тада и стога је проналазач, зна дубине човекове, као и Дух Свети „дубине Божје“. И још: осећа светлошћу, и дела, и корача. То и светитељ: светлост зрачи из целог бића његовог. Светлошћу живи, постоји. Нимбус, ореол: зрачи врлинама богочовечанским, логосним – јер Логос – „светлост истинита“, расејана по твари свој, а умножена у светитељу. Рудиментарно, она у сваком човеку, и у свакој твари: разливена по свој твари < то она прекозмичка пресунчана светлост, која зрачила и зрачи мимо физичких светила. – Уствари, сва твар постоји светлошћу. Светлим, дакле, постојим. Исто: сва бића живе светлошћу. Живим, дакле, постојим. Све то – пролог Јовановог Еванђеља.

68. Ни једним путем овога света не иди сам, већ увек са Господом Христом испред себе, или: са молитвом Господу Христу испред себе, са вером у Њега испред себе, са љубављу к Њему испред себе, са уздахом, са сузом, са вапајем к Њему испред себе, и – онда ће од тебе безобзирце бежати све смрти и сва искушења, али не због тебе него због Њега испред тебе.

69. Господе, мало очију има човек да би могао довољно исплакати тугу своју над овим Твојим световима.

70. Молитва Светога Саве:

Добри Боже, стопама Твојим дај да ходим!

Дух Твој Свети да ми је вођа!

Зрачи моју душу вечним зрацима љубави!

Пусти доброту Твоју да загреје душу моју!

Правда Твоја нека завлада душама свих људи!

Твоје царство нека је наш дом!

Слава Твоја нека засија човечанству да упозна Тебе и љубав вечну!

Песма Твоје радости вечно нека бруји у нашим срцима!

Молим Ти се, Боже велики, услиши моје жеље!

Амин!

71. Господ ради поста даје молитву ономе што пости; а ради молитве даје пост.

72. Христос – посредник између Бога и људи, и између човека и људи. Између тебе и ма које твари – нека је Христос посредник, пролаз, метод, пут, средство. Не улази речју у уво ма ког човека, ако реч твоја није посредована Христом; поглед твој нека не падне ни на једну твар не прошавши кроз Христа. Тешко свету од посредништва ђавола. Ђаво посредник између пакла и људи…

73. Рм. 14, 17: „Царство Божје није јело и пиће, него правда и мир и радост у Духу Светом“; Хришћански социјализам, или комунизам: пренаглашава обратну лозинку: Царство Божје је јело и пиће.

74. Човек? - Само као Богочовек: освећен, обожен, довршен, завршен, савршен; и тако Бог оправдан (теодицеја) и човек оправдан (антроподицеја). Човек? Непрекидно богоуподобљавање на основу боголикости, помоћу перихорисиса божанских својстава Богочовекових: у Богочовечанском телу Цркве: на темељу Ипостасног сједињења двеју рирода у телу Цркве Христове.

75. Свака врлина је свеврлина, јер клицно садржи у себи све врлине. – По Светом Григорију Ниском: „Бог је савршена врлина“. А Свети Максим Исповедник благовести: „Суштина свих врлина јесте сам Господ наш Исус Христос“.

76. Вера је (истовремено) и побожност = благочестије. Вера = живот по Богу, у Богу, са Богом: осутелесничење свеживотворном Богочовечанском организму = Цркви = оцрковљење. Све један свеобимни благодатно-вољевниподвиг = Богочовековање.

77. У Богочовеку: и простор и време налазе своју вечност, и обожење, и осмишљеље, и ологосење. Јер и њих Господ спасава од греха и ђавола.

78. Крштењем сваки постаје потенцијални Светитељ. А Светитељи су – оствар или у животу сав програм живота, прописан Светим Крштељем, клицно дат њиме.

79. „Глас Ти приносимо разбојников, и молимо се: Помени нас, Спасе, у Царству Твоме“ (Осмогласник, Блажена, гл. 2). Наше је: преживљавати покајање разбојниково: јер смо једно тело. Сваки у свима јесте, и сви у свакоме јесмо. Нема веће тајне од „Тела Христова“ = Цркве, од Богочовека.

80. Спасење у васцелом Богочовековом домостроју спасења: у Личности Богочовека: постаје наше: моје, твоје, свачије – у живом телу Христовом = Цркви: молитвом, богослужењем. Треба и мора се измолити) и опроштај грехова, и спасење, и обожење, и сваки дар којн нам Господ Христос доноси. Зато: у Православној Цркви: богослужења – непрекидна, вапаји дан и ноћ: свима милионима душа то неопходно: никад доста молитве за всјех и всја. У толико пре: што само Богочовек има право отпуштати грехе.

81. Двоједан догмат: примат и непогрешивост папе, то све и сва у римокатолицизму: све претвара у папско и папистичко; и саму теологију.

82. „Од добру мислу – човек проубави“ ( = пролепша се), – то сам слушао од старих врањанки и врањанаца: а у томе најдубља метафизичка истина: права лепота увек зависи од праве доброте, и с њом је једно, у суштини једно, ако не у пројази.

83. Воденица благодати самлеће што не може воденица логике… Молитва постепено префињује душу – грубости прерађује; потискују се нечисте мисли, осећања; „Превишаја Ангел – превише мира (=света) сотвори“; плотскаја (= телесна) помишљенија уступају пред духовним: у срцу водворава (=настањује) се чистота. Тело најзад постаје храм Духа Светога: то је пут хришћанина: од себе до Бога, то јест од ђавола до Бога. – Ако Бог и повукао сва чуда са ове помрачене звезде (буњишта), још није повукао своје омиљено чудо: трпљење и милост. Њега ће најпосле пову-ћи: на дан Страшнога Суда. – (Карпати, 1932).

84. Црква: Свето Писмо и Свето Предање: И Свето Писмо и Свето Предање једно су, као два плућна крила, једино у Богочовеку Христу и једино у телу Његовом, Цркви, – и Њиме кроз Свете Апостоле и Свете Оце. Ко Њега има и чува – тај је Православан. А то? Једина Света Православна Црква.

85. Црква – оцрквењење: отројичење. Све што се назива Црква, у индивидуалној минијатурноети и космичкој грандиозности, налази се и јесте и постоји и живи у Светој Тројици: од Оца кроз Сина у Духу Светоме. Јер Црква и јесте Црква Светом Тројицом и у Светој Тројици (1 Сол. 1, 1).

86. Спасење = дожизљавање, непрекидно доживљавање Богочовека у свима Његовим својствима: непрекидно живљење Њиме у телу Његовом = Цркви.

87. О саборности. Литургија = доживљавање благодатне саборности, најшире и најдубље, јер то све: од Свете Тројице до последње твари до-живљује једну исту мистерију – богочовечанску.

88. Ессlesiа reformata, simper reformanda. Ова протестантска девиза постала је у многоме римокатоличка. Уствари, ова девиза је у суштини најпре папистичка, и заразила своје рођено чедо: протестантизам. Јер у папизму, најпре, и најрадикалније у папизму, све зависи од папе = човека. То је – свепротестанттизам.

89. Шта су „Житија Светих“? – Догмати преведени у живот. Шта су догмати? – Остварена „Житија Светих“.

90. Раскол. Народна катастрофа. Најужаснији земљотрес у историји Српског православног народа: под рушевинама и од рушевина његових и данас гине хиљадама душа … Спасење – у покајању. Покајање – свелек и за сами свегрех.

91. Врлине. Врлине су мртве, ако се не хране светим тајнама, особито светом тајном покајања и причешћа. Оне су „луде девојке„. (ср. Мт. 25, 1-12), које не доливају небеског, благодатног, божанског уља у боголики жижак своје душе. – Покајање – свесудбоносно; оно очишћава сваку врлину од греха: сујете, охолости, самодовољности, (какве су) философске, „културне“, политичке врлине. – Свете тајне роје из себе свете врлине. Свете пак врлине потстичу на свете тајне, хране се њима. И обратно.

92. Мистицизам. Православље не зна за мистицизам. Оно зна за богочовечански реализам: богочовечанско доживљавање, преживљавање, живљење, жiвот. Никакав мистицизам – ван Богочовечанских реалности нема вредности. Једини посредник између Бога и људи: Богочовек Христос. Ови други самозванци, псевдохристоси, псевдопророци, псевдоучитељи. Никаквог ванблагoдатног мистицизма. – У Православљу: све благодатно-врлински реализам, подвиг, доживљај. Све у категорији богочовечности.

93. Христољубљем – сатрти у себи самољубље; и онда сав кренути свом душом, свим срцем, свим умом, свом снагом у братољубље. Да, увек двојединство свето: богољубље па човекољубље: увек прва и друга заповест двоједна заповест: једна у другој, са другом, кроз другу = то њихова вечност, то њихова богочовечност.

94. Апостолско предање. Шта? = Сам Господ Христос, Богочовек. „Ко вас слуша = мене слуша; ко се вас одриче = мене се одриче“ (Лк. 10, 16). А после њих – Светих Апостола – у времену, и за њима: то су њихови свети прејемници = епископи, законити прејемници: „Апостолски Мужеви“, а са њима и за њима остали сви епископи (Свети Игњатије Богоносац; Свети Иринеј; Свети Кипријан). Свети Игњатије у Посланици Смирњанима пише: „Где је епископ – тамо нека је и сво мноштво верних, као што где је Исус Христос – тамо је и Католичаиска = Саборна Црква“. – „Ја у вама, и ви у мени; Ја у њима, и они у мени“ (Јован 17 гл. ). – Апостолско прејемство предаје из тренутка у тренутак самог Богочовека Господа Христа, по истинитости изјаве саме Истине: „Ево ја сам с вама у све дане до свршетка века. Амин“ (Мт. 28, 20). То вечна, временско-вечна Истина: „Исус Христос јуче је и данас онај исти и вавек„(Јевр. 13, 8).

95. Свети Јустин Мученик и Философ: „Истински хришћанин је истиноки философ“.

96. Свети Сава Српски: „Молитва Богу свагда је за мене била највеће блаженство на свету“.

97. Молитва Светог Макарија Великог (Египатског): „Господе, како хоћеш и како знаш, помилуј ме“!

98. Свети Варсануфије Велики: „Покајање је лек за сваку страст и за сваки грех“.

99. Молитвени однос према свету, прсма свему, према сваком људском бићу као светињи, као живој икони Божјој, јер смо сви, сви, сви, сваки човек саздани по лику Божјем, по слици Божјој.

100. Света Литургија је непрекидно вршење спасења и обожења човекова бића: врши се грандиозни домострој спасења = домострој обожења, обогочовечења.


-------------------------------
СТОСЛОВ ДРУГИ

СТОСЛОВ ТРЕЋИ

#стослов, #stoslov, #јустинћелијски, #јустинпоповић, #светијустинћелијски, #justincelijski, #justinpopovic, #svetijustincelijski,

Нема коментара:

Постави коментар