Слово да нико о свом спасењу не очајава

Да нико о свом спасењу не очајава; да се Богу против наших непријатеља не молимо нити да тужимо ако оно, што смо просили, нисмо добили. Притом, и о мужевима да би са својим женама добро живили.

Ја вам се само захвалити морам што сте ме са онаквом вољом, кад сам вам о молитви Господњој говорио, саслушали[398] и управо ми на говору и честитали. Јер и у Еклезиасту је напоменуто да је „Срећан онај који говори онима, који га слушају" (Сирах. XXV 12.). А о том сам се ја уверио не само што сте ви рукама вашим пљескали и говор мој похваљивали, но што сам опазио да ви онако и поступате као што сам ја учио. Јер кад сам саветовао да се противу ваших непријатеља не молите и доказивао, да таквим поступком нашим само гњевимо Бога и противно његовим узакоњењима по оном њиме реченом: „Молите се за непријатеље своје" чинимо, ако се против њих молимо и да с тим на то идемо, да он закон свој опровргне, кад сам, велим, о томе и том подобном говорио, видио сам, да су се млоги међу вама и по лицу и у груди грували, горко уздисали, руке к небу пружали и опроштење за такав свој поступак просили, које је и мене побудило те сам и сам подигнувши очи своје к небу благодарио Богу, што је поучљиви мој говор тако брзо плодом уродио.

Ал такво је то семе духовно. Оно не треба ни година, ни времена, ни данова; но одмах, чим на мужанствену душу падне, у савршени се клас измеће — као што се то и јуче на вама догодило.

Ја сам реч умилења посејао, а она је уздисаје и исповеди произрасла; уздисаје, рекох, који богатство млогих блага у себи имају. Јер, ако се је цариник онај, што је изрекао „Боже очисти ме грешног" и што се је у прса тукао више оправдао, него фарисеј, онда чему се ви не смете надати за показано ваше у таквом кратком времену умилење? Та од цариника ништа хуђе на свету није било, сувише што он свако и најпоследње зло представљаше а то је и сам Христос посведочио, пошто је и он, кад год би последње пороке предочити хтео, свагда цариника и блудницу за пример навађао. Јер цео живот цариников ништа друго и не беше, него обнажено и јавно насиље, незабрањено отимање и бестидно средство каматарства; беше оно трговина неправедна и куповина бесрамна, па и он је, и ако је живот свој у толиким злочинствима провео, једним само речима могао са себе не само своје прекоре збацити, него и више него што је просио добити.

Он се је молио говорећи: „ Очисти ме грешног"; а Бог му се не само милостив показао, но и више, него фарисеја оправдао. А на то је апостол помишљао кад је рекаог. „Оно[399]ме, који може још изобиљније све чинити што иштемо или мислимо, по сили која чини у вама, ономе слава" (Ефесц. III. 20).

Ал питање је: кад се је и фарисеј молио, у цркви стојао, самог Бога молио и више него и цариник изрекао и молитву своју са благодарењем Бога отпочео; зашто се је он свију својих стечених блага оштетио дочим је цариник, који никаквог нада не ишћаше, највећи над придобио?

Зато, што средства молитве код њих не беху једнака.

Молитва фарисејева беше са дрзкошћу, гордошћу и безумљем испуњена, па ако и имаде брод свој са млогим добрим делима натоварен а и са милостињом се и постом одликоваше, мораде и опет искусити да је сва та и толика тековина узалудна, ако ма и у самом пристаништу, о камен високоумља и гордости задре; пошто се заједање ближњег и у самом часу молитве за бродокрш у пристаништу. који и сам брод размрскава, сматра; што код цариника није било, јер он се под теретом својих грехова беше смирио па се и оправдан нађе. Ал то и опет није по суштини саме молитве, но по различном смеру обојице молитеља произишло.

Видиш ли, како нам к спасењу нашем није само једна молитва довољна, ако се не би по установљеним од самог Христа законима молили.

А какве је он законе установио?

Такве, да би се и за непријатеље наше, па и оне, што нам зло чине, молили, пошто ако и то не будемо чинили, са свим пропадамо. Као што се то и из примера фарисејева јасно види. Јер он, ако се и није против непријатеља молио, но само се погордио беше, беше кажњен; а колика ће казна оне постићи, који друге и млоге речи у молитви против својих непријатеља произносе?

Шта чиниш ти човече? Пред Богом стојиш и за твоје грехе опроштење просиш; стојиш, а мисао гњевом и срџбом подпаљујеш? Онда ли дакле, кад би требали да смо најкрочији, кад се са Господом разговарамо, кад иштемо да нам се греси наши по једном само човекољубљу опросте, онда свирепујемо, у зверску љутину западамо и уста наша са горчином напуњавамо? Па како ћемо се — кажи ми — спасти, кад и онда, кад као проситељи изилазимо, речи безумне из[400]говарамо и владику нашег против себе самих изазивамо? Та овде си ти дошао да твоје ране лечиш, а не да ране ближњег твог отриваш, а и време ти је ово на умилостивлење Бога подарено, јер је време молитве и уздисаја, а не гњева, време плача, не злоће узпламтивања, време умилења, а не негодовања.

Та зашто квариш ти поредак? Што се сам са собом бијеш? Што властито своје здање обараш? Ко се моли, пре свега треба да своје мисли укроти, ум смири и срце сакруши, а ко против непријатеља виче, тај не може то имати, јер је напуњен срџбом па не може ни кротак ни смирен бити.

Не треба дакле да се против непријатеља наших молимо, а ни добра своја дела да себи у главу увртимо, да не би то исто претрпили, што је и Фарисеј претрпио. Јер као што је подезно памтити грехе, тако је исто подезно на добра своја дела заборављати.

А зашто ?

Зато , што нас памтење добрих дела до гордости доводи, а памтење грехова угушава високоумље и смирава нас. И памтење добрих дела чини нас још и немарнима, дочим памтење грехова причињава да смо усрдни. Јер који мисли да никаква добра дела учинио није , тај ће се трудити да таква учини, дочим онај који о себи мисли, да је у том погледу млого нарадио, уздајући се на своју тековину, не ће се и даље старати да и више стече. Зато, о оном, што си добро учинио никако не мисли , но остави нека Бог то памти по његовим речима: „Ја сам бришем твоје пријеступе себе ради, и гријеха твојих не помињем" (ХLIII. 25); но ти их помињи.

Ал, зашто је Бог тако одмах цариника саслушао, а Исака је пустио да се чрез двадесет година моли и о жени проси, па је тек онда на молитве свог праведника погледао?

Треба да вам и остатке јучерашње моје поуке изнесем.

Поради чега је тако поступљено ? Поради тога, да би се ти примером цариника о човекољубљу Господа, с тим, што га је одмах саслушао, уверио; а из оног, што се је Исаку догодило о трпљењу слуге обавестио , јер оно што је просио, није добио, а и опет од молитве није одустао да не би ни ти, ако си грешан , очајавао; а ако си праведан, поневидио се, јер „не требају здрави лекара него болесни" (Мат. IX. 12).[401]

Цариник се је у слабом стању налазио па му је зато Бог одмах опростио, а Исак је врло снажан био, па зато га је оставио да би трпљење своје и боље умложио.

Ово ћемо ми слово са допуном изрећи. И зашто је жена Исакова неродкиња била , о том је нужно да вас обавестимо. Неродкиња је она зато била, да не би ти вером преврнуо кад видиш, да се је девојка матером учинила и да би кад те жид упита: како је Марија родила? и ти њега запитао: а како је родила Сара , Ревека и Рахила ? Јер кад ма какво велико и дивно чудо има да се сбуде, предходе му млоги предзнаци управо, као и кад цар какав оће у град да уђе, што се ту понајпрво војници прикупљају да не би неочекивано и без приуготовлења од тамошњих становника примљен био, а тако и кад се какво преславно чудо има да догоди, предходе му предслике, које нас приправљају за оно што ће бити да се не би, кад се сбуде, изненадили и у ужас и изумље дошли. А то се је и у погледу смрти Исусове догодило! Јер и њу беше Јона предварио и мисао нашу за васкрсење преправио чим га је кит после три дана, не нашавши у њему својствене за себе хране избљувао, јер је властита и пристојна храна смрти природа греха. Грехом се је она родила, грехом укоренила и њиме се храни. Јер као што ли, кад какав камен у незнању прогутамо, па сила желудца наваљује да га смлави, али и опет пошто осети да му је то неприлична храна и ако се је са истребљивом својом силом за дуго време с њим борио а истребити га није могао, на посљедку га што по слабости не може ни првашњу своју обичну храну у себи да задржи, заједно са другом храном и то с великим болом избљувава, тако се је то и са смрти сбило. Она је Христа, као неки крајевити камен прогутала, но истребити га није могла, те јој сила поче са свим малаксавати и мораше заједно с њим и осталу храну, коју је у себи имала, из себе избацити избљувавши с њим и сву природу човечанску, пошто ни то у себи обдржати није могла. — И по томе су дакле неродкиње предходиле, да би се у рођење веровало , и не само поради тог једног, т. ј. да би се у рођење веровало, него , ако би се и у тачније испитивање упустили , нашли би да је неродништво предзнамење и саме смрти било.

Пазите добро. Јер је важно ово, што вам рећи имам.[402]

Хоћу да вам докажем да нас утроба Сарина, која беше неродна, учи, да у васкрсење верујемо.

А како нас она томе учи?

Као што је њена утроба, која мртва беше, благодати Божијом васкрсла, тако се и Христос умртвио беше, да својом властитом силом васкрсне.

А да ово, што говорим, нисам ја на силу Бога скрпио, о том послушај самог Павла. Јер пошто је он о Авраму рекао, да о мртвилу утробе Сарине није ни помишљао, но само се вером крепио прослављајући Бога и верујући да је он силан да оно, што им је он обећао и делом испуни т. ј. да се из обамрлог тела живи син роди, одводи нас од оне Аврамове вере к садашњој нашој, и реч своју овако наставља: „Али није писано за њега једнога само да му се прими, него и за нас, којима ће се примити ако вјерујемо онога који васкрсе Исуса Христа Господа нашега из мртвијех" (Римљ. IV. 23, 24); које по себи то значи: да као што је Бог Исака из обамрле материце подигао, тако је и сина васкрсао који беше мртав.

Желиш ли да дознаш да је иста неплодност и друго што предозначавала ?

Црква је имала да млоштво верних роди, па да не би ти у неверици остао, предварила је Сара својим порођајем која беше по природи нероткиња подсећајући нас на бившу цркву, која у погледу воље беше неплодна, те се је тим Сара предзнамењем цркве учинила. Јер као што је онакао нероткиња у својој старости родила, тако је и црква, и ако кадгод неплодна беше, у садашња последња времена верне породила. А да је и то истина, послушај Павла који рече: 

„Тако, браћо, нијесмо дјеца робињина него слободне" (Галаћ. IV 31) а то је рекао, што је Сара предзнамење слободне цркве. Као што је још и ово рекао: „А ми смо, браћо, по Исаку дјеца обећања" (Галаћ. IV. 28).

А шта значи „обећање"?

То, да као што није Исака сама природа родила , него благодат Божија, тако да је и нас неприрода, но благодат Божија породила.

А шта је још оно рекао Павле ?

„Горњи Јерусалим слободна је, који је мати свима нама."[403] (Галаћ IV. 26) а тај Јерусалим горњи цркву означава, што се и одовуд види: „Приступите к Сионској гори, и ка граду Бога живога, Јерусалиму небескоме, и многијем хиљадама анђела, к сабору и цркви првороднијех" (Јевр. XII. 22). Ако је дакле горњи Јерусалим црква, а горњег је Јерусалима Сара предзнамење била по сведоџби Павловој: ,,Јер је писано — говори — да Авраам два сина имаде, једнога од робиње а другога од слободне. Али који бјеше од робиње, по тијелу се роди; а који од слободне, по обећању. Које значи друго: јер су ово два завјета: један дакле од горе Синајске, која рађа за робовање и то је Агар. Јер Агар значи Синај гора у Арапској, и пореди се са садашњијем Јерусалимом и служи са дјецом својом. А горњи Јерусалим слободна је, који је мати свима нама" (Галаћ. IV. 22 — 26), то је онда очевидно, да је Сара основа цркве и по порођају и по неродности њеној.

Ја знам да су ове речи врло високе, али ако их ко са пажњом слушао буде, не ће му ниједна, без да је разуме по- бећи. Речи су те са свим тајанственб и до самих догмата ве- ре допиру, ал ако ви хоћете, ја ћу вам и наравоучење из њих извести.

Жена је нероткиња зато била, да би ти целомудрије мужевљево упознао сувише, што је отеривао није и ако онда закона није било, који би забрањивао, па нити је другу жену Исак покрај слободне узео, као што то данас млоги чине те покривајући своју неуздржљивост са извинењем децорађања једне од себе отерују а друге примају, дочим други и наложнице себи доводе и своје домове премлогим свађама и немирима пуне. Ал онај праведник није тако поступао, већ љубећи свим срцем дану му од Бога жену, молио је Господа природе да би јој и природне свезе раздрешио и сам са своје стране није ју прекоравао.

А од куд се то зна да ју није прекоравао ?

Из самог св. писма. Јер да ју је прекоравао не би св. писмо прећутало, јер оно исто тако о пороцима праведника, као и о добрим његовим делима помиње, да би ми од порока бегали, а добродетељима подражавали. Као што није ни то прећутано, да је снаја Исакова, Рахида, на његовог сина Јакова роптала кад му је говорила: „Дај ми дјеце или ћу умријети" (I. књ. Мојс. XXX. 1.)[404]

Па шта јој је одговорио Јаков на такво роптање ?

„Зар сам ја, а не Бог, који ти не да порода ?"

„Дај ми дјеце !" Захтевање женско и безрасудно.

Мужу ли она говори, дај ми дјеце ! а оставља Господа природе ?

Зато јој је и Јаков с већим прекором одговорио и глупо њезино захтевање одбацио, а и научио је од ког децу ваља захтевати.

Но што се Исака тиче, ту није таково што ни било. Јер ни Аврам подобно овом није рекао, нити је Сара на њега роптала и плакала. Одкуд се и ми смирености и вери научавамо.

Што он Бога моли, тим своју веру изјављује, а што жену своју од себе не одгоњава, очевидно нам с тим своје целомудрије представља као, што и с тим што не ропта и не очајава своје нам трпљење заједно са понизношћу и љубављу напрема жени, познати даје.

Није он тако поступао, као што млоги данас у таквим околностима поступају, прибегавајући враџбинама и чарању као излишним, безполезним и душевредним средствима, но све то на страну остављајући и човечанским поступцима подсмевајући се, прибегаваше к обвладатељу природе као једином само, који је моћан да то исправи.

Послушајте ово мужеви а обавестите се у овом и ви жене! Сви ми овом праведнику треба да подражавамо. Жени, нека ништа од мужа претежније није, а и мужу ништа љубазније од жене. Јер то обдржава и чува свију нас живот. Кад је жена с мужем једномислена, онда се цели свет утврђује. Јер као што се васцело здање сурвава кад се основа му зањија тако се, и кад је међу мужем и женом разногласије, сав живот наш превраћа.

Свет се овај састоји из градова, градови из домова, домови из мужева и жена или породице. И по овом ако се ма у чем међу бракосачетаним распра деси, одмах се рат у домове усељава. а кад се домови узнемире, и градови се разоравају, као што се и кад се градови побуне, на сваки начин и сва васиона пуни сметњама, војном и завадом. А зато се је и Бог побринуо па и не дозвољава да се са женама разводимо, осим узрока прељуботворна.[405]

А шта он заповеда?

Ако ти је жена инатљива, ако је распикућа и воле да се богато одева, а нуза то и остале недостатке има, ти све то са трпљењем сноси Јер ми неодсецамо главу са тела ако би тело и небројене ране имало, по чему не треба ни ти са женом да се растављаш. А зато је и блажени Павле напоменуо да „су дужни мужеви тако љубити своје жене као своја тјелеса" (Ефесц. V. 28), као што је и за жене узаконио, да таку исту љубав к нама имају рекавши: „као што ти жено своју главу љубиш и поштујеш, тако и љуби и поштуј твога мужа."

И не бринемо се ми о овим стварима узалуд. Знам ја колика блага отуд проистичу, кад је жена своме мужу наклоњена. А знам и колика се зла рађају, кад се муж и жена између себе свађају. Кад се муж и жена међусобом свађају, онда ни богатство, ни порођај деце, ни млога деца, ни достојанство, ни чин, ни слава и част, ни раскош , ни у свему изобиље, нити пак ни друга каква срећа не може их ма у ком времену обрадовати, па зато и дужност осећамо да се о том непрестано старамо; па ако и какве недостатке жена има , да онако с њом поступамо, као што је Исак поступао. — Проси дакле у Бога, јер кад је Исак са трпљењем и молитвом немоћ природе раздрешио, то колико ћемо ми и више моћи да недостатке воље, ако често Бога молили будемо, поправимо. А кад те Бог опази да ти поради очувања његовог закона трпељиво и великодушно погрешке своје жене сносиш , на сваки ће ти начин онда, кад је настављао будеш, помоћи, и твоје трпљење врати ће ти мазду по речима апостолским: „Шта знаш, жено, да ако мужа спасеш или шта знаш, мужу, да ако жену спасеш?" (I. Кор. VII. 16.) Немој дакле — продужава — дотужавати и очајавати. Јер доћи ће време, и она ће се спасти, а и да се не би спасла, мазду трпљења не ћеш изгубити. Јер напротив, ако се с њом разведеш? Прво грешиш у томе, што закон нарушаваш а осуђен ћеш бити за прељубочинца од Бога, који овако говори: „Ако ко пусти жену своју, осим за курварство и ожени се другом, чини прељубу" (Мат. XIX. 9); а друго може се и то десити (као што се то нередко дешава) да ћеш и на гору од прве наићи, а. с тим се само у грех уваљујеш а мира себи не набављаш.[406]

А баш и на бољу да наиђеш, савршену насладу с другом женом по разводу с првом, нећеш имати, пошто је то већ прељуба кад се с првом женом разводиш.

У осталом пак, кад опазиш, да ти се ма у чем каква недаћа, било то при браку, било и при другом чем, догоди, моли се Богу. Јер само је једна молитва, која те од невоља твојих избавити може. И доиста велико је оружије молитва! О том сам ја млого реди говорио, па и сад то повторавам и свакда ћу о том говорити.

Ако си дакле грешан? погледај на цариника, који је оно, што је просио подучио, и који се је сад толиких грехова очистио.

А хоћеш ли да знаш , какво је велико дело молитва ? Није тако дејствително и с Богом дружење, као што је дејствителна молитва, која му се приноси.

Ове речи нису моје, не бих ја ни дрзнуо, да по свом мњењу такво велико дело решим. 

Послушај о том из св. писма и научи се, да што и дружење с Богом није могло учинити, да је то молитва учинила. „Који од вас — стоји написано — има пријатеља, и отиде му у поноћи и речему: пријатељу! дај ми три хљеба у зајам; јер ми дође пријатељ с пута и немам му шта поставити: а он изнутра одговарајући да рече : не узнемируј ме; већ су врата затворена и дјеца су моја са мном у постељи, и не могу устати да ти дам. И кажем вам : ако и не устане да му да за то што му је пријатељ, али за његово безобразно искање устаће и даће му колико треба" (Дук. XI. 6—8.).

Видиш ли дакле како се је по неодступној молби и оно учинило, што се по другарству не би учинити могло. И немој мислити , да је то зато учинио, што му пријатељ беше, јер ,,ако и не устане да му да за то , што му је пријатељ" речено је. Дакле ако то по пријатељству и не би учинио, учинио је по неодступном захтевању, што пријатељство не би могло.

А над ким се то учинило ?

Над цариником. Јер цариник није био Божји пријатељ, ал' се је учинио пријатељем. И тако, ма да си и непријатељ, опет ћеш са изчекивањем пријатељ постати.

А погдедај и на Хананејкињу жену, и послушај шта јој[407] Христос рече: ,,Нека не буде то, да се хљеб од дјеце узме и баци псима."

Па да како се после склонио, кад је рекао: „нек не буде то?"

Жена је са својим стрпљењем учинила да је било то , да би и ти познао, да се са трпљењем и оног удостојити можемо, чега не бесмо достојни.

Ово сам ја по мом узроку рекао, да не би ти говорио: „сгрешио сам" па немам нада а немам ни дрзновења, да се Богу молим. Јер баш онај дрзновења има, који мисли да га нема, а ко мисли да га има, тај га се као фарисеј лишава. Баш ко мисли да је избачен и у молитви нема нада , тај ће понајпрво саслушан бити, као што је и цариник.

Видиш ли, колике примере имаш ? Хананејку, цариника, разбојника на крсту, пријатеља у причи , који је три хлеба захтевао и получио их , не толико по пријатељству , колико по неодступној молби. Да су и они редом говорили : „грешан сам и посрамљен, па се не смем ни молити" ! ништа с тим не би свршили били, ал' пошто ни једно од њих на величину грехова није погледао, но сав над на богатство Божијег човекољубља и милосрђа полагали, то и дрзновење добише, па и грешни будући, просише у молитви оно, што је свакога њих достојанство превасходило, па зато и получише оно, што је сваки понаособно желио.

Све ово треба ми у памети да имамо , и свакда се са пажњом молимо, са дрзновењем и тврдим надом и млогом марљивошћу. Па и са коликом се ревношћу други против својих непријатеља моле, с толиком се вољом ми и за њих и за браћу нашу молимо и с тим ћемо све подезно на сваки начин и придобити. Та онај , који даје, он је милостив, и ми не можемо толико пожелити, колико он хоће да да.

А кад то све знамо, онда ма и у посљедњу дубљину злоће да паднемо, о спасењу нашем не очајавајмо, но с благом надом приступајмо уверавајући себе , да ћемо подпунце и примити све оно, што просимо, само ако по установљеним од Христа законима просили будемо.

Христу Богу нашему, свију нас цару, који може све боље, него што то ми просимо а и са мишљу помишљамо учинити, пристоји свака слава, част и поклонење са безначадним његовим Оцем и пресветим и животворећим Духом, сада и свакда и на веке векова, Амин.