уторак, 28. март 2017.

Митрополит Антоније Храповицки

Поводом осамдесете годишњице упокојења

Митрополит Антоније Храповицки, оснивач и први предстојатељ Руске заграничне цркве[1], рођен у селу Ватагино у Псковској губернији, а упокојио се у Сремским Карловцима, био је једна од најзначајнијих личности Руског зарубежја после Октобарске револуције.[2] На позив патријарха Димитрија долази у Србију преко Константинопоља 1921. године, и прихвата се дужности управника руских црквених општина исте године, а од Првог сверуског заграничног сабора у Сремским Карловцима (21.11–4.12.1921), коме и председава, као први Председник Заграничног Синода и првојерарх Руске Заграничне Цркве. Почива у крипти Иверске капеле у руској парцели на Новом гробљу у Београду, где је свечано погребен после опела које је служио патријарх српски Варнава. Њих двојицу – Антонија и Варнаву – повезивала је слична судбина. Обадвојица су завршили Петроградску Духовну Академију и, обадвојица су у Србију доспели преко Цариграда; Варнава као повратник у отаџбину после успешно свршених студија теологије у Русији, и као новоизабрани епископ Дебарски 1910. године[3], а митрополит Антоније деценију доцније, као избеглица и прогнаник из ратом и нередима захваћене Русије.

Митрополит Антоније у Краљевину СХС стиже као познат и признат богослов и јерарх, као бивши професор и ректор духовних академија Патроградске, Московске и Казанске; доктор богословља, митрополит Кијевски и Галицки, члан Сверуског сабора у Москви 1917–1918. године и, као један од тројице кандидата за првог патријарха васпостављене Московске Патријаршије.

Митрополит Антоније и свештеничка породица Тарасјевих у Београду

Ове године навршило се осамдесет година од упокојења митрополита Антонија. Тим поводом, на иницијативу г. Андреја Тарасјева, професора Филолошког факултета у пензији, једна омања група поштовалаца овог великог јерарха Русије и Руске заграничне цркве, сабрала се у Иверској капели на Новом гробљу у Београду да ода молитвену пошту и одслужи помен митрополиту Антонију.

Андреј Тарасјев (*9. мај 1933) припада другом поколењу белих Руса који су на таласима Отобарске ревеолуције избегли у Србију и, овде нашли своју нову домовину. Његов отац ставрофорни протојереј Виталије Тарасјев (*11. мај 1901 –† 7- април 1974), стиже у Србију као млад богослов, а после завршетка Призренске богословије прелази у Београд, у руску цркву Свете Тројице на Ташмајдану. Овде је прошао све црквене службе, од чтеца и појца, а потом ђакона и свештеника. Ту за певницом се упознао и са својом изабраницом Људмилом Литвиновом, са којом је родио два сина, старијег Василија (*2. фебруар 1932 –†31. мај 1996), потоњег старешину храма (од 1974–1996) и Андреја, бившег диригента и чтеца овог храма, а сада ипођакона у цркви Светог Трифуна на Топчидерском гробљу. Протиница Људмила је служила у истом храму пуних шездесет година, певала, читала и ревновала до самог издисаја (†20. отобра 1986). Многим Београђанима и парохијанима, а посебно нама младим богословима, била је пример за подражавање, а својим мудрим саветима и много више од тога – била је готово равна великим духовницима. Прота Виталије је био настојатељ храма од месеца фебруара 1950. г. до упокојења 1974. године. Као ревносан служитељ и молитвеник био је истовремено и духовник многим српским богословима, потоњим епископима. Између осталих, код њега се исповедао и преподобни Ава Јустин ћелијски. Код њега смо се седамдесетих година прошлог века учили молитви и ми млади богослови богословије Светог Саве, а био нам је практично и први прави духовник.[4] Касније је ту улогу преузео његов син и наследник прота Василије, који је мене одвео и на студије у Русију и, све до краја живота бринуо о мени као о рођеном сину. Исту бригу о мени и гостопримство у њиховом дому у ул. Иванковачкој испољавала је према мени и његова протиница, која је носила име благоверне руске кнегиње Олге (*6. марта 1932-.†24. август 2003).



Од 1996. године, после упокојења проте Василија, сва брига о остацима и потомцима некад славне и бројне руске колоније у Београду, а такође и обнови храма Свете Тројице и Иверске капеле на Новом гробљу, пала је на тада нејака плећа њиховог сина, садашњег настоајтеља протојереја Виталија Васиљевича Тарасјева, који је уз тај терет понео и дедино име. Његов стриц, Андреј Виталјевич Тарасјев, данас је један од најстаријих живих потомака некад бројне, славне и за Београд, Србију и Србе уопште, веома значајне руске „беле емиграције“. Он је уједно најбољи и најпоузданији хроничар и познавалац руске емиграције, живи сведок и преносилац памћења времена, људи, прилика и неприлика, од времена митрополита Антонија до наших дана. Стога упућујемо заинтересоване читаоце на његов сјајни текст, објављен на званичном сајту Сретењског манастира у Москви.[5]

Митрополит Антоније као плодан богослов, писац и полемичар

Митрополит Антоније Храповицки био је не само велики јерарх и духовник у Отаџбини, а потом и у изгнанству, у Краљевини СХС. Он је исто тако био и значајан руски богослов, мислилац, списатељ, полемичар и заштитник верских, моралних и националних интереса руског народа и Руске цркве. Овде нећемо набрајати његова многобројна и значајна дела. Нека од њих ћемо само поменути, а заинтересовани читалац, уз помоћ интернет сајтова и узгред поменутих радова, може лако допунити слику о његовом књижевном и богословском опусу.[6]

Учење митрополита Антонија о Светом Духу

Митрополит Антоније је тридесетих година објавио трактат под насловом: Учение Церкви о Святом Духе (УМСА-ПРЕС, Париж 1926).[7] Добар део овог рада, Морални садржај догме о Светом Духу, написан је против лажног учења великог руског писца, грофа Лава Николајевича Толстоја. Овај велики и значајни руски писац, светског гласа и славе, несумњиво значајан и у оквирима светске књижевности, због заблуда и „књишке гордости“, пред крај његовог живота био је одлучен од стране Светог синода из крила Руске православне цркве. Митрополит Антоније је покушавао да га одврати од тих заблуда и врати на чисту стазу Православља, али нажалост, безуспешно. Толстој је упорно и до краја живота истрајавао на тој својој станпутици. Због значаја ове проблематике и полемике, а надасве због првославног митрополитовог учења, доносимо одломке из ове студије.

„Хришћанско учење о Светом Духу није свима јасно са стране оног моралног садржаја који се изражава у овој догми. Истина, просвећени хришћани знају да је Свети Дух треће Лице Пресвете Тројице, извор благодатног озарења пророка и апостола, исто као и сваког благодатног дара, који се хришћанима даје у светим тајнама, а посебно у тајнама Миропомазања и Свештенства. Ипак, треба признати да смо самих својстава ових благодатних дарова свесни прилично нејасно, а осим тога, остаје потпуно нејасно какво значење може имати она страна догме да извор благодати није Исус Христос, већ други Утешитељ (Јн. 14, 16) како Га наш Спаситељ назива.

Ова нејасност је чак дала повода нашем неуморном тужиоцу Л. Толстоју да упорно тврди како Црква наводно баца у сенку значај личности Исуса Христа тако што измишља учење о Светом Духу, тако да православна вера потпуно неправедно присваја назив "хришћанска", а треба да буде названа "Светодуховском". Хришћанство је пре свега извесно морално схватање живота, каже нам писац; а Православље је по његовом мишљењу свесно одступање од схватања живота и његова замена мистичним учењем, претварање животног подвига у систем религиозних чуда под називом тајне, уз допуштање обичаја живота друштва и личности који у највећој мери противрече моралу. Учење о Светом Духу као о главном Делатнику религиозног развоја је по Толстоју измишљотина Православља, под чијом маском му успева да подметне празну веру у обреде уместо моралног учења Јеванђеља.

Насупрот оваквој оптужби, па и независно од свих оптужби, просвећени хришћанин треба да да одговор себи и свакоме ко га пита (в. 1 Петр. 3, 15) о својој нади; о томе зашто му је драга истина о својствима Светог Духа која му је откривена у учењу Цркве, – треба да разјасни себи морални садржај ове догме.

Учење о трећем Лицу Пресвете Тројице је с највећом јасношћу откривено у опроштајној беседи Господа с Његовим ученицима. Никакво предубеђење не може да уништи јасну истину да под Утешитељем Господ није подразумевао неку безличну силу Божију, већ управо живо Лице, Које се разликује од Њега и од Бога Оца, као управо "Други Утештитељ". Својство Светог Духа као живе личности огледа се и у томе што премда је реч "дух" на грчком средњег рода (... именица која стоји уместо речи "Дух" користи се у мушком: Он ће Ме прославити - Јн. 16, 14) и др. Какву мисао садржи ово име Утешитељ, с којим је догма први пут откривена потпуно јасно. На први поглед се може учинити да ће Свети Дух тешити апостоле због растанка с Исусом Христом, али овакво тумачење се оповргава Његовим речима: Боље је за вас да Ја одем, јер ако Ја не одем, Утјешитељ неће доћи к вама; ако ли одем, послаћу Га вама (Јн. 16, 7-8). Утеха због губитка, очигледно не може бити вреднија од самог изгубљеног предмета; зато објашњење овог имена треба тражити у даљим речима: Свети Дух ће следбенике Господа тешити у њиховој борби против света, мржње света према њима, и заиста, даље речи Господа потпуно јасно откривају значење овог небеског Утешитеља. Док се свет буде надимао над проповедницима Јеванђеља, док их буде мрзео и истеривао (в. Јн. 16, 2) и чак сматрао да је угодно Богу да их убије (в. Јн. 16, 2), у исто то време ће Утешитељ, Који пребива у апостолима бодрити у њиховим срцима, која су до тада били маолодушна, разобличавајући у њима онај страшни горди свет у греху неверја, поучавајући их свакој истини, подсећајући и разјашњавајући им пређашње мисли њиховог Учитеља, које им до тада нису биле јасне - и откривајући им будуће судбине света (в. Јн. 16, 9-14). Дакле, уместо некадашњег страха пред силом света и оружјем, уместо туге због тога што свет понижава Христа, Утешитељ ће у срца апостола усадити онај принцип моралног задовољења Христовом истином који ће их научити да се радују у прогонима, као што се то заиста и десило ускоро после Педесетнице, кад су посрамљени и осрамоћени затварањем у тамницу апостоли узнели Богу надахнуту молитву и кад се по њиховој молитви затресло место где су били окупљени и кад се испунише сви Духа Светога, и говораху ријеч Божију са смјелошћу (Дап. 4, 31).

     У такав смисао речи Утешитељ, у смислу утешитеља исповедника Христове истине у њиховој борби са светом, у смисао дароватеља унутрашњег моралног задовољења у спољашњим страдањима и срамоти, уверићемо се кад пронађемо одакле је Господ преузео овај назив у области познатих тадашњим Јудејцима религиозно-моралних представа, а затим ћемо пратити дејства Светог Духа у животу апостола и у вечном устројству Христове Цркве; али претходно задржимо своју пажњу на околности да је овакво даровање победоносног радосног трпљења могуће само од другог Утешитеља, а не од Самог Исуса Христа.

     Понижење, у којем увек на земљи пребивају Христово дело и Његови делатници, стално ће их искушавати оном малодушном сумњом у којој су се заглибили Његови ученици, који још нису хтели да верују вести о Његовом васкрсењу и који су за Њега говорили: А ми се надасмо да је Он Тај Који ће избавити Израиља (Лк. 24, 21). Истина, ученици се нису одлучивали да назову Исуса преварантом, али су били спремни да Га сматрају човеком који је сам себе варао, као што на Њега данашњи Јудејци заиста и гледају. Управо због тога је потребан други Сведок, Који иде за Исусом, као што је Претеча ишао испред Њега; други Утешитељ, Који даје исповедницима небеску радост у њиховој жалости и сведочи о Исусу (в. Јн. 15, 26), да је отишао Оцу, а кнез овога света осуђен (в. Јн. 16, 11). С овим Утешитељем апостолима је за време њихове проповеди било боље, него са Самим Исусом Христом, јер просвећени Његовом небеском науком и сведочанством о Исусу, они Му постају ближи него што су били за живота, кад нису могли да приме Његове речи, на које их сад Дух Свети подсећа и које им објашњава (в. Јн. 16, 12-13), тако да се не плаше крста, већ се хвале њим (в. Гал. 6, 14) и осуђујући свет, неустрашиво испуњавају речи апостола: Зато и Исус, да би осветио народ крвљу Својом, пострада ван града. Дакле, изађимо к Њему изван станишта, поругу Његову носећи (Јевр. 13, 12-13), односно ради Њега ћемо изаћи из закона општежитија које свет чува у стање осрамоћених одбаченика, не плаћеши га се, јер га је доживео и Сам Христос.

Како нашем непосредном разумевању приближити дејство "другог Утешитеља"? Мислим да су многи осећали нешто слично у својим страдањима за истину. Кад човек за потпуно исправно и свето дело мора да прима понижење и мржњу, понекад чак и од људи које поштује и који су му драги, наша душа пада у мрачно стање без светлости. Бог, Творац и Промислитељ, Који је то дозволио, тада нам такође изгледа као Извршилац казне, а не Покровитељ; ово стање је блиско очајању. Али ево, понекад као на утешитеља наилазимо на макар обичног човека, али чистог и убеђеног, пуног радосног одушевљења. Тада као ватра да се распламсава у нашем срцу; изненада саме околности које су нас гушиле тугом сад почињу да нас надахњују јуначким одушевљењем - таква је сила утешитеља. У историји страдања светих мученика овакве појаве су се дешавале врло често. За њихово укрепљење били су потребни други утешитељи, а сам пут Крста Христовог се подвргавао искушењима у њиховој намученој души: био је потребан спољашњи сведок и утешитељ као онај Анђео који је укрепљивао Самог Исуса Христа у Гетсиманији. Овакви утешитељи су људи и Анђели, а још јачи Утешитељ јесте Дух Свети за страдалнике за Христа. Очигледно да овакав утешитељ не може бити Христова вера која делује у страдалницима, а онај који је потврђује у самом дејству у овим часовима туге је посебан, једнак Христу, други Утешитељ, ништа мањи од Христа, Божански, али није истоветан с Оцем Који испитује и са Сином који као да се искушава. Ево у чему се и састоји узвишено свето значење дарова Светог Духа, Који дајући исповедницима Христове истине натприродну радост у жалостима и унутрашњу духовну победу над неправдом света која побеђује споља, јесте Онај Који крунише подвиге светаца као Бог, и зато се не назива другачије него Дух Свети. Дакле, то није измишљање мистицизма, није подметање уместо подвига живота система религиозних чаробњаштава, већ управо она најузвишенија освећујућа сила која је малодушне рибаре учинила смелим победницима васељене кроз реч и животни подвиг.

Сад ћемо проверити овакво значење ове истине кроз Стари и Нови Завет и живот свете Цркве. Господ је Светог Духа називао Утешитељем у смислу извора моралног задовољења страдалника. Овакво поимање није било туђе светим књигама Старог Завета, по којима су се градили морални појмови Његових слушалаца и из којих се црпу све богословске дефиниције четвртог Јевађеља уопште, на пример, реч, живот, пут, истина, благодат, светлост и др.

     Да ли Старом Завету постоји појам "утеха", "утешитељ" у смислу моралног задовољења? Она постоји и управо у потпуно истоветној вези идеја, као у опроштајној беседи Спаситеља. Опет видјех све неправде које се чине под сунцем, и гле, сузе онијех којима се чини направда, и немају ко би их потјешио ни снаге да се избаве из руку онијех који им чине неправду; немају никога да их потјеши. Зато хвалих мртве који већ помријеше више него живе који још живе. Али је бољи и од једнијех и од других онај који још није постао, који није видио зла што бива под сунцем (Проп. 4, 1-2). По речима Проповедника, нису толико страшна сама страдања, колико одсуство у њима утешитеља, њиховог осмишљавања. Реч "утешитељ" се у грчкој Библији изражава истим изразом, као и утешитељ у Новом Завету "параклит" ... јеврејским "менахем" од глагола "нахам". Овај глагол управо означава задовољење, на пример, у речима Господа код пророка Исаије: издовољићу се на противницима Својим (Ис. 1, 24). Од истог овог глагосла изводи се име Ноја, овог великог носиоца благодати и праведности (в. 1 Мојс. 6, 8), у време пре потопа и разобличитеља греховног света. Кад се он родио отац му надједе име Ноје говорећи: овај ће нас одморити од посала наших и од труда руку наших на земљи, коју прокле Господ (1 Мојс. 5, 29). Исто као и на осталим местима Старог Завета, где се среће ова реч, она означава помирење са страдањима, унутрашње задовољење, односно или успокојење добрих, или разобичавање злих. Зато Јевреји и Натана разобличитеља називају "менахем". Управо оваквог Утешитеља тужних очекивао је Проповедник и не налазећи га, признао је сваки добар почетак човека немоћним и јаловим, јер криво не може да постане право (в. Проп. 1, 15), него сваки труд и сваки успех изазивају само завист (в. Проп. 4, 4) и на земљи иста судбина бива и праведном и несрећном, добром и злом (в. Проп. 9, 2).

Ако је пак судбина праведних и грешних иста, и чак праведнима пре предстоје крст и прогони него безбожницима, шта ће их задржати од греха и чамотиње? Задржаће их управо овај Утешитељ, Који још није био откривен Проповеднику, али Га је Господ Исус Христос послао од Оца. А која су Његова дејства за борце са светом или са сопственим грехом? Управо она које је обећао Исус Христос, тако да су победоносна радост у невољама, постојаност у ширењу Христове вере наставили да се називају код хришћана утехом Светог Духа, као што је речено у Дјелима: Цркве... умножаваху се утјехом Светога Духа (Дап. 9, 31). Сама реч "утеха", "тешити се" у целом Новом Завету је означавала управо унутрашње задовољење (на пример, в. Мт. 5, 4; Лк. 6, 24; 16, 25) и притом претежно у смислу утехе у невољама које се трпе за дело Божије у борби са светом или са самим собом (в. Дап. 20, 1-2; Рим. 15, 4; 1 Кор. 4, 13; 2 Кор. 1, 4; 8, 7-13; 1 Сол. 3, 2; 2 Сол. 2, 16). Ово свето, само хришћанима доступно расположење било је, јесте и биће дар Утешитеља, Светог Духа. Ови дарови су разноврсни по смислу Светог Писма, али сви они имају за циљ духовно савршенство, а уопште га не замењују упркос тумачењима савремених лажних учитеља. Пре свега кад верујући усвајају Светог Духа, Он их мења у новог човека: Ја вас крштавам водом на покајање, говорио је свети Претеча, а Онај што долази за мном јачи је од мене: ја нисам достојан Њему обуће понијети; Он ће вас крстити Духом Светим и Огњем (Мт. 3, 11). Ово друго крштење се десило у Педсетницу након Вазнесења, по речима Господњим: Јер је Јован крстио водом, а ви ћете се крстити Духом Светим не дуго послије овијех дана (Дап. 1, 5). Свако зна колико су се апостоли променили после овог дивног продуховљења.

У Посланици Коринћанима набројана су она духовна савршенства која се дају кроз усвајање Светог Духа: дар мудрости, вере, исцелења, пророштва (в. 1 Кор. 12, 8-11). У другим речима Новог Завета о овим даровима говори се посебно. Тако, пре свега Дух Свети просвећује човекову савест, даје јој највишу и несумњиву увереност у њена сведочанства: Истину говорим у Христу, не лажем, то ми свједочи савјест моја Духом Светим (Рим. 9, 1) пише апостол Павле. Ево зашто се по речима апостола Петра Свети Дух с посебном силом усељава у оне који ради послушања савести трпе невоље: Ако вас руже за име Христово, блажени сте, јер Дух Божји, Дух славе и силе почива на вама; они, дакле, хуле на Њега, а ви Га прослављате (1 Петр. 4, 14). Ако некога воде на испитивање због Христове истине, Дух Свети одговара уместо таквог праведника на суду: Нећете ви говорити, него ће Дух Оца вашега говорити из вас (Мт. 10, 20), Господ унапред говори Својим апостолима и заиста, кад су чланови неколико синагога ступили у спор са Стефаном не могаху противстати мудрости и духу којим говораше (Дап. 6, 10). Напротив, грех против Светог Духа је оно свесно противљење, свесно одбацивање сведочанства савести, које због тога и не може да се опрости човеку док пребива у таквој добровољној озлојеђености. Као просветитељ наше савести, који нас чини храбрима у опасности Свети Дух је и за нас саме и за спољашње свагдашњи Сведок истинитости Христовог пута, Сведок Његовог Божанства, као што је Господ и обећао у опроштајној беседи. Ово обећање се остварило врло брзо, јер су кроз неколико недеља аспостоли говорили на суду: Ми смо Његови (Исуса Христа) сведоци ових ријечи, и Дух Свети Којега Бог даде онима Који се њему покоравају Дап. 5, 32). Овај Свети Дух нас уверава у то да Христос пребива у нама (в. 1 Јн. 3, 24) и да смо ми деца Божија (в. Рим. 8, 16). Зато Он у нас не усађује само трпљење, већ и наду с љубављу (в. Рим. 5, 5), а ова љубав у нас усељава сталну радост у Светом Духу (в. Рим. 14, 17). Али оваква радост уопште није јалово поетско одушевљење, већ љубав према свима, зато је и општење хришћана, по речима апостола, било општење Светог Духа (в. 2 Кор. 13, 13); чуваре Христовог стада поставља управо Свети Дух да напасају Цркву Господа и Бога, као што каже исти овај апостол (в. Дап. 20, 28), а Христос Спаситељ је описао овај дар наставништва као дар изобилног одушевљења и љубави у следећим речима: Који у Мене вјерује, као што Писмо рече, из утробе његове потећи ће ријеке воде живе. А ово рече о Духу Кога требаше да приме они који вјерују у име Његово, јер Дух Свети још не бјеше дат, зато што Исус још не бјеше прослављен (Јн. 7, 38-39), објашњава јеванђелиста.

Да ли је Црква сачувала ово узвишено учење о делатности Светог Духа, о Његовим даровима? Није могла да га не сачува већ због тога што су њене богослужбене молитве сачињене, као мозаик, од речи Светог Писма. Узмите службу на дан Свете Тројице, узмите треће недељне антифоне на свих осам гласова: управо у њима ћете наћи мисли о Светом Духу, које смо излагали. Или погледајте њене молитве приликом обављања оних свештенодејстава у којима се пре свега даје благодат Светог Духа, односно приликом вршења тајни; или чак анализирајте садржај исте молитве Светом Духу "Царју Небесниј" (Царе Небески) којом добри син Цркве започиње сваки посао и видећете да је свуда присутна мисао о моралној чистоти, о јасности савести, о јединству с Богом и Иусом Христом, о општењу љубави са свима. Зато, ако Толстој назива нашу веру "Светодуховском", онда то означава такво исповедање, које учи неустрашивости пред спољашњим опасностима, које учи самоодрицању, целомудрености, љубави, нади и трпљењу.

     Изврнуто, туђе моралном очишћењу, учење о благодати, својствено хлистовцима и другим секташима, приморава их да се удаљују од Цркве и да је мрзе, као што тама мрзи светлост. Унеколико спољашња, механичка представа облагодаћења човека, својствена је и протестантизму, и католицизму, које воле наши паметњаковићи, али хвала Богу, она никако не може да се укорени у религиозној пракси православаца, премда се труди да утиче на школску литературу. Православно богослужење је с таквом силом прожето учењем о вери, чистоти срца, искрености и смирењу као о главним условима нашег приближавања Богу, да никакав спољашњи утицај није у стању да угуши или замагли савест православних хришћана коју Он просвећује. Л.Толстој каже да се наводно Православље састоји у томе да се кажу грехови свештенику и да се прогута Причешће с кашичице: али сам он у својим приповеткама описује како тешку моралну борбу и унутрашњи рад обавља на себи човек, приступајући тајни, и какву промену у себи осећа кад је прими. Тачно је и то да руски народ воли нашу обредност, али нема ниједног свештенодејства које у његовим очима, а тим пре у самој својој суштини не би било израз ове или оне моралне истине. Нека наша вера буде колико Христова, толико и "Светодуховска". Уступимо на извесно време Толстоју његову заблуду, да је наводно Христова вера, али без Светог Духа, код њега. Али, тада би разлика између наше и његове вере била управо она која је карактерисала разумну и самопрегорну веру апостола после Педесетнице од њихове малодушне вере, неразумне, којој је за време живота Исуса Христа на земљи било својствено самољубље.

     Међутим, неко ће рећи: "Ваша православна вера је света по свом учењу, али каква је у свести својих данашњих носилаца?" Па Л.Толстој срамоти само учење, руга се узвишеној истини о Светом Духу у самим њеним догматским дефиницијама. Уосталом, ако се поново обратимо пракси видећемо да православни људи никад не губе свест да Бог од њих пре свега захтева светост, да су сви дарови Светог Духа - дарови унутрашњег освећења. Ово стремљење ка духовној чистоти, ова стална скрушеност због своје духовне нечистоте - нису само основно расположење наше вере, већ и нашег верујућег друштва и верујућег народа. Он побожност увек схвата као самопрегорни, па чак и страдалнички подвиг за Христову истину, онај подвиг, у којем хришћане утврђује Свети Дух. Њему нека је слава с Оцем и Сином у векове“.

Тајна личности митрополита Антонија према писању

архимандрита Јустина Поповића

     Богословску мисао митрополита Антонија кратко, језгровито и прецизно оценио је Преподобни Ава Јустин Ћелијски у делу: „Тајна личности Митрополита Антонија и његов значај за православно словенство“.[8]

“У новије доба нико тако није утицао на православну мисао као блажени митрополит Антоније. Он је православну мисао пренео са схоластичко-рационалистичког пута на благодатно-подвижнички пут. Он је неодољиво показао и доказао да је сила и бесмртност православне мисли у светооташтву. Само су светитељи стварни првосветитељи, а тиме и стварни богослови. Јер су они доживели истине еванђелске као суштину свога живота и мишљења … Ништа тако није туђе Православљу као безживотни схоластицизам и ледени рационализам. Православље је пре свега изнад свега: благодатни живот и опит, а кроз то – благодатно богопознање и благодатно човекопознање“.

Свети Владика о тајни Цркве даље пише:

„Црква обухавата собом све стране живота људског, само не обухвата злобу и грех ... Сав наш живот теба да буде наставак оних богослужбених молитава које су нам свима тако драге … Само молитвени живот у Богу даје правилно мишљење о Богу. Ову велику истину Православља блажени Владика је знао у молитвеној заједници са свима светима. И са њима доживео као свој, васељенски опит, осећање и сазнање Цркве; претежнију од свега љубав Христову (ср. Еф. 3, 18–19). Да, само у молитвеној заједници «са свима светима» може се постати светим и великим. Само велики монах може бити велики јерарх. Јер велики монах најпре благодаћу Божијом савлада страсти у себи, и тако богомудро влада над душом својом. То му даје и силе, и моћи, и умења, и љубав, и права да еванђелски влада над душама људским...“

     Међутим, у своје време митрополит Антоније је имао и противника својим богословским погледима, посебно по питању догмата о искупљењу.[9] Један од најпознатијих Антонијевих савременика, познати богослвов и новозаветник Николај Николајевич Глубоковски, није се слагао са Антонијевом догматском концепцијом; није делио његове ставове по питању учешћа једновераца на Московском сабаору 1917–1918. године и, коначно, вешто се оградио од његовог учења о искупљењу:

„У сотириолошкој поставци митрополита Антонија има много индивидуалног, хипоте-тичког, па чак и спорног у поређењу са новијим токовима догматике код нас.

     Очигледно је да руско богословље, одбацујући узрочно-последично учење о сатисфакцији, углавном се чврсто држи библијске идеје задовољења Христовим Голготским искупљењем, пошто став супротан овоме „није сагласан ни са учењем, нити са богослужбеном праксом Цркве“.[10] 

     Ава Јустин је провео неко време у Русији и Петрограду у освит Октобарске револуције. Тамо је имао прилике да се донекле упозна са великом тајном велике Русије. Русија, која је према речима песника, одувек била за нас „необјатна и непоњатна“, остала је таква чак и за једног великана попут Преподобног Јустина – необухватна и непојмљива – у делима и у личности свог сјајног представника, великог јерарха Антонија Храповицког. Стога он, одушевљен личношћу богослова и митрополита Антонија и, налазећи се “у положају мрава који треба да говори о узлетима орла“ моли читаоца:

„Опростите мраву што се дрзнуо да говори о орлу Православља. О, ја сам жеравично свестан да нећу ни умети ни моћи ни приближно објаснити тајну чудесне личности блаженог Митрополита Антонија; али једно умем и могу: да са молитвеним дивљењем и побожним поштовањем метанишем пред чудесима његовог бескрајног христољубља и благодатног човекољубља“.

„У чему је тајна блаженог Митроплита Антонија? “, пита се Ава Јустин.

„ У бескрајном христољубљу. Разгрните ма коју мисао његову, или осећање, или жељу, или дело: у свима ћете наћи као стваралачку силу његово безмерно христољубље. Он је и живео и делао Господом Христом, зато се све што је његово може свести на Богочовеково. Његова биографија – то је Еванђење поновљено у маломе.У ствари, постоји у овом свету само једна биографија која има вечну вредност: то је биографија Богочовека Христа; а људске биографије вреде утолико колико су од ње и у њој. Блажени Митрополит је сав од ње и сав у њој. Христоносац, он, попут великог Апостола, ништа није хтео знати међу нама осим Гооспода Хирста, и Њега распета (ср. 1 Кор. 2,2). Стога се тајна необичне личности његове разраста у тајну личности Богочовекове, и грана у све њене бескрајности.

     Окренуто према свету, Митрополитово бескрајно христољубље пројавило се као благодатно човекољубље. Његово дирљиво човекољубље није друго до његово молитвено христољубље, проширено на људе. Он је бескрајно човекољубив, јер је био бескрајно христољубив. За своје неуморно човекољубље он је црпео силе из свог христољубља. Једини Човекољубац учио га је правом човекољубљу и давао му благодатне силе да истраје и њему по цену многих страдања. Он је волео човека и у греху његовом; никад није изједначавао грех са грешником; осуђивао је грех, миловао грешника. У својој љубави према човеку није никад малаксао, никад сустао, јер је човека волео Христом и у Христу. Немогуће је еванђелски искрено и истрајно волети људе, ако нам Бог не да благодатне силе и благодатне љубави. Љубав човекова према људима брзо увене ако се не храни Богом. Истинско човекољубље могуће је само помоћу истинског богољубља. Новозаветна је истина: какво богољубље – такво човекољубље. Томе нас учи сам божански Спаситељ стављајући љубав према Богу на прво место а љубав према човеку на друго, и чинећи другу зависном од прве. Шта више, Господ је све божанске заповести свео на две: на заповест о љубави према Богу и на заповест о љубави према човеку. Зато је и објавио: О овим двема заповестима виси сав закон и пророци. Што важи за Пророке, и Апостоле, и Мученике, важи и за нашег великог христољубца и човекољубца: блаженог Митрополита Антонија, јер он сав, целокупном личношћу својом виси о овим двема заповестима.

     Еванђелско христољубље се неопходношћу природе своје неминовно пројављује као благодатно човекољубље. Али чиме се христољубље и човекољубље одржавају и подржавају и срцу човечијем? – Молитвом, постом, милосрђем, кротошћу, смиреношћу, целомудријем, трпљењем. Јер се све еванђелске добродетељи хране једна другом, живе једна у другој, јачају једна помоћу друге. Сведоци су тога: свети Апостоли, свети Оци, свети Подвижници. Попут њих, сведок нам је тога и велики подвижник наших дана, блажени митрополит Антоније, јер је он био неуморан и истрајан у своме еванђелском христољубљу и благодатном човекољубљу зато што је био неуморан и истрајан у молитви, у посту, у трпљењу, у милосрђу, у кротости, у смирености, у целомудрију. Љубав према Господу показује се држањем заповести његових (Јн. 14, 21; 15, 10). То је једини знак по коме се Христопоклоник одликује од осталих људи. Подвизавајући се неуморно еванђелским подвизима, христочежњиви Митрополит је извајао из себе личност чудесну и огромну, која потсећа на свете Оце.

     Само моитвени живот у Богу даје правилно мишљење о Богу. Ову велику истину Православља блажени Владика је знао у молитвеној заједници са свима светима. И са њима доживео као свој, васељенски опит, осећање и сазнање Цркве; претежнију од свега љубав Христову (ср. Еф. 3, 18 – 19). Да, само у молитвеној заједници „са свима светима“ може се постати светим и великим. Само велики монах може бити велики јерарх. Јер велики монах најпре благодаћу Божијом савлада страсти у себи, и тако богомудро влада над душом својом. То му даје и силе, и моћи, и умења, и љубав, и права да еванђелски влада над душама људским. „Суштина хришћанства, вели наш велики Јерарх, и велики монах, састоји се у одречењу од житејских наслада. То се одречење пројављује у стремљењу к чистоти, у готовости да се страда за истину, у стицању осећања непрекидне љубави према Богу и људима, и у опраштању непријатељима увреда“. „Отстојати истину немогуће је без невоље и мука“.

______________________

[1] Најновији подаци, са кратком биографијом, важнијим фотоградијама и насловима објављених радова митрополита Антонија може се наћи на сајту: РЕЛИГИОЗНАЯ ДЕЯТЕЛЬНОСТЬ РУССКОГО ЗАРУБЕЖЬЯ: БИОБИБЛИОГРАФИЧЕСКИЙ СПРАВОЧНИК, на интернет адреси: http://ruszarubezhje.ru.

[2] Е. Спекторский – В. Давац, Материалы для библиографии русских научных трудов за рубежом. Белград, Т. I. 1931., друго издање 1972 г.; Митрополит Антоний (Храповицкий) Архипастырь Русского Рассеяния, Каталог выставки, Holy Trinity Seminary Press. Каталог изложбе која је отворена поводом истоимене научно-богословске конференције, одржане у Свето-Тројичкој Духовној семинарији у Џорданвилу од 6–11. новембра 2006.г., на којој су први пут саопштени неки подаци на основу докумената који се чувају у Државном архиву Руске Федерације у Москви. Уп. Л. И. Петрушева, Документы Государственного архива Росийской Федерации о Русской православной Церкви Заграницей и митрополите Киевском и Галицком Антонии (Храповицком), Исто, 43–45; А. А. Кострюков, Архипастырь русского рассеяния, Исто, 39–42; А. Нивьер, Православные священнослужители, богословы и церковные деятели русской эмиграции в Западной и Центрльной Европе 1920–1995, Библографически справочник, Москва–Париж 2007, 75–78. Најбољи портрет митрополита Антонија недавно је дао Николај Константинович Гаврјушин, проф. М Д Академије. Уп. Н. К. Гаврюшин, Русское богословие. Очерки и портреты; (Часть II. Портреты: Идеал любви и трагедия власти: митрополит Антоний (Храповицкий), Нижний Новгород 2005, 83–117.

[3] В. Ђурић Мишина, Варнава патријарх српски, Београд 2008, 41–42.

[4] Опширније о томе видети наш интервју: http://www.pravoslavie.ru/orthodoxchurches/41532.htm

http://www.akademijaspc.edu.rs/sr/vesti/predrag-miodrag-dobitnik-prestizne-nagrade-_-zlatne-znacke-kulturno-prosvetne-zajednice-srbije

[5] http://www.pravoslavie.ru/srpska/48833.htm

[6] Недавно су се на српском језику појавила два рада митрополита Антонија, што сведочи о виталности и актуалности његове богословске мисли. Видети, Митрополит Антоније (Храповицки), Пастирско богословље, „Каленић“, Крагујевац 2008. Превео са руског Иван Недић; Митрополит Антоније (Храповицки), Исповест, Требиње-Сарајево 2015. Превод и коментари Слободан Продић. http://www.spc.rs/sr/mitropolita_antonije_hrapovicki_ispovest

[7] Српско издање видети на интернет сајту: https://svetosavlje.org/ucenje-crkve-o-svetom-duhu/

[8] Предавање, одржано на комеморативној Академији, посвећеној успомени Блаженопочившег Митрополита Антонија; часопис Богословље, св. 1, Београд 1939. Такође је написао чланке „Славан пред Богом“ и „Он – међу њима“, који су објављени у Хришћанској Мсли, бр. 8, 1935. и бројеве 7 – 8, 1936; Митрополит Антоније Храповицки, Изабрана дела и чланци (Библиотека - Богословље светоотачког подвига и искуства), Интернет издање: 6. новембра 2009. Издаје: © Svetosavlje.org.

[9] Антоний (Храповицкий), Догмат искупления, Богословский вестник, јул-окт., окт-дец/1917; Нраственная идея догмата Пресв Троицы, ст. 11, Сборникъ избранныхъ сочинений блаж. Антония, Митр. Киевскаго и Галицкаго, Белградъ, 1935; Н. К. Гаврюшин, Русское богословие, 106–117.

[10] Н. К. Гаврюшин, Русское богословие, 102–103.

Предраг Миодраг
Извор: Православие.ру
 

Нема коментара:

Постави коментар