НЕДЕЉА ТРИНАЕСТА ПО ДУХОВИМА - Мисли за сваки дан у години

ПОНЕДЕЉАК

Док је био на земљи, Господ је људима и бесима забрањивао да га хвале (Мк.3, 12), али је тражио да верују у Њега и да испуњавају заповести Божије. Тај закон важи и сада, и важиће и на Суду: Heћe
свако који ми говори: Господе, Господе, ући у Царство небеско, но који твори вољу Оца мога који је ка небесима. Отуда славословље у цркви започиње: Слава на висини Богу, да би при крају исповедало: Исцели душу моју… научи ме творити вољу Твоју. Без тога слављење Бога нема никакве вредности, будући да не излази из душе, него се само језиком произносе туђе речи. Господ на то и не oбpaћa пажњу. Треба, напротив, бити такав да други, видећи наша дела, почну да хвале Господа. Сам наш живот треба да буде хвала Богу. У ствари, Он сам у нама све треба да дела, при чему ми не треба да му сметамо. Тако хвала за дела прелази на Њега. Свако треба да постане мирис Христов. Тада ћe и без хвале да се врши славословље Господу. Ружин цвет не пушта глас, али се његов мирис, и поред ћутања, пружа далеко. Тако треба да живе и сви Хришћани.

УТОРАК

Господ је изабрао апостоле да буду с њим и да их шаље да проповедају и да имају власт исцељивати болести и изгонити демоне (Мк.3,14-15). И сваки Хришћанин је изабран да чини слична дела: да буде са Господом, сећајући се Њега и Његове свудаприсутности, да проповеда и испуњава Његове заповести и да је спреман да исповеда своју веру у Њега. Такво исповедање ћe за слушаоце у кругу у коме се врши бити громка проповед. Сваки Хришћанин има власт да исцељује болести, премда не туђе, него своје, и не телесне, него душевне – грехе и греховне навике. Он има власт да изгони демоне, од6ијајући зле помисли које они сеју и гасећи страсне побуде које они распаљују. Чини тако и бићеш апостол и испунитељ онога на шта те је Господ изабрао, делатник свога посланства. Ако успеш најпре у свему томе, Господ ћe те можда позвати и на посебно посланство – да спасаваш друге, будући да си сам пошао путем спасења, и да помажеш искушаванима, пошто си сам прошао сва искушења и стекао опит у добру и злу. Твој посао је да се трудиш над собом – на то си већ изабран. Остало је у рукама Божијим. Смирени се узвисује.

СРЕДА

Ако се царство само по себи раздели, то царство не може опстати (Мк.3,24). Све док у нашој унутрашњости влада греховна једномисленост лукавства, у нама је снажно царство таме и греха. Међутим, када благодат Божија ка себи привуче заробљени део духа, ослободивши га од поробљености, унутра долази до раздељења: гpex је на једној страни, а добро на другој. Чим се човек свешћу и слободом везује за добро (што сачињава последицу пробуђења), грех губи сваку потпору и почиње да се разара. Постојаност у предузетој доброј намери и трпљење у напорима сасвим разарају грех и истребљују га. Унутра започиње царство добра и траје док се опет не прокраде нека зла помисао која, привукавши вољу, поново производи раздељење. Ако зачетој греховној побуди даш места, сјединиш се са њом и спроведеш у дело – добро ћe опет почети да слаби, а зло да расте, све док га сасвим не истреби. То је готово непрекидна историја унутрашњег живота код оних који су малодушни и немају постојану нарав.

ЧЕТВРТАК

А који похули на Духа Светога нема опроштења вавек (Мк.3, 29). Да ли је тешко упасти у такав грех? Уопште није тешко. Ево грехова те врсте: „Велика и безмерна нада на благодат Божију; очајање или ненадање на Божију милост; противречење очигледној и утврђеној истини и одбацивање Православне хришћанске вере. Други томе додају завист према духовним даровима које ближњи добијају од Бога; упоритост у греху и истрајност у злоби; небригу за покајање све до одласка из овог живота“ (Правосл. испов. део 3. пит. 38). Ето, колико путева! Пођеш ли којим од њих, биће ти тешко да се вратиш и бићеш одведен до свепогубне пропасти. Противљење истини почиње са малим сумњама, које бивају побуђиване рђавом речју или књигом. Ако се оставе без пажње или лечења, оне ће одвести ка неверју и упорности у њему. До очајања се такође долази неприметно: „Покајаћу се“, говоре и настављају да греше. Поступајући тако неколико пута и видевши да покајање не долази, они говоре у себи: „Тако мора да буде! Не можеш против самог себе“, и већ се предају греху у пуну власт. Тако скупљају мноштво грехова, а при томе допуштају и мноштво противљења очигледним позивима Божије благодати. Када у таквом стању човек дође до мисли да се покаје, мноштво грехова га дави, а противљење благодати му одузима смелост да припадне Господу. И он решава: Велики је мој грех, да би ми се опростио. То баш и јесте очајање! Чувај се почетка неверја и грехољубља и нећеш упасти у тај бездан.

ПЕТАК

Ево изиђе сејач да сеје (Мк.4,3). Од времена кад је изишао на сетву, сејач не престаје да сеје. У почетку је сам сејао, затим преко апостола, и најзад преко Божанственог Писма и богомудрих учитеља. И до сада се свагде сеје реч истине Божије. Ако си спреман да будеш добра земља, семе ћe неизоставно пасти: и посејано ће Господ да разрасте. Како се, пак, показати добром земљом? Пажњом и изучавањем речи Божије, саосећањем и љубављу према њој и спремношћу да се одмах у дело спроведе што се сазна. При таквом настројењу, ни једна реч не остаје на површини душе, него свака улази унутра. Сјединивши се са сродном грађом духа, она пушта корен и узраста. Хранећи се, затим – одозго духовним наиласцима, а одоздо добрим жељама и трудом – она разраста у дрво, даје цвет и плод. Сам је Бог тако устројио око нас и зато не можемо да се не чудимо нашој бесплодности. А то је све због непажње и нерада.

СУБОТА

Подајте кесарево кесару а Божије Богу (Мк.22,21). Свакоме дај своје. Одатле и закон: Богу угађај не само са једне, него са сваке могуће стране; сваку силу своју и способност своју окрећи на служење Богу. Рекавши: Подајте кесарево кесару, Господ је показао да му је таква делатност угодна. Ако под кесаревим будеш подразумевао уопште све неопходне и суштинске поретке земаљског живота, а под Божијим – све поретке Богом установљене Цркве, проистећи ће да су сви путеви нашег живота препуни начинима за спасење. Једино буди пажљив! Користи се свиме, и свагда делај саобразно са вољом Божијом, онако како Бог од тебе хоће, па ће спасење бити у твојим рукама. Моћи ћеш да доспеш дотле да сваки твој корак буде дело угодно Богу. Услед тога ће сваки твој корак бити подвиг ка спасењу. Пут спасења јесте хођење путем воље Божије. Ходи у присуству Божијем. Пази, расуђуј и, не жалећи себе, одмах приступај делу на које ти у том тренутку буде указивала савест.

НЕДЕЉА ТРИНАЕСТА ПО ДУХОВИМА

Марија је добар део изабрала (Лк.10,42). Успење Мајке Божије представља добар крај тога избора. Сам Спаситељ је при Њеном успењу у своје руке примио њену душу. Тога су се удостојили и многи свети. У разним облицима и степенима, исто доживљавају и сви који изабирају добар део. У тренутку избора надом се назире крај. Он се у извесном степену предосећа. Након тога, труд, борбе и самопринуђавања делимично помрачују изабрани пут. Ипак, као звезда водиља – остаје добри крај доброг дела. Он личи на ватру која у даљини светлуца путнику кога је на путу задесио мрак. Нада је подстицај снаге и поткрепљење трпљења и постојаности у започетом. Она сама јача вером. Вером се прави избор, надом се истрајава у избору, а трпљењем се долази до доброг краја.