Слово о молитви, обоготворујућој врлини, која у себи садржи и све остале врлине 7

Један стари монах, подвижник умно-срдачне молитве, говорио је следеће:

„Нипошто не смемо пропуштати молитву и морамо је изговарати кад год се за то укаже прилика. Наш ум не сме блудети по 
 испразности. Посредством молитве, ум ће се успокојити, укрепити и обрадовати. Слично као дечица која читавог дана трче, вичу, играју се и ударају једно друго. Међутим, оно што их крепи и што их радује јесте вече, кад се нађу уз своју мајчицу. Такав је и људски ум. Нека не јури за испразношћу. Нека се посвети молитви.”

***

Један старац је рекао: „Слушај, благословена душо. Слово о молитви никад се не може исцрпети, као што се не може исцрпети ни молитва. Она је беседа са Богом. Не могу да ти искажем шта осећа човек који се моли. Једна ствар се мора знати: душа хришћанина жели непрестано да се моли. Завршава се славословље а почиње прозба. Завршава се прозба а почиње мољење, па све испочетка. Човек који се моли, сети се свакога од заблуделе браће и свакодневно преклиње Бога да их просветли и помилује, како би пронашли пут спасења.”

***

Отац Мина, духовник из Мавровуније који се подвизавао у скиту Свете Ане, свакодневно је одлазио у каливијску капелу и читао све каноне који се налазе у Часослову. Почев од молебног канона па до икоса Часном Крсту и до шестог византијског часа (односно до поноћи по световном рачунању). Никад га нису видели уморног. Његова душа подсећала је на дрво засађено крај извора воде (Пс 1, 3).