Свакодневица. Колотечина. Све је као и обично.
Телефонски позив. Молба да дођем на одељење интензивне неге.
Крштење детета.
Мама – акушер-гинеколог у невеликом селу једног из округа наше области. Разговор је кренуо у колима.
– Шта кажу лекари?
– Дете се налази на граници између живота и смрти. Све се
десило изненада. Симптоми нису јасни. Нема дијагнозе. Његова судбина је у
Божијим рукама.
– Има ли цркве у вашем селу? Посећујете ли је?
– Цркве има, али ја у њу не идем. Мене цело село познаје.
Нарочито жене. Дешавало се да зађем у наш храм, а све жене крену да ме прате:
те какву сам свећу узела, те коме ћу је запалити. Живцирам се. Идем у другу
цркву. У граду.
– Дуго радите у дому здравља?
– Дуго, почела сам одмах после факултета. Познајем скоро све
овдашње породице. Знам која има каквог мужа, децу, са каквим се проблемима
сусреће, колико је абортуса извршила.
– А да ли сте сами спроводили абортусе? – питао сам
директно.
– Не. Има већ три године како сам престала. Доста је било.
Ја то више не радим, али сам принуђена да их шаљем у градску болницу, – поникла
је главом и окренула се ка прозору.
– Ни лекове у том циљу не преписујете?
– Ни њих.
Ту сам се ја помало осоколио. Та жена је једини гинеколог у
целом округу са неколико хиљада насеља, која је сакупила храбрости да престане
да ради абортусе. Цена те одлуке је висока. Нећеш добити ни диплому, нити проћи
стажирање ако не направиш ниједан абортус. Стога се сваки медицински радник у области
гинекологије неизбежно суочава са гласом своје савести. Апсолутна већина њих –
дезавуираних на медицинском факултету од стране њихових професора који су
поникли у комунизму где је све врвело од абортуса – просто ућуткују тај глас у
себи када својим очима угледају абортирано дете током операције. Како године
пролазе, њихове душе се покривају леденом опном цинизма и срца таквих
гинеколога, која су некад осећала живот у мајчинским утробама, постају
безосећајна попут камена.
Моја сапутница је била изузетак од тог општег правила. Она
је одлучно, упркос мишљењу колега и медицинске јавности, пробудила у себи
остатке савести и ослободила се из те ђавољске замке. Такви, као она, су узели
подвиг на себе. Они су хероји нашег доба. Хтео сам да се исправим у став мирно
и затегнем горње дугме на оковратнику.
– А хормоналну контрацепцију такође не преписујете?
– То преписујем. А шта је у томе лоше? Она спутава
овулацију. До зачећа не долази. То је и у упутству за лек написано, – уверено
је одговорила.
Нажалост, на читавом свету не постоји хормонална
контрацепција која би могла у потпуности да заустави овулацију. То је апсурд.
Како би жена елиминисала овулацију и обманула своју Богом даровану природу, она
треба да прими огромну количину хормона, што би изазвало озбиљне проблеме у
њеном организму. На пример, увелико би почеле да јој расту длаке на лицу, као
код мушкараца, и друго. Не постоји хормонална контрацепција без абортивног
ефекта. Иако чак и на кутијама лекова може писати супротно. То је лаж и
маркетинг глобалних фармацеутских компанија. Цела истина о хормоналној
контрацепцији се може наћи на медицинском сајту: http://contracepcia.com/, са
којим сам упознао несрећног гинеколога.
Бедна жена је седела погнуте главе у шоку од тих података. У
души се мучи савест, у очима сузе покајања, а речи пуне разочарања.
Ћутали смо.
– Каквим именом ћемо крстити дете? – упитао сам,
разумевајући да је неопходно да пожуримо у ургентни центар.
– Молим?.. Име? – ослободила се својих тешких мисли и
оживела. – Оче, сами изаберите.
«Ето, опет… – помислио сам. – Опет на мене пребацују
одговорност». Већ сам једанпут изабрао име за крштење детета у ургентном.
– Не, ја то не могу, ви сте мајка, – рекао сам одлучно.
– Оче, инсистирам, – рекла је докторка још одлучније и њен
сурови поглед ми је ставио до знања да би било бескорисно спорити даље.
Претпостављам да је тиме што је препустила свештенику да изабере име детету
хтела да покаже скрушење пред Богом и да на свој начин посвети свог малишана
Свевишњем.
– У реду. Хајде онда да га назовему по свецу. Кога данас
Црква прославља? – ушао сам у православни календар на телефону. – Аха. Ето, на
пример, Великомученик Теодор Стратилат. Слажете се?
– Да, слажем се, – потврдила је тужна мајка, док смо се пели
на спрат где се налази интензивна нега.
Потом су уследиле честе исповести, сузе и причешћивање
Светим Тајнама, усрдно посећивање богослужења у нашој болничкој капели, стални
записи за проскомидију о тешко болесном дечаку Теодору, њено усредсређено
молитвено лице. Она је свог дечака измолила од Бога.
До тог тренутка су Феђу већ превели из интензивне неге у
болничку собу. Истини за вољу, дијагнозу још нису поставили. Посећивао сам их
неколико пута, причешћивао дечака. Очекивало се дуго лечење, али опасности по
живот више није било. Почели су да се опорављају.
А потом су нестали.
«Слава Господу! Значи пустили су их из болнице», – схватио
сам и изнова се порадовао великом човекољубљу Божијем!
Свештеник Јарослав Драгун
С руског Александар Ђокић
Нема коментара:
Постави коментар