11111111111111

понедељак, 02. јул 2018.

Зашто Украјини није потребна аутокефалност – пример Пољске


Аутокефалност Пољске Православне Цркве, коју данас за пример узимају поборници украјинске аутокефалије, резултирала је страшним прогонима православаца у Пољској.

Недавно, 22. јуна, навршило се 70 година од тренутка када је Пољској Православној Цркви дарована аутокефалност. Делегација Пољске Цркве на челу са архиепископом Белостокским и Белским Тимотејем се, 1948. године, обратила Руској Православној Цркви са молбом о оснивању канонске аутокефалне Православне Цркве на територији пољске државе. Као резултат тих залагања потписан је «Акт о поновном обједињењу Пољске Цркве са Руском Православном Црквом и о даровању аутокефалије».

Вреди напоменути да је том акту претходила дуга и трагична историја, веома слична ономе што се сада дешава у Украјини. Ако би постојала некаква «реинкарнација» историјских догађаја, могло би се рећи да данашња Украјина иде истим путем као и Пољска пре 100 година. Упечатљива је сличност политике коју је према Православној Цркви водила тадашња пољска држава и политике коју данас воде украјинске власти.

Када је Пољска постала независна, њене власти су одлучиле да је на њеној територији недопустиво присуство црквене структуре повезане са Руском Православном Црквом. На пример, 1921. године, министар вера у пољској влади извесни Ратај, објаснио је православним епископима да Православље као вера може бити легално само у условима црквене аутокефалије.

Са своје стране, министар образовања Пољске је почетком 1923. године изјавио следеће: «Влада Пољске не може допустити да се Православном Црквом у Пољској управља ван њених граница. С те тачке гледишта, питање о аутокефалности је политичко питање... Зависност Православне Цркве у Пољској од власти Московског Патријарха једнака је подчињењу руским властима, што пољска влада не може допустити.» Зар та реторика не подсећа на данашњу Украјину у којој председник Порошенко изјављује да је независној Украјини потребна независна црква?

Изасланик пољске владе Јодко, посетио је Турску 1920. године, у циљу разјашњења питања о подчињењу Пољске Цркве Константинопољском Патријархату. Фанариоти су, судећи по неким изворима, позитивно одговорили на ту молбу. Интересантно је да су фанариоти у преписци са представником Руске цркве, архиепископом Анастасијем (Грибановским), слали гаранције да «он нема разлога да се узнемирава у вези са било каквом одлуком, која би била неприхватљива за Русију».

Како је могуће овде не застати и подсетити се изјаве савременог представника Константинипоља, архиепископа Јова (Гечија), који је у августу 2016. године рекао да Фанар неће стварати паралелну црквену јурисдикцију у Украјини. Сетимо се и речи утицајног свештеника истог Патријархата, Александра (Карлуцоса), који је уверавао да Константинопољ као Мајку Цркву на подручју Украјине признаје једино Руску Православну Цркву.

У августу 1921. године, пољска влада је водила преговоре са Руском Црквом о даровању аутокефалије Пољској Цркви. Као гест добре воље руски патријарх Тихон дао је Пољској Цркви широку аутономију. По његовом мишљењу, нису се стекли услови за пуну аутокефалност из разлога што Пољска није православна држава, а даривати аутокефалију некој националој мањини би било, у најмању руку, чудно. У сваком случају, поглавар Руске Цркве није одбијао могућност разматрања тог питања, али је настојао на томе да аутокефалија треба да буде дарована канонским путем, а не под притиском политичара.

Патријарх Тихон је 1922. године био ухапшен од стране комуниста и дијалог је прекинут, а пољски архијереји нису имали довољно стрпљења да обнове преговоре под бољим условима. У мају исте године, «Варшавски сабор» који се састојао из свега три епископа објавио је аутокефалност Пољске Цркве. Сви архијереји који нису били сагласни са том политиком били су принуђени да напусте Пољску. Стога је ову одлуку пољско свештенство донело без било какве опозиције.


Константинопољски патријарх Григорије VII је 1924. године подписао Томос № 4588 о даровању аутокефалије Пољској Цркви. Званични повод за ову контроверзну одлуку била је жеља да се помогне православцима у Пољској, али архиви сведоче о великој новчаној «благодарности» пољске владе упућеној цариградском патријарху у износу од 12 хиљада британских фунти. Ипак, патријарх Григорије није успео да се окористи овим средствима јер је убрзо затим преминуо.

Украјински поборници аутокефалности из неког разлога представљају пољски сценарио као нешто што треба узети за пример, као прецедент на који се може позивати у тражењу аутокефалије за Православну Цркву у Украјини. Мада, постоји одређена доза ироније у томе што се украјински аутокефалисти позивају на Пољску. Та идеална слика у којој пољске власти «спасавају» православце од «империјалне» Моксве и живе у «слози» са Украјинцима је демантована суровом реалношћу пољске «пацификације» и «реституције». Како се испоставило, аутокефалија је била пуки инструмент за уништење Православља у Пољској.

Пољске власти уопште нису тражиле независност православних епархија како би их начинили равноправним члановима пољског друштва, или како се то данас каже, како би спровели «реинтеграцију». Украјински историчар и публициста Јарослав Грицак пише: «Уместо да нађе заједнички језик са Украјинцима, тиме демонстрирајући преимућство демократије и да их подстакне да узму активну улогу у пољској држави, пољска влада је непрестано прибегавала репресији.» А пољски публициста Збигњев Залуски примећује: «Пољска између два светска рата никада није била интегрисана држава. Увек је постојала Пољска "А" и Пољска "Б"».

У трећој и четвртој деценији прошлог века, у Пољској је била уништена трећина православних храмова, између осталих и монументални храм Александра Невског у Варшави, док је знатан број цркава предат на коришћење католичкој цркви. Државни чиновници су спроводили политику «полонизације», приморавали су православне свештенике да користе пољски језик у богослужењу и при обраћању пастви. Посебно је за православце било тешко стање у Холмској и Подлашкој области на данашњем истоку Пољске. Мало боље им је било у Волинској области у данашњој западној Украјини, али само зато што Пољска тамо није успела да спроведе намерене процесе јер је избио Други светски рат.

Зарад прегледности, осврнимо се на званичну статистику Лублинске области тог времена која сведочи да је 145 православних храмова предато католичкој цркви, до краја 1930. године. Од тог броја, њих 122 су предати католицима услед «стихијне реституције», коју је на своју руку спровело римокатоличко свештенство, потпомогнуто локалним становништвом. Док је 23 храма, које су пољске власти означиле као сувишне, било срушено. И ту је реч само о једној области.


Варшавски комитет за питања националних мањина (који подсећа на Одељење за верска и мањинска питања украјинског Министарства културе) је 1935. године расписао конкурс за «полонизацију» Православне Цркве. Синод Пољске Православне Цркве је, 17. октобра 1936. године, донео решење о превођењу литургије на пољски језик. Пољске власти су истовремено одлучиле да затворе православну богословију у Кременцу, која је била једина образовна институција за православно свештенство у целој Волинској области.

Чак је и војска била укључена у процес асимилације православаца. Пољски министар војни, Тадеуш Каспжицки, је на састанку вишег командног кадра, 1936. године, изјавио да пољска држава треба да тежи «подчињењу одређених конфесија асимилационом утицају пољске културе». У децембру исте године у Лублинској и Волинској области основан је Координациони комитет на челу са генералом Мечиславом Сморавинским. Његов задатак је био спровођење кампање покатоличења православаца. Одлуке тог комитета су биле обавезујуће за све месне органе власти.

У Волинској области том «мисионарском» делатношћу су се занимали такозвани «Корпуси заштите пограничних области – КОП». У Холмској и Подлашкој области, представник горепоменутог комитета је био генерал Брунон Олбрихт. Он је издавао директиве које су се односиле на период који је обухватао дуги низ година. Међу њима су: припрема јавног мњења кроз медије (у штампи су објављивани чланци о украјинској претњи, у којима је Православна Црква била оптуживана и за украинизацију и русификацију), формирање месних већа (сличних украјинским сеоским референдумима за прелазак под јурисдикцију неканонског кијевског патријархата), која су изгласавала «ликвидације» православних храмова. Пољски чиновници су на располагању имали разне репресивне мере – хапшења, глобе, отпуштања с посла...

У исто време када су комунисти уништавали православне храмове у Русији, Пољаци су једнако поступали на својој територији. Узмимо за пример храм у селу Межлесју, Белског округа: «Ујутру у 7 часова, у село су се на 8 камиона довезли пољски полицајци и радници. Полицајци су гуменим пендрецима растерали народ и формирали обруч око цркве. Командир Војт је почео да тражи свештеника који се скрио у другом селу. Радници су кренули да руше кров, да ломе и избацују из цркве иконе и иконостас. Око поднева успели су да обруше велико кубе, а потом су тестерама резали зидове, свезивали их конопцима и рушили. Негде око 3 часа изјутра, након што су завршили своју каиновску работу, полиција и радници су напустили село.» Замените неке речи и пред очима ће вам се указати сцене рушења цркава од стране комуниста.

То се никако не може назвати успехом црквене дипломатије Константинопољског Патријархата. Уопште, треба констатовати да Фанар никада и није осећао важност историјског момента и површно је оцењивао разне догађаје у многим сложеним ситуацијама. Можемо се присетити како је цариградски патријарх Григорије подржавао руске «обновљенце» и позивао патријарха Тихона да остави патријаршијски престо. И све то у периоду када је Руска Црква преживљавала најсуровије прогоне и када јој је, као никада пре, била потребна подршка!

Тешко је рећи шта би било да су пољске владике сачекале са проглашењем аутокефалности. Али постоје мишљења да догађаји не би кренули тако деструктивним путем. По речима архиепископа Пекиншког Инокентија (Фигуровског), да су пољски епископи били сложни са руским архијерејима и да су се ослонили на Руски Загранични Синод, тада би Црква заједничким напорима могла да се супротстави прогонима којима је било подвргнуто православно становништво Пољске, али и да се успротиви уништењу саборног храма Александра Невског у Варшави.

Данас је иста ситуација – Цариград не види целу слику, не види да украјинске власти само користе тему аутокефалности како би задовољиле личне интересе, а не интересе обичних верника. Наравно, лако је рекламирати се као «позитиван лик», користећи се популистичким методама. Кобајаги подарити Украјинцима, које мучи раскол, светлост истине и јединства. Све то лепо звучи, али зар историја није доказала да се непромишљени кораци увек заврше лоше?


Зар фанариоти не разумеју да ће се све завршити коначним конзервирањем раздора унутар украјинског Православља? И то је најбоља варијанта. А најгора, која је прилично реална, се своди на легализацију непризнате украјинске цркве што ће довести до тоталне дискриминације милиона других Украјинаца, које већ оптужују да су «агенти Кремља» и «москали». И то се неће битно разликовати од пољске «пацификације».

Можемо додати да се сада не ради о насилном покатоличењу православаца. Али какве то везе има ако се украјинске власти буду служиле истим методама против милиона православаца? Циљ не оправдава таква средства, ма шта ко рекао. Да ли ће историја икада научити оне, који покушавају да управљају судбином Украјинаца, да никада уз помоћ насиља не треба давати једнима, а узимати од других?

Алексеј Смирнов
С руског Александар Ђокић 
Православие.ру

Нема коментара:

Постави коментар