11111111111111

понедељак, 02. јул 2018.

ЦРКВА ЈЕ ТЕЛО ХРИСТОВО


„И Он (Христос) је глава тијела Цркве“ (Кол. 1, 18) „која је тијело његово, пуноћа Онога који све испуњава у свему“ (Ефес. 1, 23).

Више пута у Светом Писму Црква се назива Телом Христовим. „Сада се радујем својим страдањима за вас… за тијело његово, које
је Црква“ (Кол. 1, 24), пише о себи апостол Павле.

Апостоли, пророци, јеванђелисти, пастири и учитељи, каже управо он, дати су од Христа „за дјело служења, за сазидање тијела Христова“(Ефес. 4:11-12).

У исто време у Тело и Крв Христову преображавају се хлеб и вино кроз Божанску Литургију и верници се њима причешћују. Тако је одредио Сам Христос, који је причестио Своје апостоле на Тајној Вечери уз речи „узмите, једите, ово је тијело моје; пијте из ње сви, јер ово је крв моја Новога завјета“ (Мат. 26, 26-28).

А како истовремено Тело Христово јесу и Црква и Свете Тајне?

Верници су и сами удови Тела Христовог – Цркве и причешћују се Телом Христовим кроз Свете Тајне?

И у једној и у другој ситуацији назив „Тело Христово“ не користи се у преносном, него у најдословнијем значењу ове речи. Ми верујемо да Свете Тајне, задржавајући облик хлеба и вина, јесу истинско Тело и истинска Крв Христова. Исто тако верујемо и исповедамо да је Христос Син Бога ЖивоГа, дошавши у свет да спасе грешне, постао прави човек и да је плот Његова, коју прими од Дјеве Марије, била права људска плот; да је телом и душом Христос био истински човек, у свему сличан осталима, осим греха, остајући у исто време истински Бог. Божанска природа се није умањила и изменила код Сина Божијег приликом Његовог оваплоћења, као што се тада није изменила ни људска природа, него је у потпуности задржала све своје људске особине.

Непроменљиво и несливено, заувек, „неодвојиво и неразлучиво“ сјединили су се у Једној Личности Господа Исуса Христа Божанство и човечанство.

Очовечио се Син Божији да би људе учинио причасницима Божанске природе (2. Пет. 1, 4), да би човека који паде у грех и смрт ослободио од њих и учинио бесмртним.

Сједињујући се са Христом, ми прихватамо Божанску благодат, која даје људској природи снагу за победу над грехом и смрћу. Господ Исус Христос је Својим учењем показао људима пут победе над грехом и даровао им живот вечни, чинећи их, Васкрсењем Својим, учесницима вечног Царства Његовог. Да би прихватили од Њега ту божанску благодат, неопходан је најприснији однос са Њим. Привлачећи све Себи Божанском љубављу и сједињујући их са Собом, Господ међусобно сједини оне који га заволеше и који му приђоше, сјединивши их у Јединствену Цркву.

Црква је јединство у Христу, најтешње сједињавање са Христом свих који искрено верују у Њега и воле Га и сједињавање свих њих кроз Христа.

Црква је сачињена од њеног земаљског и небеског дела.

Син Божији је дошао на земљу и оваплотио се да би узнео човека на небо, поново га учинио становником раја, вративши му првобитно стање безгрешности и чистоте, и сјединио га са Собом.

То се дешава деловањем благодати Божије, која се даје кроз Цркву, али захтева и напор самог човека. Бог спасава Своју палу творевину Својом љубављу према Њој, али је неопходна и љубав човека према Своме Творцу, без које се он не може спасити. Тежећи Богу и придружујући му се својом смерном љубављу, људска душа добија снагу која је очишћава од грехова и ојачава за борбу против греха до потпуне победе.

У тој борби учествује и тело, које је сада пребивалиште и оруђе греха, али је предодређено да буде оруђе истине и сасуд светости.

Бог је створио човека удахнувши богоподобни дах у одуховљено тело које Он најпре начини од земље. Тело је требало да буде оруђе Богу послушног духа. Кроз њега дух људски себе пројављује у материјалном свету. Дух преко тела и његових појединих делова показује своје особине и квалитете, које му је Бог дао, као Својој слици, због чега и тело, као пројављивање слике Божије јесте и назива се „по лику Божијем створена наша лепота“ (стихира на опелу).

Када су првостворени људи духом отпали од Свога Творца, тело, које је до тада покорно духу преко душе примало његове заповести, престало је да му се потчињава и настојало је да господари над њим. Уместо Закона Божијег у човеку је почео да влада закон плоти.

Грех, који је одсекао човека од извора живота – Бога, расцепио је исто тако и самог човека. Нарушено је јединство његовог духа, душе и тела, смрт је ушла у њега. Душа, која се није напајала соковима живота, није могла да их преноси телу. Тело је постало пропадљиво, патња је постала усуд духа.

Христос је дошао на земљу да поново васпостави икону (човека, прим. прир.) и да му врати јединство са Оним, Чија је он слика. Сједињујући га са Собом, Бог обнавља човека у првобитној доброти/красоти, у свој њеној пуноти.

Пружајући благодат и освећење духу, Христос исто тако очишћује, ојачава, исцељује и освећује душу и тело.

„А ко се сједини са Господом, један је дух с Њиме“ (1. Кор. 6, 17).

А тело човека који се сјединио са Господом треба да буде оруђе Господње, да служи испуњавању Његове воље и да постане део Тела Христовог.

За потпуно освећење човека тело слуге Господњег мора се сјединити са Телом Христовим и то се догађа у Тајни Светог Причешћа. Истинско Тело и истинска Крв Христова које примамо постају део великога Тела Христовог.

Наравно, за јединство са Христом није довољно само сједињавање нашег тела са Телом Христовим. Кушање Тела Христовог постаје благотворно када духом тежимо Њему и сједињујемо се са Њим. Прихватање Тела Христовог, уз окретање духовно од Њега, налик је на приступање Христу оних који су Га тукли, и вређали и распели. Њихово приступање Христу не послужи им на спасење и исцелење, него на осуду.

А они који се причешћују са страхом Божијим, љубављу и спремношћу да се жртвују ради служења Њему, тесно се сједињују са Њим и постају оруђе Његове Божанске воље.

„Који једе моје тијело и пије моју крв у мени пребива и ја у њему“, рече Господ (Јн. 6, 56).

Сједињујући се са Васкрслим Господом и кроз Њега са читавом Вечнопостојећом Тројицом, човек из Ње црпе снагу за вечни живот и сам постаје бесмртан.

„Као што мене посла живи Отац, и као што Ја живим због Оца, и онај који једе мене и он ће живјети због Мене“ (Јн. 6, 57).

Сви који верују у Христа и са Њим се сједињују предавањем Њему и прихватањем Благодати Божије заједно чине Цркву Христову, чија је Глава Сам Христос, а они који у Њу ступају су Њени удови.

Христос, невидљив за телесно око, пројављује Себе на земљи очигледно кроз Своју Цркву, као што невидљиви дух људски пројављује себе кроз тело. Црква јесте Тело Христово, како због тога што су делови њени сједињени са Христом кроз Његове Божанске Тајне, тако и због тога што кроз Њу Христос делује у свету.

Ми се причешћујемо Телом и Крвљу Христовим (у Светим Тајнама), да бисмо сами били удови Тела Христовог (Цркве).

То се не догађа одмах. Потпуно пребивање у Цркви већ је стање победе над грехом и савршеног очишћења од њега. Све грешно у одређеној мери нас удаљује из Цркве и од Цркве; ето зашто се над сваким који се каје у молитви приликом исповести изговара „измири, присаједини га светој Твојој Цркви“. Хришћанин се кроз покајање очишћује, најтешње се повезује са Христом у причешћивању Светим Тајнама, али потом га опет попада прашина греха и удаљава га од Христа и Цркве, због чега су поново потребни покајање и причешћивање.

Све док се не оконча човеков живот земни, до самог изласка душе из тела, наставља се у њему борба између греха и истине. Ма колико узвишено, духовно или морално стање неко постигао, могуће је да постепено или пак, нагло, дубоко пропадне у бездан греха. Зато је свакоме неопходно причешћивање Светим Телом и Крвљу Христовом, које ојачава наше општење са Њим и орошава живоносним струјама Благодати Светога Духа, који теку по Телу Цркве. Колико је важно причешћивање Светим Тајнама показује житије преподобног Онуфрија Великог, коме су, као и другима испосницима који су пребивали у тој пустињи, анђели доносили Свето Причешће; преподобне Марије Египатске, чија је последња жеља, после много година испосничког живота, била да прими Свете Тајне; преподобног Саватија Соловјецког и мноштва других. Па не рече узалуд Господ: „Заиста, заиста вам кажем, ако не једете тијело Сина Човјечијега и не пијете крви Његове, немате живота у себи“ (Јн. 6, 53).

Причешћивање Телом и Крвљу Христовом је примање у себе васкрслог Христа, победника над смрћу, Који дарује, онима који су са Њим, победу над грехом и смрћу.

Чувајући у себи благодатни дар Причешћа, имамо залог и зачетак вечног блаженог живота душе и тела.

До самог „Дана Христовог“, Његовог другог доласка и Суда читавом свету, настављаће се борба греха са истином, како у сваком појединцу, тако и у читавом човечанству.

Црква земаљска окупља све који се препородише кроз Крштење, који понеше крст борбе против греха и кренуше за оним што утемељи подвиг те борбе – Христом. Божанска Евхаристија, приношење бескрвне жртве и причешће њоме, освећује и ојачава њене учеснике, чини оне који кушају Тело и Крв Христову истинским удовима Тела Његове Цркве. Али тек у смрти човек се одређује, да ли је остао заиста део Тела Христовог до свога последњег уздаха или је пак у њему тријумфовао грех и прогнао благодат коју доби у Светим Тајнама и која га је повезивала са Христом.

Који се упокоји у благодати као члан Цркве земаљске, из земаљске Цркве прелази у небеску, а онај који отпадне од земаљске неће ући у небеску, јер земни део Цркве је пут у небеску.

Што се више човек налази под деловањем благодати Причешћа и што је тешње сједињен са Христом, то ће више уживати у општењу са Христом и у Његовом будућем Царству.

А пошто грех у људској души наставља да делује до смрти и човеково тело је изложено његовим последицама, носећи у себи семена болести и смрти, од којих ће се ослободити тек када се распадне по упокојењу човека и обнови се већ као слободно од њих у Општем васкрсењу. А који се сједини духом и телом са Христом у овоме животу, духом и телом биће са Њим и у животу који ће доћи. Благодатни зраци Животворних Тајни Тела и Крви Христове извор су наше вечне радости у општењу са Христом Васкрслим и осведочењу о Слави Његовој.

Управо те последице греха, који још није коначно прогнан из рода људског, делују не само у појединцима него се кроз њих пројављују и у земаљској активности читавих делова Цркве. Стално се појављују јереси, расколи, несугласице, које одвајају део верника. Неразумевање између помесних цркава или њихових делова од давнина је бринуло Цркву и стално се у богослужењу чују молитве да се оно прекине.

„Молимо Црквама једномислије“, „Црквама јединство“ (васкр. канон Тројич. гл. 8), „Заустави раздоре у Цркви“ (служба Арханђел. 8. новембра, 26. марта, 13. јула) и сличне молитве током векова упућује Православна Црква. Чак у Велику Суботу, пред плаштаницом, Црква позива: „Пренепорочна Чиста Дјево, која Живот роди, обуздај саблазни црквене и мир донеси као блага“ (крај 2. статије).

Тек кад се Христос појави на облацима, погажен ће бити кушач и нестаће све саблазни и искушења.

Тада ће се завршити борба између добра и зла, између живота и смрти, и Црква земаљска ће се улити у Цркву победоносну, у којој ће „бити Бог све у свему“ (1. Кор. 15, 28).

У будућем Царству Христовом више неће бити потребе за причешћивањем Телом и Крвљу Христовом, јер ће сви који су достојни бити у најблискијем општењу са Њим и наслађиваће се светлошћу вечитом Животворне Тројице, осећајући блаженство које се не може речима исказати нити схватити нашим слабим умом. Зато се после причешћивања Светим Тајнама Христовим иза Литургије, у олтару увек упућује молитва, која се пева у васкршње дане: „О, Пасхо велика и најсветија, Христе! О, Мудрости и Речи Божија и Сило! Удостој нас да се још присније причешћујемо Тобом у невечерњем дану Царства Твога. “

Свт. Јован Шангајски
Светосавље/Православие.ру

Нема коментара:

Постави коментар