Реаговање на „Досије – угрожено сакрално насљеђе –
девастација манастира Острог и Режевићи“, Побједа, 25, 26, 27, 28. и 29. јун
2018. г.
У Побједи је од 25. до 29. јуна 2018. године у пет наставака
и на пет новинских страница објављено штиво, чије се ауторство везује за др
Анастазију Мирановић, донедавну директорку Управе за заштиту културних добара,
а које је, у препознатљивом стилу приређивачице са иницијалима К. К. (по свему
судећи, ријеч је о новинарки која се у јавности често појављује под псевдонимом
Каћуша Крсмановић), насловљено као ,,Досије – угрожено сакрално насљеђе –
девастација Манастира Острог и Режевићи“.
Ни ово новинарско сочињеније приређивачице К.К. се не
разликује од њених ранијих једностраних и необјективних текстова о Митрополији
Црногорско Приморској или уопште о Српској Православној Цркви. У прилог тог
става говоре и наслови којим је К. К. у сарадњи са уредништвом Побједе опремила
предметно штиво: „Атак на културни идентитет“ (1); „Комисије правиле
извјештаје, а СПЦ рушила и дограђивала“ (2); „Амфилохијеви неимари не маре за
рјешења о забрани градње“ (3); „И у Режевићима градили и дозиђивали по свом
нахођењу“ (4) и „СПЦ у континуитету уништавала културну и историјску вриједност
заштићене баштине“ (5).
Из ових наслова сваки објективан човјек, који критички
размишља, може да закључи да се у овом случају не ради ни о новинарству, а ни о
истраживачком новинарству него је, и то треба поштено рећи, ријеч о класичном
примјеру једностране, агресивне и антицрквене пропаганде која се пласира под
видом новинарства. Не треба подсјећати да такав приступ нема додирних тачака са
етиком и новинарским кодексом. Управо се кроз овај „Досије“ може говорити о
девастацији новинарске етике! Једна од страних ријечи која се годинама највише
користи од дјелатника сличних К.К. јесте „девастација“ (у преводу, пустошење,
опустошење) и њоме, заправо, желе да кроз своју безбожну диоптрију прикажу живот
Митрополије Црногорско-Приморске и осталих православних епархија у Црној Гори
током претходне три деценије.
Они под „девастацијом“ (односно, пустошењем или опустошењем)
подразумијевају свеукупну духовну и градитељску обнову православних храмова и
манастира у Црној Гори у претходне три деценије. Интересантно, али за њих те
светиње нису биле девастиране, пустошене или опустпошене у времену социјализма
и владавине Комунистичке партије када су рушене, погањене, пљачкане,
обесвећиване, претваране у штале и јавне нужнике и када су заиста биле
опустошене.
Али, девастација је за њих обнова преко 600 православних
храмова и манастира који сијају као духовне звијезде православним вјерницима и
које су, као никада у историји, пуне вјерног народа, а посебно дјеце.
Послије читања пет наставака „Досијеа“ нисам стекао утисак
да презентовано и тако приређено и опремљено штиво може бити „Досије“ било
чега, а камоли ,,о девастацији Манастира Острог и Режевићи“. У најбољем
случају, пет великих „Побјединих“ страница приказаних као ,,Досије“ једино могу
бити исјечак или дјелић, и то најмањи дјелић, досијеа – хронике о духовној и
градитељској обнови Манастира Острога и Режевића и то из једног, нецрквеног
угла који је у супротности са основном намјеном тих манастира. Искрено, лично
бих био веома незадовољан да је свеукупна обнова Манастира Острога и Режевића –
духовна и градитељска нераздвојно – током претходних тридесетак година стала
само на пет Побјединих страница.
Не спорим да и тај дјелић хронике о духовној и градитељској
обнови Манастира Острога и Режевића, који је објављен у Побједи, може бити дио
правог и комплетног Досијеа. Зато Побједи, њеном уредништву и К.К. ваља и
захвалити, јер нам је документ на основу кога је настао дјелић Побјединог
досијеа до сада био непознат. Али, ипак су добрано обманули своје читаоце, јер
су један дио или дјелић, који је доживио правоснажни правни фијаско, а што је
прећутано, приказали као једину и неприкосновену истину о наводној
„девастацији“ два манастира у Црној Гори.
Било како било, разматрања Анастазије Мирановић, објављена
послије њеног разрешења са функције директорке Управе за заштиту културних
добара, заслужује одговор без обзира на острашћеност К.К. у њеном приређивачком
захвату. К.К. нас је обавијестила да је њен „Досије“ заправо ,,документ о
девастацији Манастира Острог и Режевићи“, који је Мирановићева ,,презентовала
прошле године“. Ипак смо као невољни конзументи пропагандно-антицрквеног штива
К.К. остали ускраћени за елементарне информације: коме је, гдје је и за какве
потребе презентован наведени документ? Вјероватно је то непознаница и за К.К.
Нису спорна поједина општа мјеста из предметног документа,
који је завриједио пажњу Побјединог уредништва. Није спорно да је ,,Европа
препознала значај и потребу очувања културних добара и унапређења ових
вриједности и низом препорука, конвенција, упутстава нормирала дату
административно-техничку, научну и правну проблематику“. Слажем се и са наводом
да је ,,Црна Гора потписница већине тих докумената“ и да је ,,донијела сет
закона којима штитимо наше културно насљеђе и културна добра ове државе“.
И, можда ће неупућенима у ову проблематику звучати необично,
слажем се и са наводом да ,,проблем настаје у имплементацији“. Зашто је проблем
у имплементацији? Зашто друге државе, па чак и оне из окружења, немају проблем
у имплементацији тих прописа као што их има Црна Гора? И у тим државама постоје
митрополије и епархије Српске Православне Цркве као што постоје у Црној Гори.
Неће бити да је проблем једино у Цркви која је створила и очувала Светиње које
данас, послије примарног – духовног, имају и секундарни – културни значај!
Црна Гора као држава, наравно, није могла да утиче на
садржај међународноправних аката о заштити културних добара. Али, држава Црна
Гора је без икакве сметње споља или изнутра, како се наводи, донијела „сет
закона“ о заштити културних добара и културног насљеђа. Нажалост, донијети су
закони који нису примјенљиви управо због недостатних стручних капацитета (на
примјер, данас је лакше добити неку гласовиту награду него конзерваторску
лиценцу од Министарства културе. Или, никоме данас јавно није доступан податак
ко све у Црној Гори има конзерваторску лиценцу и томе слично. На све то смо
благовремено указивали у јавној расправи приликом припреме Закона о заштити
културних добара. Управо због тога је Митрополија организовала и стручни
округли сто и објавила зборник „Црква, држава и културна добра“).
Даље, сваки правник зна да се, у случају појединачних
културних добара и по моделу који је примијењен у Црној Гори, правна заштита
над тачно одређеном покретном или непокретном ствари као будућим културним
добром у правном смислу ријечи не успоставља општом правном нормом из закона
или подзаконског акта него појединачном правном нормом из решења као управног,
односно појединачног правног акта. Општи правни акт – закон – није у оваквим
случајевима ништа друго до правни основ за доношење појединачног правног акта –
решења – којим се, заправо, једна ствар, покретна или непокретна, проглашава за
културно добро и над којом се успоставља државно-правни режим заштите који
подразумијева одређено ограничење, али не и одузимање својинских права власника
те ствари без обзира да ли се ради о физичком или правном лицу.
То је азбука споменичког права за коју, на жалост, многи још
увијек нису ни чули, а камоли да су је научили или, пак, примијенили! Мантрање
о наводној „девастацији културних добара“ је, одговорно тврдим, служило и служи
да се у институцијама културе – од Министарства, Управе и установа попут
Народног музеја и других – прикривају нерад, ненамјенско трошење буџетских
средстава и незаконито поступање и непоступање. И, посебно, пустошење и касе и
депоа! Цркви се, конкретно и највише Митрополији Црногорско Приморској, али и
другим вјерским заједницама, како се види из Мирановићкиног текста, замјера што
раде свој вјековни посао – граде, обнављају, уређују, чувају своје Светиње,
служе Божје службе у њима и дочекују хиљаде и хиљаде вјерника и поклоника.
Више пута сам нагласио да нико у Цркви нема проблем да
оствари сарадњу са надлежним државним органима по питању извођења радова на
Светињама које имају статус културног добра или раније споменика културе.
Почетком деведесетих година ХХ вијека (на примјер, за вријеме док се на челу
Републичког завода за заштиту споменика културе налазио проф. Александар
Чиликов) остваривана је коректна сарадња између те државне институције и
Митрополије, црквених општина и манастира. На почетку сваке године су, у домену
могућности, договаране приоритетне активности.
Али, све се промијенило када је струка обезвријеђена и када
су одговорни у институцијама споменичке заштите своје надлежности схватили на
негативан и погрешан начин. Нико, а посебно не К. К, данас неће да отвори питање
тешке и сурове девастације или опустошења тог органа за заштиту културних
добара. Зашто нема досијеа о томе колико је стручњака напустило Завод или
колико их је остало? С једне стране, непрестано се говори о културном богатству
Црне Горе, а с друге стране људи одлазе из тих институција из разних разлога.
Зашто се не отвори питање одговорности челних људи Министарства културе и
Управе за заштиту културних добара (до именовања Анастазије Мирановић) за скоро
милион евра потрошеног или, боље, поједеног новца за хонораре члановима тзв.
„Стручних тимова“, који су се бавили катастрофалним и неупотребљивим
Елаборатима у поступку тзв. ревалоризације културних добара?
Да ли је Митрополија било коме од тих „стручњака“, посебно
плаћених и добрано награђиваних о трошку грађана и поред својих високих плата и
привилегија, сметала да у Законом прописаном року од три године заврше поступак
тзв. ревалоризације културних добара? Зашто се против тих лица, од тадашњег
министра и његових помоћника и других чланова организоване криминалне групе, не
покрену кривичне пријаве због тога? Да ли се од Цркве очекује да их именује? Да
ли се причом о наводној ,,девастацији“ цркава и манастира скреће пажња са
похаре Народног музеја Црне Горе, али и других музејских установа широм Црне
Горе?
Наравно, најлакше је да се кривица свали на другога, а
посебно на Цркву и то се у Црној Гори ради већ годинама, али, мора се признати,
прилично неуспјешно, па такав приступ има само контраефекат. Прво, у то нико
озбиљан не вјерује. Друго, православне цркве и манастири су из дана у дан све
пунији вјерног народа. У Побјединим наставцима „Досијеа“ се на више мјеста
наводе „предузете активности“ у вези Манастира Острог и Режевићи и то од
„стручних тимова“ и инспектора за културна добра, а посебно се наводе бројни
покренути прекршајни и кривични поступци против Митрополије као правног лица и
Митрополита г. Амфилохија као одговорног лица у правном лицу у 2014. и 2015.
години.
Али, прескочена је поражавајућа истина: ниједан прекршајни
или кривични поступак није окончан осуђујућом пресудом против Митрополије и
Митрополита г. Амфилохија. Кривичне пријаве су одбачене као неосноване од
стране Тужилаштва, а прекршајни поступци су завршени са потпуним правничким
фијаском Управе за инспекцијске послове због катастрофалног нерада Управе за
заштиту културних добара!
Било би смисленије да је Побједа о томе направила досије!
Или, можда, досије о девастацији ћириличног писма у Побједи! Више је него
смијешан навод у ,,Досијеу” да ,,већинским дијелом сакралних културних добара
ове државе управљају субјекти који су регистровани ван њених граница“, па је та
,,чињеница“, гле чуда, једини проблем ,,у адекватном спровођењу правних радњи
којима би се процесуирале непримјерене интервенције на одређеним културним
добрима“.
Прво, због нерада Министарства културе и Управе за заштиту
културних добара, Црна Гора је 2013. године остала без културних добара у
правном смислу ријечи и о томе постоје правоснажне пресуде. Друго, ако је ријеч
о ,,субјектима који су регистровани ван граница Црне Горе“ онда се питамо како
су против таквих субјеката, који наводно нису регистровани у Црној Гори,
подносили кривичне и прекршајне пријаве? Треће, никада ниједан суд у Црној Гори
није стао на становиште које се износи од неправника у ,,Досијеу“, јер само
неправници могу да саопштавају такве глупости.
Суштина је у сљедећем: споменицима културе, који су тај
статус стекли решењима која су донијета прије више деценија је 2010. године, на
основу члана 142 Закона о заштити културних добара, признат статус културног
добра и продужена им је правна заштита кроз та решења за период од три године
од дана ступања тог закона на снагу, тј. до завршетка њихове ревалоризације у
року од три године.
Ревалоризација као важан друштвени посао, који је био
повјерен Управи за заштиту културних добара и Министарству културе, није
завршена у прописаном року и тако се дошло до тога да су ранији споменици
културе изгубили правни статус културних добара, а тиме и правну заштиту као
културна добра. Осим тога, у тим решењима нису одређене заштићене околине
непокретних и покретних културних добара. И, на крају, логичко питање: ако су
црквена добра попут Острога и Режевића тако и толико девастирана, опустошена и
уништена, како се тврди у ,,Досијеу“, како их и даље третирају као ,,културна
добра“?
Не могу, а да не закључим, да циљ оваквих и сличних текстова
није у функцији заштите културних добара и свеукупног културног насљеђа у Црној
Гори. На такав начин се не доприноси заштити културног покретног и непокретног
насљеђа. Такође, ни медијском лармом се не може прикрити, а ни амнестирати
(не)поступање појединих државних органа и службених лица у њима. Јавни интерес
у погледу заштите културних добара се не може, како неки мисли, остваривати
тако да се вјековним ствараоцима и чуварима светиња које, послије духовног,
имају и културни значај, онемогућава њихова мисија.
Одговорно тврдим да у архиви Митрополије постоји више
стотина дописа Митрополије који су, током претходних деценија, упућивани у
Завод за заштиту споменика културе, а потом и у Управу за заштиту културних
добара. На један дио је одговорено, а на највећи број никада!
Црква је била, јесте, а и биће отворена за стручну и
закониту сарадњу са надлежним државним органима. Министарство културе и Управа
за заштиту културних добара, као и друге државне институције које су надлежне у
остваривању заштите културних добара, не могу бити у функцији било које
идеологије него се искључиво морају кретати у оквирима заштитарске струке и
важећих прописа.
Извор: Портал Аналитика/Митрополија црногорско-приморкска
Нема коментара:
Постави коментар