11111111111111

уторак, 19. јун 2018.

Дух молитве почетника


Овде износимо учење о томе каква је молитва својствена почетнику који је тек почео да иде ка Господу путем покајања. Основне мисли изнели смо засебно, са циљем да се на њих при читању обрати већа
пажња, а и да се лакше запамте. Читање ових мисли напаја ум истином, а срце смирењем, и зато може да даје души одговарајуће смернице у њеном молитвеном подвигу и послужи као припремно занимање за такав подвиг.

1. Молитва је узношење наших мољења Богу.

2. Основа молитве садржана је у томе да човек јесте пало биће. Он тежи да добије оно блаженство које је имао па изгубио – зато се и моли.

3. Пристаниште молитве је у великој милости Божијој према људском роду. Син Божији је ради нашег спасења принео себе своме Оцу као жртву милости и помирења: на тој основи, ако желиш да се предаш молитви, одбаци сумњу и дводушност.[1] Не реци сам себи: „Грешник сам; зар ће ме Бог услишити?“ Ако си грешник, онда се управо на тебе и односе утешене Спаситељеве речи: Нисам дошао да зовем праведнике но грјешнике на покајање.[2]

4. Припреме за молитву су: полугладан стомак, одсецање брига мачем вере, искрено праштање свих увреда, благодарење Богу за све невоље у животу, удаљавање од себе расејаности и маштања, побожни страх, као нешто што је човеку тако својствено да има када му, по неизрецивој доброти Творца према творевини, буде допуштено да разговара са својим Творцем.

5. Прве Спаситељеве речи палом човечанству биле су: Покајте се, јер се приближило Царство небеско.[3] Зато, док не уђеш у то Царство, куцај на његова врата покајањем и молитвом.

6. Истинска молитва је глас истинског покајања. Када молитва није жива зато што у себи нема покајање, тада она не испуњава своје одређење, тада Бог не мари за њу. Он неће одбацити дух скрушен, срце скрушено и унижено.[4]

7. Спаситељ света назива блаженим сиромашне духом, то јест оне који мисле да су управо они најнижи, да су пала бића, и да су овде, на земљи, у изгнанству, изван своје истинске отаџбине – неба. Блажени сиромашни духом који се моле потпуно свесни свог сиромаштва, јер је њихово Царство небеско.[5] Блажени који плачу у својим молитвама од осећања свог сиромаштва, јер ће се утешити[6] благодатном утехом Светог Духа, која се састоји у Христовом миру и у љубави у Христу према свима ближњима. Тада нико од ближњих, ни најљући непријатељ, није искључен из загрљаја љубави тога који се моли; тада тај који се моли бива помирен са свим најтежим приликама земаљског живота.

8. Учећи нас да се молимо, Господ чини да душа која се моли постане слична удовици: супарник је вређа, и она упорно долази непристраном, праведном судији да је одбрани.[7] Не удаљавај расположење своје душе од ове сличности. Нека твоја молитва буде упорно жаљење на грех који над тобом врши насиље. Удуби се у себе, расеци себе пажљивом молитвом,и видећеш да и ти живиш као удовац у поменутом смислу пред Христом, а све због греха, твог непријатеља који живи у теби и изазива у теби унутрашњу борбу и мучење, и чините туђим Богу.

9. „Сав дан,“ – говори о себи Давид – „сав дан земаљског живота – постиђен ходих[8]; проводих га у блаженом жаљењу због својих грехова и недостатака – јер се слабине моје напунише поругама, и нема исцељења телу моме.[9] Слабинама је названо идење путем земаљског живота а телом човеково морално стање. На сваком кораку све људе на том путу дочекује бројно камење спотицања; морално стање људи не може се излечити никаквим сопственим средствима и напорима. За наше исцељење неопходна је Божија благодат, а она исцељује само оне који признају да су болесни. Сигуран знак нашег истинског признања да смо болесни је наше брижно и непрестано пребивање у покајању.

10. Служите Господу са страхом, и радујте се Њему са трепетом,[10] говори пророк, а други пророк говори у име Бога: на кога ћу погледати? на невољнога и на онога које скрушена духа и ко дрхти од моје ријечи.[11] Господ погледа на молитву смирених, и не понизи мољење њихово.[12] Он даје живот, то јест спасење, онијем који су скрушена срца.[13]

11. Бог одбацује молитву онога који се не моли као грешник, макар стајао на самом врху лествице врлина.[14]

12. „Сматрам да се налазим у самообмани сваког оног дана у коме не плачем због себе“, рекао је један блажени трудбеник истинске молитве.[15]

13. „Макар пролазили многе најузвишеније подвиге“ – рекао је свети Јован Лествичник – „они нису ни истинити ни плодни ако у њима немамо болно осећање покајања.“[16]

14. Жаљење у мислима због греха частан је дар Божији;онај који то жаљење носи побожно у својим грудима и чува га како доликује, тај носи светињу. Оно замењује све телесне подвиге, у недостатку снага за њих.[17] Супротно овоме, од снажног тела при молитви се тражи труд; без њега срце неће битискрушено, молитва ће бити немоћна и неистинита.[18]

15. Осећање покајања чува човека који се моли од свих лукавстава ђавола: ђаво бежи од подвижника и миомириса смирења којим они одишу. Миомирис смирења рађа се само у срцу покајника.[19]

16. Приноси Господу у својим молитвама дечије тепање,просту дечију мисао – не красноречивост, не знање. Ако се не обратите – као из незнабоштва и мухамеданства, из ваше сложености и дволичности и не будете – рекао им је Господ као дјеца, нећете ући у Царство небеско.[20]

17. Дете исказује плачем све своје жеље: и твоју молитву нека увек прати плач. И док изговараш речи молитве, и док молитвено ћутиш нека плач искаже твоју жељу за покајањем и помирењем са Богом, твоју изузетно велику потребу за Божијом милошћу.

18. Вредност молитве зависи искључиво од њене садржине, а не од њене дужине: дужина је за похвалу ако доводи до садржине. Садржина увек доводи до дужине; дужина доводи до садржине када се човек ревносно моли.[21]

19. Садржина истинске молитве је добра зато што се ум током молитве налази у пажењу и што га срце подржава у томе.

20. Закључај ум у речи молитве које изговараш и сачуваћеш га у пажењу.[22] Имај очи на устима, или их затвори:[23] тиме ћеш доприносити сједињењу ума и срца. Изговарај речиполако и лакше ћеш закључати ум у речи молитве: ниједна реч твоје молитве неће бити изговорена ако је пажење није оживело.

21. Док се закључава у речи молитве, ум привлачи срце да га подржи. Та подршка коју срце пружа уму исказује се кроз умиљење, тј. побожно осећање које у себи сједињује жаљење и тиху, кротку утеху.[24]

22. Молитва обавезно подразумева и краће чекање[25]. Када осетиш сувоћу, каменосрдност, не остављај молитву зато што ће ради твог чекања и подвига против безосећајности срца сићи на тебе Божија милост садржана у умиљењу. Умиљење је дар Божији: оно се шаље онима који су трпељиви у молитви,[26] оно стално расте у њима и води их према духовном савршенству.

23. Док се пажљиво моли пред невидљивим Богом, ум мора и сам бити невидљив, као лик невидљивог Бога; ум, дакле,не треба ни у себи, ни из себе, ни пред собом да ствара било какав лик – он мора бити потпуно невидљив. Другим речима:ум се мора потпуно клонити маштања, колико год то маштање изгледало непорочно и свето.[27]

24. Током молитве не тражи усхићења, не покрећи своје нерве, не узрујавај крв. Напротив, задржи срце у дубоком миру у који га доводи осећање покајања – јер материјални огањ,огањ пале природе, Бог одбацује. Твоје срце има потребу да се очисти плачем покајања и молитвом покајања; а када се очисти, тада сам Бог шаље у њега свој свесвети духовни огањ.[28]

25. Пажење у молитви доводи нерве и крв у стање мира,помаже срцу да се погрузи у покајање и да остаје у њему. Ни Божији огањ не нарушава тишину срца ако сиђе у одају срца онда када су у њој сабрани Христови ученици – помисли и осећања узети из Јеванђеља. Тај огањ не опаљује, не распаљује срце, већ га, напротив, орошава, хлади, измирује човека са свим људима и свим околностима, вуче срце у неисказиву љубав према Богу и ближњима.[29]

26. Расејаност поткрада молитву. Онај ко се помолио расејано, тај осећа у себи неодређену празнину и сувоћу. Онај ко се стално моли расејано, тај се лишава свих духовних плодова које обично рађа пажљива молитва и прихвата стање сувоће и празнине. Из тог стања рађа се хладноћа према Богу, униније, помрачење ума, ослабљење вере, и од њих мртвило према вечном, духовном животу. А све ово заједно сигуран је знак да Бог такву молитву не прима.

27. Маштање у молитви је штетније од расејаности. Расејаност чини молитву бесплодном, а маштање је узрок лажних плодова: самообмане и демонске прелести, како их зову свети оци.

Слике предмета видљивог света и у машти стваране слике невидљивог света остављају трага у уму, задржавају се у њему, и тако га чине у извесном смислу материјалним, преводе га из Божије земље Духа и Истине у земљу материје и лажи. У тој земљи срце почиње да подржава ум, али не духовним осећањем покајања и смирења, већ телесним осећањем, осећањем крви и нерава, преурањеним и хаотичним осећањем наслађивања, толико несвојственог грешницима, неправилним и лажним осећањем привидне љубави према Богу. Људима који си неискусни у духовним опитима грешна и мрска љубав изгледа као света, а у ствари она није ништа друго до хаотично осећање срца неочишћеног од страсти, утонулог у наслађивање славољубљем и сладострашћем, дакле оним што је машта изазвала. Такво стање је стање самообмањивања. Ако човек оклева у њему, онда слике које му се јављају постају необично живе и привлачне. Чим се оне појаве, срце почиње да се незаконито распаљује и наслађује, или, како каже Свето писмо, да постаје прељубник.[30] Ум сматра да је такво стање благодатно, божанско: тада је близак прелаз у отворену демонску прелест, при којој човек губи власт над собом, постаје играчка и предмет исмејавања лукавог духа. Бог се са гневом одвраћа од машталачке молитве која доводи човека у такво стање. Над оним ко се моли таквом молитвом збива се осуда Писма: Молитва његова да буде на грех.[31]

28. Одбацуј наизглед добре помисли и наизглед светла знања који ти долазе током молитве и одвлаче од тебе молитву.[32] Они долазе из области лажно названог знања, седећи на славољубљу као коњаници на коњима. Њихова мрачна лица су прекривена зато да ум онога ко се моли не би могао да препозна у њима своје непријатеље. Можемо, ипак, познати дасу оне непријатељи и да долазе из области господара овога света управо по томе што су непријатељске молитви, што одвлаче од ње ум и одводе га у робовање и тешку покорност, што пустоше душу и остављају је без ичега. Духовни ум, Божијиум, помаже молитви, усредсређује човека у самог себе, погружава га у пажење и у умиљење, наводи на ум побожно ћутање, страх и дивљење, створене осећањем Божијег присуства и Божије величине. То осећање у своје време може да постане толико снажно да молитва за онога ко се моли постане суд Господњи, суђење пред престолом Његовим пре Страшног суда.[33]

29. Пажљива молитва, далека од расејаности и маштања,јесте виђење Бога, који привлачи себи поглед ума и жељу срца. Тада ум гледа тако што затвори телесне очи, и потпуно је задовољан тим невиђењем вишим од сваког виђења. Разлог тог блаженог невиђења је бесконачна тананост и недостижност предмета ка коме је гледање упућено. Невидљиво Сунце истине – Бог, шаље и зраке које нису видљиве, али их душа лако осети: оне испуњавају срце чудесним миром, вером, храброшћу, кротошћу, милошћу, љубављу према ближњима и Богу.На основу тих дејстава, видљивих у унутрашњој клети срца,човек поуздано препознаје да је Бог примио његову молитву, почиње да верује живом вером и тврдо се узда у Онога који воли и којег волимо. То је почетак оживљавања душе за Богаи блажену вечност.[34]

30. Плодови истинске молитве су: свети мир душе, сједињен са тихом, безгласном радошћу, далеком од маштања,од уображености, од порива и кретњи који распаљују, затим љубав према ближњима, која, ради љубави, не раздваја добре од злих, достојне од недостојних, већ посредује за све пред Богом, као за себе, као за своје сопствене чланове. Из такве љубави према ближњима сија најчистија љубав према Богу.

31. Ти плодови су дар Божији. Душа их привлачи у себе својим пажењем и смирењем, чува их својом верношћу Богу.

32. Душа остаје верна Богу када се удаљава од сваке грешне речи, грешног дела и грешне помисли, када се одмах каје због оних сагрешења којима се предала због своје слабости.

33. Да заиста желимо да стичемо дар молитве доказујемо стрпљивим остајањем у молитви пред вратима молитве. За стрпљење и постојаност добијамо дар молитве. Господ – каже Писмо – даје чисту молитву ономе који се усрдно моли[35] стрпљиво, сопственим напором.

34. Почетницима су корисније кратке и честе молитве него дуге молитве између којих прође доста времена.[36]

35. Молитва је најузвишеније вежбање ума.

36. Молитва је глава, извор, мајка свих врлина.[37]

37. Буди мудар у својој молитви. Не тражи у њој ништа пропадљиво и сујетно, и сећај се Спаситељеве заповести: Иштите најприје Царство Божије и правду његову, и ово ће вам се све, то јест све потребно за пролазни живот, додати.[38]

38. Када намераваш да нешто учиниш, или кад нешто желиш, у тешким животним околностима, обарај своју мисао у молитви пред Богом: моли оно што сматраш да ти је потребно и корисно, али испуњење и неиспуњење твоје молбе остављај Божијој вољи у вери и уздању у свемоћ, у премудрост и доброту Божије воље. Тај најбољи пример молитве даровао нам је Христос, који се у Гетсиманском врту молио да га мимоиђе Њему одређена чаша. Али не моја воља – завршио је Он своју молитву Оцу – но Твоја нека буде.[39]

39. Приноси Богу смирену молитву за врлине и побожне подвиге које чиниш, очишћуј их, усавршавај молитвом и покајањем. Говори о њима у својој молитви оно што је праведни Јов говорио свакога дана у својој молитви о својој деци: Може бити да су се огријешили синови моји и похулили на Бога у срцу свом.[40] Лукава је злоба: неприметно се меша са врлином, оскрнављује је и трује.

40. Одбаци све да би наследио молитву, и, подигнут са земље на крст самоодрицања, предај Богу свој дух, душу и тело, а од Њега прими свету молитву, која, по учењу апостола и васељенске Цркве, јесте дејство Светог Духа у човеку када се Дух настани у човеку.[41]

ЗАКЉУЧАК

Ко не хаје за вежбање у пажљивој и покајањем раствореној молитви, тај је далеко од духовног напредовања, далеко од духовних плодова – тај се налази у мраку многоликог самообмањивања. Смирење је једини жртвеник на коме је људима дозвољено да приносе молитвене жртве Богу, једини жртвеник са којег Бог прима молитвене жртве;[42] молитва је мајка свих истинских, божанских врлина. Не може, ни у чему не може да духовно напредује онај који је одбацио смирење и није се побринуо да ступи у свети савез са молитвом. Вежбање у молитви је завет апостола: Молите се без престанка – говори апостол.[43] Вежбање у молитви је заповест самог Господа, заповест сједињена са обећањем: Иштите, и даће вам се; тражите, и наћи ћете; куцајте, и отвориће вам се.[44]

Молитва неће задремати, ниши ће заспати[45] док не покаже ономе који њу воли и стално се вежба у њој стан вечних наслада, док га не уведе у небо. Тамо ће се она преобразити у непрестану жртву благодарности. То благодарење непрестано ће приносити и неућутно изговарати Божији изабраници од непрестаног осећања блаженства у вечности, изниклог овде, на земљи и у времену, из семена покајања које је посејала пажљива и усрдна молитва. Амин.

-------------------


[1] Jaк 1, 68.

[2] Mт 9,13.

[3] Mт 4.17.

[4] Пс 50, 19.

[5] Mт 5, 3.

[6] Mт 5,4.

[7] Лк 18, 18.

[8] Пс 37, 7.

[9] Пс 37, 7, 8.

[10] Пc 2, 11.

[11] Иc 66,2.

[12] Пс 101,18.

[13] Иc 57,15.

[14] Свети Исак Сиријски, Слово 55.

[15] Јеросхимонах Атанасије, тиховатељ у звонику Свенског манастира Орловске епархије, изговорио је ове речи једном странцу који га је посетио 1829. године.

[16] Лествица, Поука 7, гл. 64, по издању Московске духовне академије, 1851. године.

[17] Свети Исак Сиријски, Слово 89.

[18] Свети Исак Сиријски, Слово 11.

[19] Преподобни Григорије Синаит, О прелести, као и о многим другим предлозима.Добротољубље, том 1. „Када ђаво види“, говори свети Григорије, „да неко живи са плачем, он не пребива у њему, јер се боји последице плача зване смирење.“

[20] Мт. 18,3; Лествица, Поука 28, гл. 9

[21] Преподобни Мелетије, који се подвизавао на Галилејској гори, Песма о молитви; Лествица, Поука 28, гл. 21.

[22] Лествица, Поука 28, гл. 17.

[23] Савет старца јеромонаха Серафима Саровског. О томе да је корисно молити се затворених очију старац Серафим Саровски је говорио у својој Поуци 11, О молитви, Москва, издање 1844. године.

[24] Преподобни Марко Подвижник, О онима који мисле да се оправдају делима, гл. 34. Добротољубље, том 1.

[25] Преподобни Григорије Синаит, Како безмолвник треба да седи и твори молитву, Добротољубље, том 1.

[26] Рим 12, 12 и Кол 4,2.

[27] Преподобни Калист и Игњатије, О безмолвију и молитви, Слово 73, Добротољубље, том 2, и Лествица, Поука 28, гл. 42.

[28] Лествица, Поука 28, гл. 45.

[29] Преподобни Максим Капсокаливит, Беседа са преподобним Григоријем Синаитом, Добротољубље, том 1.

[30] Пс 72, 27.

[31] Пс 108,7; и: Преподобни Симеон Нови Богослов, Први начин молитве код преподобног Синаита, л. 131. Добротољубље, том 1.

[32] Лествица, Поука 28, гл. 59.

[33] Лествица, Поука 28, гл. 1.

[34] Поменута песма преподобног Мелетија, Слово о скривеном делању Теолипта, митрополита филаделфијског, Добротољубље, том 2.

[35] 1 Цap 2, 9.

[36] Свети Димитрије Ростовски, део 1, Унутрашњи човек, гл. IV.

[37] Преподобни Макарије Велики, Беседа 3, гл. 1; Лествица, заглавље Поуке 28.

[38] Мт 6, 33. Свети Исак Сиријски, Слово 5.

[39] Лк 22,42.

[40] Јов 1, 5.

[41] Рим 8,26. Свети Исак Сиријски, Слово 21. „Ко је достигао (непрестану молитву), тај је достигао врхунац врлина и постао стан Светог Духа“, рекао је св. Исак.

[42] Мишљење преподобног Пимена Великог, Азбучни патерик.

[43] 1 Сол 5,17.

[44] Mт 7,7.

[45] Пс. 120, 4.

Свети Игњатиjе Брјанчанинов
Светосавље/Православие.ру 


Нема коментара:

Постави коментар