Старац Стахис, пустињак достојан
сваког поштовања, увек је био погружен у благодати умне молитве. Само једном
сам се удостојио да га видим, и то на пристаништу скита Свете Ане. Будући
истински исихаста, све време живео је у тајинственом свету тиховања.
Његова каливија налазила се у најсевернијем делу Катунакије. Пре тога је био монах на Синајској гори.
Старчево негневљење и неупоредива
кротост могу се видети и из начина на који се суочио с искушењем у које су га
довела тројица мирјана. Ова тројица људи беху начинили кречану непосредно изнад
његове келије. Један од њих је псовао и вређао старца Стахиса, али је овај
ћутао. Преостала двојица су га саветовала да прекине то грешно и безбожно
понашање како му се не би догодило неко зло, а што се уистину и догодило. Три
дана након што је запаљена, кречана је експлодирала и тако је сав труд ових
људи био узалудан.
Старац Стахис имао је још једну
врлину. Наиме, кад је његов старац због болести био прикован за постељу, Стахис
није имао довољно времена да се бави рукоделијем којим би обојицу издржавао.
Међутим, он се није стидео да проси, што је чинио с тихим, племенитим и ћутљивим смирењем.
***
У странствовању, безмолвију и
кротости подвизавали су се и многи оци из идиоритмијских манастира. Један од
њих био је и незаборавни Теофил, којег се с поштовањем сећају сви монаси Велике
Лавре. Подржавао је киновијски облик монаштва и до пожртвовања, па чак и до смрти,
био веран свом служењу (послушању). Свему је приступао драговољно, према свима
је био благонаклон и од свих је био вољен. Био је потпуно одвојен од рођака и
од света, према свима благ и слаткоречив, привржен и посвећен безмолвију и
молитви. Често је одлазио у најудаљеније капеле Велике Лавре да би се тамо
молио. Теофил, чија је природа истовремено била и строга и живахна, уистину је
био „пријатељ Божији”.
***
Током читавог свог живота, монах
Јоасаф из скита Свете Ане никад није изазвао саблазан. Био је образац
покорности, кротости и дуготрпељивости.
Упокојио се 1947. године.
Нема коментара:
Постави коментар