ЗАШТО ЈЕ ВРЕМЕНА СВЕ МАЊЕ

Савремени човек јасно осећа недостатак времена. Изгледа да време лети све брже и брже. Ноћ смењује дан, као да јутро подиже трепавице неба, а вече их већ следећег тренутка склапа.

У детињству се чинило да дан траје необично дуго, да сунце лагано, готово неприметно као огромни брод плови у безмерном небеском простору и на крају, након дуге пловидбе стиже у пристаниште иза брда,која оивичавају хоризонт. Наступа сумрак као предворје ноћи, као пауза у току које се мења декорација. Али, ево, повлачи се копрена ноћи и пали се прва искричава звезда као свећа, у дубини модрог прозрачно - кристалног неба. Пролази време, пали се друга звездица, а затим се небо покрива звездама, као да је нечија рука по небеском своду расула ватрене цветове. Тамни модро небо, све су више јарке звезде изнад земље. И овај почетак ноћи је растегнут за дете као у простору од неколико година. Само време изгледа мелодично као отегнута успаванка.

А како ми сад доживљавамо време? Оно нам изгледа све краће, као да је завијено у свитак или притиснуто попут опруге. Недостатак времена је хронична болест века.

Губимо дах од њега као од недостатка кисеоника. Наш технички век би, чини би се, требало да нам омогући да стижемо да учинимо више него раније, међутим, ми насупрот

томе осећамо да време некуда нестаје, као да пропада у провалију и не можемо да обавимо онолико посла с којим смо раније лако излазили на крај.

Многи кажу: «Сећам се времена кад смо читали књиге, ишли у госте једни код других, понекад смо радили у две смене, а сад немамо времена чак ни да отворимо књигу, а с познаницима се најчешће чујемо преко телефона.»У чему је ствар? Није ваљда хронично болестан сам хронос? Вероватно се најдубље расуђивање о времену може наћи код блаженог Августина у његовој бесмртној «Исповести». Он нам указује на то да постоје два мерења времена: спољашње и унутрашње. Спољашњи аспект времена јесте календарско време, које има одређене објективне оријентире који су прихваћени као еталони. Ово време је стабилно и стално. Унутрашњи аспекат времена јесте време које доживљава и фиксира наша душа, то су ритмови и процеси самог људског организма. Ово време је субјективно и човек га доживљава као непрекидно смањивање времена, као скраћивање самих календарских периода.

Ова загонетка тешко може да се реши, зато што улазимо у област претпоставки извесног моделовања. Човек непрекидно прима бујицу информација из спољашњег света. Ове информације не нестају, већ се одлажу у његово сећање, у неким нама непознатим кодовима. Свака информација захтева своје место у аналима сећања и зато се може рећи да се у нама стално одвија обрада спољашњих информација. Ако се психа упореди с лоптом,која се окреће око своје осе код детета је ова лопта мање оптерећена информацијама, креће се брже и зато му време субјективно изгледа дуже. Затим ова лопта испуњавајући се новим информацијама као да постаје тежа, њено кретање се постепено успорава и човек ово субјективно доживљава као скраћење самог времена. Наравно, ово је само веома груба шема, али ми не претендујемо на математичку формулу времена,коју још нико није могао да извуче из корена бесконачности. Само желимо да појаснимо своју мисао.

Знање је мач са две оштрице. С једне стране се ослањамо на знања, а с друге, бујица информација, оптерећујући психу, одузима нам само време. Чак и више од тога, сувишне информације постају површне; оне се не претварају у знања, већ у шљаку, мртви баласт,који лежи у нашој свести као у бродском складишту.

Због чега су аскете одлазиле у пустињу или се закључавале у својим келијама као у гробницама и притом носиле

са собом смо најнеопходније ствари? – Да би се искључили из спољашњих информација или, тачније, да би их свели на минимум.

Њихова мисао је постајала јасна и проницљива, а молитва је стицала нарочиту дубину. Чак и најпростија ствар коју човек има заузима одређени простор у његовој души. Он мора да је чува, да се брине о њој, сликовито говорећи, да је начини делићем своје душе. Да, управо тако, ствари не заузимају само простор у кући, већ и простор у души, односно мисли и осећања. Оне такође скраћују време,које душа осећа, као да га прождиру. Због тога ослобађајући се ствари или мењајући ситуацију човек осећа како расте потенцијал његове душевне слободе.

Духовни живот мора да укључује у себе борбу за време. У односу на спољашње време велики значај има доследност и ред у пословима. Кад су послови хаотични на њих одлази много више времена него што је потребно. Такође,човек треба да смањи своје потребе –телесне и душевне –тада ће многе бриге отпасти саме по себи. Што се тиче унутрашњег времена овде је потребан јак филтер,који би могао некако да регулише бујицу информација које долазе. Осим тога, човек мора да се научи да неко време проводи у самоћи остајући насамо са својом сопственом душом. Наше очи, уши и језик се често претварају у пукотине на посуди кроз које истиче њен садржај. Ово води ка унутрашњој опустошености. Због тога хришћанска аскеза захтева контролу над спољашњим осећањима и оним великим даром који се назива «реч».

Обрада, паковање, сортирање и размештај информација,које доспевају на огромна складишта сећања,захтевају непрекидан утрошак психичке енергије.Уколико информације свих врста: сликовне, словесне итд., укључујући емоционалне,премашују одређени ниво оне, као пренапоран труд, умарају човекову психу, равнотежа између механичког и стваралачког сећања се нарушава. Човек који гута већу количину хране чини своје тело болесним и тромим. Код прождрљивца се мишићи постепено изрођују у маст и сало. Овоме је слична и психичка гојазност,кад сећање постаје као надута утроба душе.

Највећи потенцијал енергије поседује људски дух –то је око душе. Приликом бујице информација,које више почињу да личе на поплаву, душа одузима енергију духу и самим тим као да гута дух. Душа као агресор одузима од духа његову унутрашњу област и исисава његове силе као што вампир исисава крв из своје жртве. Дух постаје немоћан и болестан, а ако ово стање траје дуго година, он постаје прави параплегичар,који чак престаје да схвата своје стање и да осећа бол.

Ако покушамо да дефинишемо садашње стање нашег духа то је стање дремежа, које се смењује с кратким буђењем и дубоким сном, а у сну се губио сећај за време.

Време искључено из вечности заиста пролази као сан. Хришћански аксетизам је реанимација духа. Треба кроз борбу извојевати слободу за пространства душе поробљене различитим врстама заслепљености сликама, сенкама и оним што је спољашње у вратити духу оно што му рођењем припада, а он је рођен као цар. Тада ће човек осетити нову запремину времена, осетиће лакоћу приликом ослобађања од терета онога што му је туђе, и тада ће доживети нешто слично оној радости,коју је много пута осећао у годинама детињства, а затим је изгубио и заборавио.

Аскетизам укључује у себе покајање, молитву, борбу са страстима и контролу над пет чула.Преподобни Симеон Нови Богослов је писао: «Ко влада над пет чула влада целим светом.» Додаћемо: зато што их у жестокој борби покорава Ономе Ко је створио свет –Творцу времена и вечности.

Архимандрит Рафаил Карелин
Извор: Манастир Лешје