понедељак, 14. мај 2018.

СЛОВО О ПРЕЛЕСТИ И БИЦИ КОЈА ДОЛАЗИ С ДЕСНЕ СТРАНЕ 4


Следећи текст је преузет из руком писане библиотеке светогорског монаха Јефтимија Крићанина:

 „Пре педесет година, монах Пахомије, пореклом из Редеста у Тракији, издвојио се са својом заједницом у каливију Светих Апостола, у скиту Свете Ане. Он нам је често казивао како је у киновији живео поред монаха Захарија, учитеља који је превео Катихизис Светог Теодора Студита. После извесног времена, Захарије је прешао у Мали скит Свете Ане, у такозвану Авакумову каливију, где се до краја живота подвизавао у потпуној самоћи. У то време на Светој Гори живео је и многопоштовани Нил, епископ карпатски. Пошто би у Великој Лаври прославили празник Светог Атанасија Атонског, епископ је имао обичај да крене у пустиње и скитове и да посети оце које је познавао. Тако је сваке године посећивао и преподобног учитеља Захарија. Те године није посетио ниједног од браће коју је познавао него се након празника одмах вратио у своју резиденцију. Ђаво је намеравао да искористи ту прилику и да прелести Захарија, како би му се овај поклонио. Било је летње доба, 7. јул, тако да је у један сат ноћу Захарије још увек седео у дворишту своје каливије. Зачуо је људске кораке и помислио је да се приближава владика Нил.
'Зашто се толико трудиш, владико, да посетиш једног безвредног познаника, посебно у ово доба ноћи?'
Чим је то рекао, Захарије се погнуо и до ногу му се поклонио, као да ће целивати његову руку. Тобожњи владика му је пружио десну руку да је целива и он је то и учинио. Међутим, уместо да га благослови, бацио га је на земљу и Захарије је изгледао као да је мртав јер то, наравно, није био владика Нил него сам ђаво. Због овог целивања, благодат је напустила монаха. Ђаво је истог тренутка ишчезао, остављајући несрећног Захарија да без гласа лежи на земљи. Кад је ујутро један од скитске браће из личних разлога дошао да га посети, затекао га је у том истом стању. Одмах је отрчао и позвао скитске свештенике и оце, који су извршили Свето Миропомазање и прочитали молитве заклињања (егзорцизма) Светог Василија Великог. Осим тога, благословили су га светим моштима и он је постепено почео да се опоравља и да узима храну.
До краја живота често се исповедао: 'Много сам написао, и био сам на многим местима овог света, али ме ђаво ипак прелестио да се поклоним пред њим. Пре него што сам целивао његову гнусну руку требало је да, безумник, начиним знак Часног Крста. У том случају не би могао да остане. Победило би га непобедиво оружје и истог часа би утекао, а ја не бих претрпео никакво зло.'”

***

Кад се једном приликом неки богослов приближио старцу Јосифу Спилеоту, старац је осетио неугодан мирис. Скренуо му је пажњу на то и подстицао га да се исповеди. Касније се испоставило да је узрок неугодног мириса било веровање овог богослова у Дарвинову теорију човекове еволуције.

Нема коментара:

Постави коментар