ПИСМО СВЕШТЕНИКУ КАКО ДА ОБНОВИ МОЛИТВУ

Друже и оче! Требао сам да вам давно одговорим на оно у вези недостатка (оскудевања) вере и молитве, као и о средствима борбе за њих. Али та иста сујета која по ономе како сте ми и сами признали, растројава благословено осећање, лишила је и мене могућности да вам пишем за последњих месец и по дана.

Сада је Чисти понедељак; ево, само што сам се вратио из саборне цркве где сам читао велики канон, и заједно са свима у цркви обасипао себе укорима светог Андреја за немарност о вечном и за давање преимућства пролазном. Заиста, наша архијерејска сујета је више спонтана него по вољи: вечито неки пријеми молилаца – духовних лица, који траже премештај; па се суде; па траже одлазак на фронт; или желе да полажу испите; затим папири и папири, којима се нигде крај не назире. Ипак, поред свега тога успео сам да по сећању напишем озбиљнији рад на филозофску тему, као и два црквено- публицистичка цланка, а за оно што је „једино на потребу“, ни до данас нисам нашао времена. Свему томе је разлог наше образовање које нас, рекао бих, лажно усмерава. Ја нисам непријатељ онога што зову науком, али мука ми је када затекнем себе да дајем предност предметима, па нека су и богословске садржине, над узвишеним питањима која изучавају духовни живот; смета ми што неки савремени богослови на ово последње занемарљиво гледају, делимично због тога што се слабо разумеју у њега, и делимично, зато што о њима дубље и боље расуђују самоуки богослови (овде можемо поменути и академске богослове, али оне који су се својим животом, и својим сазнањем дистанцирали од школске теологије). Не би требало да буде толико поделе и бирања; добри хришћани живе по Апостолу „чашћу чинећи једни друге већим од себе“ (Рим 12, 10), а надметање и завист немају места тамо где добијено образовање не остаје само у власништву аутора него и свих читалаца, тј. јавном повластицом.

Пишете ми: „Преживљавам невољну окамењеност; нема ранијег молитвеног умиљења; чак и преко тога – против моје жеље – дешавају се моменти потпуног одсуства вере у најважнијим деловима Литургије. Излечите ме!,- пишем вама, моме духовном оцу. Треба ми молитва, а ње нема. Није ваљда да ме је Господ лишио Своје благодати?“

Никако, друже мој. Ако би се, не дао Бог, десило то последње, пре свега приметило би се у томе што човек не би жалио због таквог свог духовног стања; а, ако је у страху да ће пасти у такво отуђење то значи да је њему драгоцена благодат Божија; а ако је драгоцена онда она и није далеко од њега. Нико се на земљи са таквом спремношћу не одазива вапијућем, као Отац наш Небески, али Његов одговор треба умети да чујемо. Понекад је корисно да искусимо Његову опомену, да се не бисмо уздизали високо, такође да кроз њу познамо своје грехе и да се научимо смиреноумљу: у томе је наука која је драгоценија од свега – открити Његов Родитељски одговор на призивајуће вапаје који се уздижу из безосећајне душе наше. Вероватно сте читали код преосвећеног Теофана Отшелника ону народну причу. Ако будеш чак и јако загревао кофу са водом и парчићима леда у њој она се неће загревати све док се сав лед до последњег парчета не отопи; а када се отопи онда ће се и загревање убрзати. – И тако, немојте никада падати у искушење да вас је Господ оставио само због тога што већ одавно не осећате умиљење и живу радосну веру; наша жеља је да се обоје, али треба остати на томе да се дејство благодати у вама јавља, али за сада у духовној скрушености, а не и у жељеном умиљењу.

Дозволите сада да прегледамо те околности у којима Господ допушта човеку да пада у утучено духовно расположење које уобичајено рађа подозревање на свој губитак вере.

Прво и најмање опасно стање те борбе, и сумње, произилази директно из духовног неискуства и одсуства руководства старијих. Дешава се млађем свештенику, или млађем подвижнику, да се некако приучио да по свом уму пребира, или изражавајући се теолошким речником, да пажљиво анализира своје духовно стање.

Пре свега, плакао је када је у цркви читао Тројичне молитве; у неким тренуцима усамљености при сећању речи тајанствених молитава чак су му и сузе лиле. Али ево, сада је он решио да својом пажњом истражује и пита се: а у чему се разликује ово осећање од онога када се причешћивао Светим Тајнама; шта је то што га посебно умиљава у тим молитвама; понавља ли се стање тог умилења ако он и даље напамет произноси поменуте речи по трећи или четврти пут …? Сасвим је природно да ће сузе у вашим очима брзо усахнути, и већ тада, у том трену, ви нисте више молитвеник него аналитичар. Значи ли то да је ваше срце заиста далеко од Бога и да се душа отуђила од покајних и свеобухватно-састрадалничких осећања која су нам раније тако била својствена и блиска?

Наравно да не! Али свако осећање, чак и телесно, слаби и као да сасвим ишчезава када ми са упорношћу одлучимо да на њега усредсредимо читавог себе. Уштините се за руку, и осетивши бол покушајте у њега проникнути, и тада почните да размишљате која је његова разлика од зубобоље, главобоље, или бола у грудима – брзо ћете изгубити и то само осећање бола. Један немачки научник (пре једно 70 година) сличним начином побеђивао је зубобољу која га је скоро до бесвести мучила.

На основу овог примера разуме се да ће и та духовна осећања која као тихи поветарац провејавају нашу душу, исто тако постати савршено неосетљива ако и њих подвргнемо празном испитивању или тзв. рефлексији.

Тако је и са осећањем вере, то јест живим осећањем божанственог присутства и Божијег учешћа у вашем личном животу. Ако у лаичком животу родитељи и учитељи стално говоре без сваког смисла замишљеним младим људима: „Немојте се замишљено укопавати у себе, јер нећете ни за шта бити способни“, онда је утолико више тај захтев умеснији у духовном животу. Када те посећује свето умилење, када сноп Божије благодати као да је пред тобом открио лице Божије, и свештени ужас заједно са блаженом радошћу озарио срце, тада се у та своја осећања не удубљуј, него се само предај бујици мисли које се изливају у твоју душу, и проверавај твоја дела и живот, исто онако као што је урадио Закхеј када је ка њему пришао Спаситељ, „да би подстрекао себе на исправљање живота и служење добрим делима“.

„Господе, ево пола мог имања даћу сиромасима, и ако кога нечим оштетих, вратићу четвороструко“. Благородно осећање и духовно усхићење треба да се подвигом утврде у својој души, или борбом са својим гресима, или делима хришћанске љубави. Да су увече по Васкрсењу она два блажена путника ограничили само „горењем срца“ при разјашњавању пророчанстава, они не би били способни до познају свога Сабеседника; они су то успели испуњавањем заповести, примањем путника-намерника: „А они га устављаху говорећи: остани са нама, јер је дан нагнуо и близу је вече“. Тек им се онда „отворише очи и познаше га“.

Такво Јеванђелско усмеравање које открива како треба утврђивати у својој души света, молитвена и друга благодатна расположења има своје велико значење и у осталим замршеним околностима нашег духовног живота. Можда ћете рећи: „Ја никада нисам имао навику да анализирам своја молитвена расположења са жељом да сазнам зашто их тако осећам?“ То „знатижељно копање по себи“ одувек ми је било непознато, и поред тога она ранија духовна осећања која су ме озаривала (посећивала) сада су ме напустила. Будући ожалошћен, можда сам се дрзнуо да помислим: да ли ја уопште верујем у Бога? Свестан сам да ово последње не би требало ни да помишљам јер нисам тек тако могао да изгубим веру у Бога без колебања у моја верска убеђења, или без предавања неком лажном учењу; добро, убеђен сам да нисам изгубио веру али питам се: шта се десило са мојим светлим осећањем које обузима верника када се он налази у богомислију? Не бих о томе размишљао да нисам свестан чињенице да га у последње време код мене нема. Шта је узрок томе?

О узроцима ћемо сада нешто рећи, али пре него што почнемо прво бих вам напоменуо савете светих отаца који говоре како ваља поступити при преживљавању осећања немолитвености. Наши оци кажу овако: „Умиљено осећање није твој него Божији дар, једино што треба да буде твоје јесте труд са којим се оно задобија“. Какав труд? Пре свега труд благочестивог живота у уопштеном смислу, а у појединачном, кроз лични молитвени подвиг. – Оци строго забрањују ижимање осећања, напрегнуто дисање и исцеђивање суза. А шта трудбеник молитве треба да напреже? – Своју пажњу! Он мора да се мислено удуби у речи молитве, и не само да очима или гласом прелази (пребира) преко речи молитве, него треба да са свим својим умом созерцава оно о чему он пред Богом говори. Врло често бива да је и то сасвим довољно да се молитвено умилење брзо врати у душу, и тако пуноћа општења са Богом постаје доступна и пред тобом се открива. А ако се то не догоди, не падај у униније, јер си се трудио да пред Господом испуниш оно шта ти је стајало на души, а сада размишљај зашто те Господ, који без сваке сумње са љубављу гледа на твој молитвени рад, ипак није удостојио да чујеш Његов одговор.

Рекосмо да су узроци разни, а поменули сте и расејаност због световних сујета. Проста расејаност се одстрањује једноставним испуњавањем утврђеног молитвеног правила; а ако се то поменуто молитвено безосећање наставља, то значи да је била запрека не у једноставној расејаности него у утучености духа, или тзв. депресији душе, која мора да је проузрокована једном или мноштвом овоземаљских брига. Баш се о њима говори у „Беседи на гори“, на крају шесте главе по Матеју. Господ не осуђује предвиђање наших планова који су прожети овоземаљским бригама, породичним или личним, али осуђује само давање те могућности да оне утичу на нашу душу, и када је душа под таквим тешким притиском онда она постаје незаинтересована за учешће у „Царству Божијем и правди Његовој“. Треба се мирно упознати и духовно припремити на свакодневну могућност рушења и уништавања, или тешких породичних страдања, или телесних озледа, или смрти својих најближих, и при свему томе не сме се заборавити да, иако си све уложио на овоземаљско благостање најрођенијих као и оних које волиш, и даље може Богу да буде угодно да их подвргне тешким страдањима, те у том случају треба смирено да прихватимо да је то потребно ради њиховог спасења. Не сме се заборавити да све оно што се са нама дешава а да томе није узрок наша зла воља, да се догађа по допуштању Божијем ради наше користи, јер Господ осим добра не може ништа друго да дозволи и допусти.

Ако сте тако смирили срце и по примеру Цркве искрено узносите своје прозбе Господу које позивају на предање себе и најрођенијих Његовој светој вољи („Христу Богу предадим“), онда ће вас та греховна расејаност, то јест бриге и страх, или та утученост душе оставити, и ви ћете поново прослављати Бога свим својим срцем и свом душом.

Снисходећи нашим немоћима, Господ нам не забрањује да прижељкујемо то спољашње благостање, а посебно другима; дозвољава да се за то молимо, али тражи да испуњење тих молитава оставимо Његовој вољи и да не ропћемо, или још горе, да не извршавамо самоубиства само због тога што не бива онако како ми тражимо, јер ми не можемо боље да знамо од Бога шта је корисније за нашу сопствену душу, или пак за душе наших ближњих. Тако су далеко од хришћанске праведности они који својој деци желе само среће и среће. У ова наша безумна времена чак се и међу верујућима налази већина оних који уопште нису свесни да и поред тога што верују у хришћанског Бога ипак гледају на њега и на свој хришћански живот чисто незнабожачки: „јер све ово и незнабошци ишту“ (Мт 6, 32).

Једно од бољих средстава за борбу против оскудице молитве, која се уобичајено јавља као плод духовне потиштености (а поред ње, морамо да признамо, и других разлога), јесте привремено удаљавање од овосветског живота, исто тако као и од наших најближих. То би било поклоничко путовање, или на одређено време одлазак у манастир ради духовних вежби; и поврх свега исповест. У уобичајеном току нашег живота њу треба максимално користити, ако већ не постоји никаква могућност да се од њега удаљимо барем на једно кратко време.

Какву драгоцену корист дају духовне беседе са искусним манастирским старцем о томе не треба ни говорити јер ионако већ сви знају, ако не из личног искуства онда барем из разговора са људима благочестивог или јавног живота. Такође и манастир сам по себи духовно надграђује. Онда и његов унутрашњи амбијент – монаси, монахиње и лаици који су се сабрали на богослужење – својим изгледом и благочестивим држањем у цркви: читањем, певањем и поклонима – они нама просто својим животом сведоче оно што је сваком хришћанину „једино на корист“. Таштина земаљског и над њом уздизање вредности вечнога; вредности душе и савести – то је та наука од које нико не може да се склони, па нека се у манастиру у својству богомољца проведе и само три дана. Видети људе у ватреној молитви, и то у свом потпуном забораву на овоземаљско није могуће без учешћа одређеног жара сопствене душе. Када сам стајао у олтару Кијево-Печерске лавре, понекад бих кроз царске двери загледао просте богомољце који су били у првим редовима. Приметио сам да се на њиховим лицима озарава духовна радост, иста она која је изражена у речима ове кратке црквене молитве: „У храму стојећи славе Твоје, мислимо да на небу стојимо, Богородице, Двери небеска…“. Труди се да се нађеш у друштву таквих људи и испунићеш се духа, исто онако као што је Саул када је на свом путу срео синове пророчке (1.Царстава 10, 10 – 13).

Греховно расејање или „животне муке“, са којима људи у себи угушују „реч“ (Лк 8, 14) није једини разлог привременог губитка молитвеног дара. Тај се губитак дешава и као плод природне заслуге: први – непокривени грех покајањем; други – за већ поткрадену у душу злу намеру, а утолико више греховну страст.

Често падајући у тежак грех и ужасавајући се долазећег гнева Божијег, један монах је са вапајима узвикивао: Господе, казни ме било чим али ме само не лишавај вере и покајања. Грех који је покривен покајањем не може да из срца потисне молитвену топлину, и то све док се човек не удружи са тим грехом до степена потпуне нераскајаности. Јеванђељске приче о митару и блудном сину, и о помиловању благоразумног разбојника нас увелико уверавају у то. Од њих добијамо наук да није тако страшан грех колико сама нераскајаност. Зато грех који је лакомислено предан забораву као на пример увреда ближњег а није покривен помирењем; или безумна хула (али наравно, не тек „хулне помисли“, које нападају човека без његове кривице); или злобна претња; или претња самоубиством, или помишљањем одрицања од свештеничког цина, или одступањем од православне вере, – ето, све је то разлог да се, како оно каже псалам, „моја молитва не враћа у моја недра“. Слични преступи против Божијих заповести, нека су и случајни и по људској лакомислености предани забораву, они и даље остављају на срцу мрачни и огреховљени траг и сметају благодати Светога Духа да дође до њега. Али више од свега горе наведеног, наше срце се нарочито ограђује од примања ове благодати кроз свесно сакривање греха на светој Тајни исповести. Нажалост, они који ово последње допуштају, често завршавају свој живот самоубиством, и то монаси и свештеници. Да нас све Господ сачува од таквога Јудиног избора!

И тако, све док не откријеш зашто је од тебе одступио дух молитвености, обавезно се труди да се присетиш да можда ниси заборавио неки тежак почињени грех који би био у категорији оних које смо поменули, а ако се нечег таквог сетиш, онда без оклевања жури да га што брже оплачеш, и принесеш покајање пред Богом као и пред ближњим ако си га увредио.

Поврх свега поменутог, грех се извршава не само твојим вољним дејством него и намерама, тј. расположењем твога срца. Он се понекад утврђује у већ усвојеном злобном расположењу, исто као код Амнона и Авесалома (2.Царс.13), често се просто зачиње похотом или страшћу. Овде се посебно треба чувати од блудне страсти, као и оне завидне, или частољубиве, или среброљубиве. Ка том духовном стању односе се речи Господње да није могуће служити двама господарима – Богу и мамону. При покорењу срца једној од наведених страсти, и то још пре него што се њена власт испољи у одређеним делима, симптоми те власти одмах ће се показати у мрзовољи за молитвени подвиг: „Јер где је благо ваше онде ће бити и срце ваше“. – Ако твоја животна ризница ка којој ти стремиш јесте високо звање, или новац, или острашћена телесна љубав, тада се твоје срце неће више наслађивати богоопштењем, јер када ти станеш на молитву, мислићеш само о томе када ће се што пре завршити. Или ово: ако те за време молитве посећује нека нестрпљива мисао, онда по светим оцима треба да знаш да је твојим срцем овладала (или тренутно овладава) некаква једва приметна лукаво-изоштрена страст, која потискује из њега радост прослављања Бога. То исто можемо рећи и за жеђ за Богопознањем путем читања духовних књига које полако постају досадне. Можда ћеш рећи: „Проверавао сам своје срце и нашао сам да се ничим нисам огрешио о ово што сте поменули“; да будем јаснији, наравно, не у том смислу да ћеш тврдити да си бестрастан или безгрешан, него овако: „Ја своје греховне навике, или зачетне клице страсти не видим, а у гресима приносим искрено покајање, и поред свега тога ја ипак нисам нашао исцељење мојим‚ окамењеним осећањима срца.“

Шта да ти кажем? – благо теби ако је то тако, јер праведан гнев је онда када га подвижник не усмерава на људе, већ на своје страсти, и ако он тако поступа онда свеједно што страст није потпуно истерана из његовог срца, али тако бичевана свештеним гневом она нема снаге да потисне молитвени дух из твоје душе. Поновићеш: Али ипак, тај молитвени дар ме је напустио; не молим Бога за здравље, за срећу моје породице, за богатство и дуг живот; ја само тражим од Њега те дарове који су наведени у молитви Јефрема Сирина; ево данас, у први дан поста, шеснаест пута сам је прочитао уз земне поклоне (метаније), али Господ ми и даље ускраћује те дарове. То осећам и због мојег све већег безнађа које се нападно усељава у моју душу.

Друже! Ако је то тако, онда знај да ниси једини, него неупоредиви са нама грешним, св. Павле, три пута је молио да оде од њега анђео сатане, и Бог га није услишао у тој молитви. „Да се не бих погордио“ (2.Кор 12, 7) – тако нам то сам Апостол објашњава. Стремљење младе душе ка успешном богопознању понекад Господ подвргава провери кроз смирење и трпљење, исто тако као и старозаветног Јова, или новозаветног Павла, или старијег од обојице – Авраама. Немој да се предаш духу унинија него га тући истим. Шта то значи? Ево шта: Свети оци кажу када онако као да просто без разлога на нас напада униније, то значи да баш то и јесте директно ђаволско деловање. Откривањем одакле она долази ти си је већ скоро победио; победио си дух унинија јер ђаволске предлоге одбијаш да прихватиш. Свети Оци кажу да се ђаво обрушава на нас унинијем (духовном потиштеношћу) баш онда када види да је наша душа остала непобедива пред другим страстима. Зато треба говорити духу унинија овако: желиш да ме смутиш уливањем мисли да је Бог далеко од мене, али ја знам да Он и не откривајући се мени и даље проверава моје смирење и учи ме смиреноумљу; а та чињеница да си то ти а не неки други дух који ме напада треба да ме радује и теши, јер твоје приближавање (у одсуству других разлога) мени показује да ме друге страсти нису надвладале, и све што ти је остало је да се латиш за страст унинија као за последње теби доступно оружје. Због тога трпељиво примам Божије испитивање (проверавање) и понављам речи Апостола које су читане у недељу изгнања Адамовог: „Јер нам је сада спасење ближе него кад поверовасмо, ноћ поодмаче, а дан се приближи“ (Рим 13, 11 – 12).

Наравно, ово се односи само на оне који после успешног молитвеног проверавања своје савести нису нашли у себи друге разлоге који проузрокују оскудицу молитвеног дара. У скоријој будућности такви могу са надом да очекују коначан расплет својих унутрашњих страдања; уосталом и Господ је утешио апостола Павла: „Доста ти је благодат Моја, јер се сила Моја у немоћи показује савршена“.

Да се овде разумемо, не треба ишчекивати некакво чудесно откровење, јер очекивање таквог посао је погубне прелести, но ми овде само разоткривамо подвижнику унутрашње недоумице кроз предстојеће умиљено расположење душе; кроз неочекивано добијање правог одговора на њена питања у свештеним канонима, душекорисним беседама или догађајима из свога живота. Не треба да се дивимо неком свом достигнутом степену духовности (Фил 3, 13) да би тако растерећени лакше разумели у догађајима свога живота, или у замени тешких недоумица са радосним славословљем, сам одговор Божанственог Промисла на оно шта тражимо.

Написах вам нешто о разним препрекама које стоје на путу приближавања ка Богу; изнео сам разне околности које сметају зрацима Божанског озарења да неометано проникну у нашу душу. Такво нешто се дешава и Божијим свештенослужитељима, али та поменута испитивања достижу их онда када су способни да их срцем разумеју и усрдно носе. Господ никога не искушава, тј. не опробава, преко његових могућности да то испитивање поднесе, у што нас уверава и сам апостол Павле (1.Кор 10, 13). „Блажен је човек који претрпи искушење, јер када буде опробан примиће венац живота, који Господ обећа онима који га љубе“ (Јак 1, 12).

Да рекапитулирам речено: Бог одвраћа Своје лице само од оних који су већ сами одбацили Њега, а за оног који се бори, па нека је то само и са унутрашњим страдањима срца, можемо бити више него сигурни да га Господ учи, и да би он „сам будући искушаван“ могао помоћи и „онима који се искушавају“. Друже мој, Благодарите Бога да сте се удостојили да разоткривате питања која нису везана за овосветске бриге него за преузвишени молитвени дар, али сама жеља да то све сазнате без Његове благодатне помоћи и оптерећује вашу душу.

„Сине мој, не занемаруј карање Господње, нити клони када те он покара. Јер кога љуби Господ онога и кара; и бије свакога сина којега прима. Ако подносите карање, Бог поступа са вама као са синовима“ (Јев 12, 5 – 7).

Митрополит кијевски и галички
Антоније

Харков, 1916 г.

Са руског:

Протојереј Љубо Милошевић

Извор: Светосавље