уторак, 07. фебруар 2017.

О ЧИТАЊУ ЈЕВАНЂЕЉА


Приликом читања Јеванђеља не тражи насладу, не тражи усхићење, не тражи блиставе мисли; тражи да сагледаш непогрешиву свету Истину.

Немој се задовољавати само бесплодним читањем Јеванђеља, труди се да испуниш његове заповести, ишчитавај га делима. То је – књига живота, и потребно је читати је животом.Немој да мислиш да без разлога најсветија међу књигама, Четворојеванђеље, почиње Јеванђељем по Матеју, а завршава се Јеванђељем по Јовану. Матеј више поучава како испуњавати вољу Божију, и његова упутства више приличе онима који започињу пут Божији; Јован излаже начин сједињења Бога са човеком, који је обновљен заповестима, што је доступно само онима који су напредовали на путу Божијем.

Када ради читања отвараш књигу – свето Јеванђеље, сети се да ће она одлучити твоју вечну судбину. Према њој ће нам бити суђено, и гледано на то, какви смо били овде у односу на њу, добићемо удео или вечног блаженства или вечне Ka3He OH 12,48).

Бог је открио Своју вољу ништавној трунчици прашине – човеку! Књига у којој је изложена та велика и свесвета воља – у твојим је рукама. Ти можеш и примити и одбацити вољу твог Саздатеља и Спаситеља, гледајући по томе како теби одговара. Твој вечни живот и вечна смрт је у твојим рукама: дакле, расуди колико је потребно да будеш опрезан, разуман. Не играј се својом вечном судбином!

Скрушеног духа се моли Господу, како би ти Он отворио очи да видиш чуда која су сакривена у Његовом закону (Пс 119,18), а то је – Јеванђеље. Очи се отварају, и увиђа се необично исцељење душе од греха, које се извршава речју Божијом. Исцељење телесних слабости било је само доказ исцељења душе, доказ за телесне људе, за умове заслепљене чулношћу (Лк 5,24).
Читај Јеванђеље са крајњим страхопоштовање и пажњом. У њему ништа не сматрај за неважно, за недостојно разматрања. Свако његово словце испушта светлост живота. Занемаривање живота је смрт.

Читајући о лепрознима, раслабљенима, слепима, хромима, поседнутима, које је Господ исцелио, помишљај да је твоја душа, која носи различите ожиљке од грехова и налази се у заробљеништву демона, слична тим болесницима. Научи се из Јеванђеља вери да ће Господ, који је исцелио њих, исцелити и тебе, ако га будеш ревносно молио за своје исцељење.
Стичи такво расположење душе, како би се оспособио за примање исцељења. Способни да га приме су они који су спознали своју греховност и одлучили да је напусте (Јн 9,3941). Гордељивом праведнику, то јест, грешнику, који не види своју греховност, није потребан, бескористан је Спаситељ (Mт 9,13).

Виђење грехова, виђење тог пада у ком се налази сав род људски, посебан^е дар Божији. Измоли за себе тај дар, и биће ти разумљивија књига небеског Лекара – Јеванђеље.
Потруди се да/Јеванђеље буде увојено твојим умом и срцем, да твој ум, такорећи, плива у њему, живи у њему: тада ће и твоје делање, у складу са тим, постати јеванђелско. То је могуће достићи само читањем у страхопоштовању, изучавањем Јеванђеља.

Преподобни Пахомије Велики, један од најзнаменитијих древних отаца, знао је напамет свето Јеванђеље, и задавао је својим ученицима, по откривењу Божијем, као неизоставну обавезу да га науче. Тако их је Јеванђеље свуда пратило, непрестано их је руководило.[1]
И због чега сада хришћански васпитач не би украсио памћење невиног детенцета Јеванђељем, уместо да га загађује изучавањем Езопових басни и других ништавности?
Каква је радост, какво је богатство стећи Јеванђеље у памћењу! Немогуће је предвидети преокрете и невоље који се могу догодити у току земаљског живота. Јеванђеље које је део памћења може читати слеп, затвореника прати у тамницу, разговара са земљорадником на њиви, коју ће он затим натопити, упућује судију у време самог суђења, руководи купца на тржници, увесељава болесног у време мучне несанице и тешке усамљености.

Немој се дрзнути да сам тумачиш Јеванђеље и друге књиге Светог писма. Писмо које је изречено преко светих пророка и апостола, није изречено произвољно, него по надахнућу Светог Духа (2 Пт 1,21). Како онда није безумно тумачити га произвољно?
Свети Дух, који је преко пророка и апостола изрекао реч Божију, тумачио га је преко светих отаца. И реч Божија и њено тумачење – јесу дар Светога Духа. Света Православна Црква прихвата само то једно тумачење! Њена истинска деца примају само то једно тумачење!
Ко произвољно објашњава Јеванђеље и све Писмо: тај самим тим одбацује његово тумачење од светих отаца, Духом Светим. Ко одбацује тумачење Светог писма Светим Духом: тај, без сваке сумње, одбацује и само Свето писмо.

И тако реч Божија, реч спасења, за њене дрске тумаче постаје задах смрти, мач са две оштрице, којим они кољу сами себе на вечну погибао (2 Пт 3, 16; 2 Кор 2,15-16). Њиме су се убили на вечност Арије, Несторије, Евтихије и други јеретици, који су произвољним и дрским тумачењем Писма упали у богохулство.

На кога ћу погледати? На невољнога и на онога које скрушеног духа и ко дркће од моје ријечи (Ис 66,2), говори Господ. Такав буди у односу на Јеванђеље и Господа, који је присутан у њему.
Напусти греховни живот, напусти земаљске привезаности и насладе, одрекни се своје душе, и тада ће Јеванђеље постати доступно и разумљиво за тебе.

Ко мрзи живот свој на овоме свијету, рекао је Господ души за коју је, после пада, грехољубље постало као да је природно као да је живот – сачуваће га за живот вјечни (Јн 12,25). За онога ко воли своју душу, за оног ко се не одлучује на самоодрицање, Јеванђеље је затворено: он чита слова, али реч живота, као Дух, за њега остаје под непровидном завесом.

Када је Господ био на земљи у пресветом телу – многи су га видели, и уједно нису видели. Каква је корист када човек гледа телесним очима, које су му заједничке са животињама, а очима душе не види ништа – умом и срцем? И данас многи свакодневно читају Јеванђеље, а никад га нису читали, и уопште га не познају.

Јеванђеље, рекао је неки преподобни пустињак, чита се чистим умом; а схвата се по мери испуњавања његових заповести на самом делу. Али тачно и потпуно откривање Јеванђеља не може се стећи сопственим напорима: то је дар Христов.[2]

Дух Свети, који се усели у Свог верног и истинског слугу, чини га и савршеним читаоцем и истинским испунитељем Јеванђеља.

Јеванђеље је приказ особина новог човека, који је Господ са неба (1 Кор 15,47). Т^ј нови човек је – Бог по природи. Свој свети нараштај људи, који верују у Њега и преображавају се према Њему, Он чини боговима по благодати.

Ви који се ваљате у смрдљивом и грозном блату грехова, пронађите насладу у Њему! Подигните ваше главе, погледајте на чисто небо: тамо је ваше место! Бог вам даје достојанство богова; а ви, одбацујући то достојанство, бирате себи друго: достојанство животиња – и најнечистијих. Освестите се! Оставите смрдљиво блато; очистите се исповедањем грехова; умијте се сузама раскајања; украсите се сузама умиљења; подигните се са земље, узиђите на небо: тамо ће вас узвести Јеванђеље. Док свјетлост имате – Јеванђеље, у ком је сакривен Христос – вјерујте у свјетлост, да будете синови свјетпости – Христа (Јн 12,36).

преузето из књиге: Аскетски Огледи (Свети Игњатије Брјанчанинов)

--------------------------
Напомене:
  1. Житије Пахомија Великог, Vies des Peres des deserts d’ Orinet par le R. P. Michel – Ange – Manin. Јеванђеље је напамет знао и свети Тихон Вороњешки.
  2. Преподобни Марко Подвижник, О духовном закону, гл. 32, Доброшољу/Je, том 1.



Нема коментара:

Постави коментар