Свети Кир, угодник
Божји, рођен је и васпитан у Александрији, у Египту. Беше то чувен лекар. И
лечаше телесне болести не примајући награде, а богонадахнутим поукама својим и
примером врлинског живота свог лечаше душевне недуге међу људима. Долазећи
болесницима, он им говораше не о прописима Галена и Хипократа, већ о
завештањима светих пророка и апостола, и о томе како се треба чувати од грехова
који бивају узроци телесних болести. Јер је обољење душе теже од свих болести
тела.
И када душа много болује од грехова, често се дешава да и
тело пада у тешку болест, пошто Бог допушта казну за грехе. Тако свети Кир,
поучавајући болеснике и проповедајући им реч Божју, многе јелине приведе
познању истинитог Бога и обрати у хришћанство, исцеливши им и душе и тела
изврсним леком.
У то време цароваше нечестиви цар Диоклецијан. И он диже
гоњење на хришћане. И свети Кир, славни лекар александријски, би оптужен
царском намеснику александријском да је хришћанин и да многе поучава
хришћанској вери. Намесник нареди да га ухвате. А свети Кир, сазнавши за то,
побеже из Александрије и Египта, и оде у Арабију. Ово он учини, не што се бојао
мука и смрти за Христа, већ што се повињавао речима Христовим: Кад вас гоне у
једном граду, бежите у други (Мт. 10, 23), и што је хтео да још буде од помоћи
ближњима, и што је желео да прими монашки чин како би себе боље припремио за
страдање за Господа свог. И чим дође у Арабију, он одмах узе на себе монашки
анђелски лик. Његов долазак у Арабију био је по нарочитом промислу Божјем, да
би и тамо избавио многе од идолопоклоничке пропасти, упутио на пут спасења и
привео Христу. Он напусти тамо и свој лекарски занат, јер доби од Бога дар
чудотворства. И више није лечио болести лековима, већ је молитвом и речју
исцељивао од свих болести. И због таквих чудеса његових слављаше се име
Христово, и огромно мноштво идолопоклоника напуштаху своју заблуду и обраћаху
се Христу, истинитом Богу.
Свети Јован пак беше родом из Едесе, побожан хришћанин,
иначе римски официр. Кад настаде Диоклецијаново гоњење на хришћане, он остави
свој официрски чин и славу овога света, и отаџбину, и дом, и родбину, и
богатство, сматрајући све то за трице. И отпутова у Јерусалим. И бавећи се тамо
неко време, он чу за светог Кира и чудеса која чини, јер се слава његова беше
пронела свуда. И силно зажеле да види тако великог угодника Божјег и да живи
поред њега. Стога отпутова најпре у Александрију да тражи светог Кира. Али кад
га тамо не нађе, он се стаде брижљиво распитивати за њега где се налази. И сазнавши
да је у Арабији, он журно отпутова тамо. И кад га пронађе, он се свом душом
прилепи уз њега. И би очевидац чудеса његових. И постаде усрдни подражавалац
врлинског живота његовог.
У то време би изведена на мучење за Христа једна богољубива
жена, Атанасија, са три кћери своје, које се зваху: Теоктиста, Теодотија и
Евдоксија. Оне беху одведене у град Каноп у коме идолски жрец беше Касијан, а
градоначелник Сиријан. Када за то чуше свети Кир и Јован, бојаху се да не
отпадну од Христа мале девојчице. Јер су оне у тако младим годинама могле, не
само претњама бити уплашене, него и самим ласкама лако преварене. Јер
најстаријој међу њима, Теоктисти беше петнаест година, Теодотији тринаест, а
Евдоксији једанаест. Усто јe свети Кир зебао и од њихове мајке Атанасије, да се
она не би због деце преклонила јелинству, не желећи да гледа где јој љуто муче
децу и немилосрдно проливају крв њихову. Јер је познато, колико мајка по самој
природи пати срцем својим због деце своје Зато свети Кир реши и отпутова у град
Каноп, да утврди у вери Христовој девојчице и матер њихову, и да их ободри и
охрабри за подношење мука. Са светим Киром пође и свети Јован. И када стигоше у
Каноп, нађоше у оковима Атанасију и њене кћери. И многим богонадахнутим поукама
утврђиваху их у љубави Христовој, да радо положе душе своје за Господа Христа.
О томе одмах би обавештен градоначелник Сиријан. Јер неко од
незнабожаца дође к њему и рече му: Нека два нова и непозната човека појавише се
у нашем граду, један je y монашкој одећи, а други у војничкој. И они сада
наговараху оне оковане девојке да се не поклоне боговима нашим, него да остану
чврсте у безбожној вери својој. И још их саветују: да се не покоравају
наредбама царским; да поштују једино неког Исуса, и да само Њему одају божанску
част, не марећи за смрт.
Чувши то, Сиријан се разјари, и нареди да их одмах обојицу
доведу пред њега. И ухватише светог Кира и Јована, и изведоше их на суд пред
безбожног судију Сиријана. Кад их угледа, он их упита: Ви ли се то, бедни
непријатељи богова наших, трудите да обманете девојчице, и да сваковрсним
смицалицама умножите хришћанску веру на срамоту цара? Но иако сте досада били
безумни, ево сада се одреците ништавне вере своје, која је пуна свакојаких
враџбина, па молбама и жртвама умилостивите богове наше. Тако ћете, не само
избегнути муке које вас очекују, него ћете се удостојити и почасти од нас. He
поступите ли тако, онда ћете искусити на себи јарост и неумољиви гнев не само
Сиријанов и Диоклецијанов, него и самих богова, мада су они врло милостиви. Али
су немилосрдни када их бешчесте.
На то свети Кир и Јован одговорише: Наш је обичај да мало
говоримо о многим стварима. Али ово знај: ми нити ваше ништавне почасти желимо,
нити се Христа одричемо, па ма како страдали за Њега. - Тада Сиријан, сав бесан
од јарости, шкргутну зубима и рече им: Када бисте иоле имали памети, ви
безбожници, требало би да сте благодарни човекољубљу судије, и одрекавши се
своје заблуде избегнете грозне муке. Али пошто у вас ништа друго не видим сем
гордости, непокорности и охолоумља, то нису потребне многе речи, него треба
одмах да приступимо делу. Јер ћете на тај начин, и жељену награду добити, и,
против своје воље, царском се наређењу покорити.
Рекавши то, намесник нареди да се доведу девојчице с мајком.
И пред њима стаде свете мученике Кира и Јована на разне начине мучити: бичевима
их шибаше, моткама тукоше, свећама жегоше, па им ране оцтом и сољу полише и
сувим крпама трљаше; онда им ноге у врелу смолу ставише; и још их на многе
друге муке метнуше. А све то чинише, да би им се осветили за дрскост и сломили
њихово јунаштво, и да би заплашили девојчице и матер њихову, које су ово
посматрале. Али богомрски мучитељ не ycпe ни у једном ни у другом. Јер нити
поколеба јунаштво Светих страдалника, нити могаде заплашити девојчице и њихову
мајку. Тада мучитељ нареди да одреше свете, и стаде мучити свету Атанасију и
кћери њене. И пошто их је дуго мучио, њега спопаде стид, јер виде да се слаби
женски пол у јуначком страдању ничим не разликује од силних и несавладљивих
мужева, светог Кира и Јована. Оне имађаху исту љубав ка Христу и веру, и
подношаху исте муке за Њега, и, крепљене Богом, имађаху исто јунаштво, и
страдаху као у туђем телу, нимало се не обазирући на муке, јер гледаху ка
љубљеном Женику свом, Христу Богу, који са висине славе своје посматраше
страдање невести Својих, и помоћ им Своју пружаше. Видевши то, мучитељ нареди
да престану мучити свете мученице, и донесе одлуку да их мачем посече. А оне
иђаху весело на смрт као на свадбу. И бише отсечене свете главе блаженој
Атанасији и трима благословеним ћеркама њеним: Теоктисти, Теодотији и
Евдоксији.
По посечењу светих мученица, опет бише изведени на суд свети
Кир са светим Јованом. Мучитељ им се обрати дугим говором, нагласи како му је
стало до њиховог живота и здравља, показа им поклоне, указа на муке, и најзад
запрети смрћу. Но када виде да је све то узалуд, он изрече овакву пресуду:
Галилејском учитељу Киру, и једноверном му Јовану, који су презрели царску
наредбу и одбили да принесу жртву великим боговима, - наређујем да се по закону
царском отсеку главе.
И војници их узеше и посекоше их тридесет и првог јануара
311 године, на оном истом месту, где и свете девице са мајком својом положише
душе своје за Господа свог. А потајни хришћани узеше света тела њихова, и
кришом их чесно сахранише у цркви светог апостола и еванђелиста Марка у
засебним гробовима: у једном - свете мученике Кира и Јована, a y другом - свету
Атанасију са кћерима. После пак много година, за време благочестивог цара
Теодосија Млађег, свети Кирил, патријарх александријски, доби наређење преко
Анђела Божјег, те пренесе мошти светих мученика Кира и Јована у насеље Манутин,
да би истерали одатле мноштво демона, у славу Христа Бога нашег, слављеног
вавек са Оцем и Светим Духом, амин.
Нема коментара:
Постави коментар