четвртак, 08. децембар 2016.

Др Константин Менидијатис: Као младица маслине

Додатак сећању на драгога брата, епископа Јеронима

Опроштајне речи тешко се отискују на хартији када је реч о драгом човеку који оде рано – пре уобичајеног часа, пре времена, без најаве... То постаје још теже када треба говорити о тако изузетном и харизматичном пријатељу као што је владика Јероним. Тешко ми је да га спомињем у перфекту јер ми вест о његовом одласку још делује као невероватна. Имам осећај да ће зазвонити телефон и да ће се са друге стране зачути његов глас, са карактеристичним српским призвуком при изговору грчких речи и са непритворном учтивошћу.

Узалуд... Намрштено лице смрти још јeдном је, не пружајући ни трачак утехе, показало свој језиви изглед. Као измаглица која прекрива бескрајну равницу српске покрајине Војводине, тужна вест се проширила и овде, у Грчкој, и пронела се, од уста до уста, међу нама који смо имали велику срећу, част и благослов да га упознамо, да га заволимо и да и он нас заволи својим широким срцем и изворним господственим давањем себе ближњима.

Ни у ком случају не бих желео да ових неколико редака буду типични некролог (нипошто! и сама ова реч звучи ми тако рогобатно!). Зато и нећу да пишем ни о његовим даровима, ни о таленту који га је красио, ни о његовим студијама, ни о познавању језикâ, ни о способностима и врлинама... Нека о свему томе проговори камење ако људи буду ћутали! Желим да прозборим нешто само о Владичином срцу, о племенитости његове душе, о најскровитијим дубинама његова бића, о његовим ситним и безначајним особинама за које се на крају испоставља да су претежније од свих. Желим да прозборим нешто о његовом великом срцу које је умело да у себе смести сав бол и понос српског народа... О његовом великом срцу које је жарком љубављу заволело ромејску („византијску”) духовност, Фанар и нашега Патријарха...

Ако би о почившем Владици хтео да кажеш само једну једину реч, онда би то била реч господственост... Поседовао је господственост, учтивост и суптилност у опхођењу. Оне су га одликовале у сваком изразу и у свакој пројави његовог живота: ту није било нимало места за пренемагање, надменост, уображеност. То је квалитет који човек има или нема од рођења и који га свуда прати, независно од порекла, образовања, новца. А владика Јероним је био господин у сваком тренутку свог живота, па и у тренутку смрти... Миран, благ и достојанствен, отишао је из овога пропадљивога и трулежнога света, а нас је загњурио у каљугу туге.

У оваквим граничним тренуцима живота и постојања, када се воља Свевишњег оваплоћује на чудне и парадоксалне начине, приличи само једно – молитвено ћутање. Људски судови су ту излишни, а категорична тврђења налик су на детињаста наклапања. Ипак, мисли о пролазнсти живота и библијске речи „таштина над таштинама, све је таштина” (Проп. 1, 2) раздиру ти срце. Али не! Владика Јероним није живео узалуд, није се трудио узалуд, није узалуд проходио земљу...

До краја је у својим рукама држао упаљену светиљку вере и многим душама осветљавао животни пут. Штедро је многима и многима делио „вино и јелеј” човекољубља и не штедећи раздавао „од сувишка свога срца”. Био је варница и пламен топлине у мрклој ноћи овога века... Био је бљесак, као што пева Елитис: „Човек је само један бљесак; ако си га угледао, угледао си га” (Одисеј Елитис, Врт испуњен илузијама). Итекако смо благословени ми који смо стигли да видимо бљесак Владичине личности.

Само ме једна мисао теши – мисао да се он више неће осећати усамљеним. Ма како је могуће да се осећа усамљеним, питао сам се док сам га слушао како, окружен мноштвом људи, говори о својој усамљености. Вероватно је то нека другачија усамљеност, нама несхватљива – усамљеност првог, посебног, изузетног. А можда је посреди она дубинска, онтолошка самоћа некога ко у сваком тренутку трага за Богом, она жеђ о којој говори цар и пророк Давид: „Ожедне Тебе душа моја! Колико пута за Тобом чезне тело моје у земљи пустој, непроходној и безводној?” (Пс. 62, 2).

Он је, међутим, био земља плодна и родна, земља на коју је пало добро јеванђелско семе, пустило корење, проклијало, изникло и постало дрво високо, бујне крошње, расцветано, да на њега слећу птице небеске – сироти и потребити – и налазе грану на којој ће стајати. Било је то дрво високо и јако, – „маслина плодовита” (Пс. 51, 10), – али ипак, у дубини, тек нежни и крхки изданак, „младица маслине”, рукосад у леденој измаглици Новог Сада. Ако наше дрво, скупоцено и непроцењиво, и не стоји више поносно, ипак ће његово место вазда бити ту где јесте, да подсећа на трагове посебних који почивају дубоко под земљом, а остају урезани у наша срца.

Моја душа је окренута према Светоархангелској обитељи у Ковиљу, према манастиру Владичиног покајања и монашког пострига, где ће заувек почивати. У молитви се придружујем браћи Србима, а ове невешто исказане мисли полажем, са најдубљим поштовањем, на његов смртни одар као најскромније уздарје и благодарну посвету.

Вечан ти спомен, брате наш! Моли се Господу да и нас помене о великом Дану другог Доласка Свога! Амин.

Са грчког: Епископ бачки Иринеј
Извор: Српска Православна Црква

Нема коментара:

Постави коментар