уторак, 13. децембар 2016.

Брушење дијаманата

Замислимо ситуацију: дечак има изванредан глас. Рецимо, пева у црквеном хору, што се често и дешавало у историји. Просто, мали дечак има предиван глас. На појање у цркви га делимично наводи религиозност породичног уређења, делимично – сиромаштво. (За појање у хору се нешто плаћа.) И ево, једног дивног дана на недељној миси се неочекивано и изненада појављује музички продуцент. Одушевљен је оним што чује. Жели одмах да види дечака, као и његове родитеље и старешину храма. „Ово дете је геније. Направићу од њега великог уметника. Ваша породица ће се купати у новцу. Њега, а заједно с њим и вас, чека светска слава. Узећу га колико данас. Мој секретар већ пише текст уговора,” и тако даље и томе слично.

Дете је збуњено и уплашено. Плаши се да оде од куће. И родитељи се боје да га пусте, али је незнанац врло упоран. Његове речи су тако убедљиве и саблажњиве. На крају крајева, уговор се потписује, оно нешто мало веша се пакује у кофер, затим се чују строге поуке, јецаји мајке, благослов патера, звук пољубаца. Пред још једном звездом се отварају врата саблажњивог и равнодушног света који је спреман да свари безбројно мноштво сензација и новина, заборављајући на њих већ следећег јутра.

Продуцент је нашао дијамант, али дијаманту је потребно брушење. Дечак највероватније зна само основе нотне писмености. Чекају га озбиљни часови. Ма колико леп глас да има, треба га поставити, потребни су часови солфеђа, потребно је озбиљно упознавање с гомилом музичких предмета од којих већини не знамо ни назив. Иако је једноставно зарадити „на брзака” новац на младом таленту, то не функционише на дуге стазе. Осим тога, дечака чека мутирање у пубертету. Треба стрпљиво сачекати да овај период прође ако се не планира само брза слава, већ и дугорочна перспектива концертних наступа. У историји има много мање примера истинске племенитости у таквим ситуацијама него примера варварске експлоатације младих талената с каснијим избацивањем израђеног генија на сметлиште.

Млади спортиста, млади певач, млада песникиња... Новац од којег се човеку врти у глави, путовања, летови, новинари, чланци у новинама. Све је дивно и слатко до отужности. Али негде, у блиској будућности, већ су се притајили у загрљају сиромаштво, депресија и пијанство. А можда и прерана смрт, није искључено као последица самоубиства, преостали дугови и као подсмех, улица у родном граду названа именом локалног генија који је прождран са све костима.

Можда и не знате да певате. Али, од оваквог потрошачког односа према себи нисте осигурани. Један бивши протестант ми је причао у поверљивом разговору да протестантски проповедници чине много добра упознавајући велике масе људи са Светим Писмом и вером у Исуса Христа. Људи слушају једноставне проповеди и њихово срце се радује сазнавши за Име Спаситеља и Његово учење. Глад за Речју Божијом уопште није утољена. Она је велика и на овој њиви ће се наћи место за свакога онога ко то жели, посебно ако се има у виду не баш велика ревност пастира Саборне и Апостолске Цркве. Тешкоће и лукавства почињу касније. Довољно је да човек призна да је грешник, а да је Христос његов Спаситељ, довољно је да се једном расплаче, а онда пар месеци иде на сабрања и већ га наговарају да проповеда. „Иди,” – кажу, „служи и благовести.” Још је сиров, као тесто, ништа не зна како треба, није доживео никаква искушења у вери, а већ га гурају у бој. Наравно, у току првих месеци ће летети као на крилима и „проповедати као апостол”. Међутим, врло брзо ће се уморити, изгубиће дах, исцрпеће резерве знања и снаге. Стари грехови ће се вратити, прво помало, а онда сви заједно. Монотоне проповеди ће му досадити и пожелеће нешто друго, снажно и свеже, право. Грехови пастира почињу јако да падају у очи, правећи контраст тези „потпуне подударности живота заједнице и Јеванђеља”. Укратко – катастрофа. Али, то је катастрофа за човека, а не за заједницу. Заједница је већ регрутовала наредну стотину неофита којима горе очи и који лију сузе, који у ниском старту очекују наредбу да „благовесте”. За онога који се разочарао већ су спремни одговори. Као прво, „ђавоље сплетке”, као друго, „показао си се као слаб и неодговарајући”. Овог човека могу свечано избрисати са списка „светих” и заборавити на њега наредног дана. Јер, појавио се нови изданак и сок се може цедити из свежепристиглог воћа.

А како треба поступати? Треба на сваки начин обуздавати човека да не чини „велике подвиге” у прво време после уцрквљења (говорим већ о нашим стварима о и правој Цркви). Почетника који се пење на небо треба ухватити за ноге. Он треба „да прониче у себе и у учење”, како каже Павле Тимотеју. Не само у учење, већ и у себе, пошто прва вера не испуњава целог човека одједном и заувек. Он треба да схвати да живот није шетња за време викенда, већ драма. Понекад – трагедија. Историја Цркве је сложена, ако се посматра из близине она је противречна и замршена. Треба прочитати мноштво књига да би се историја Цркве гледала из перспективе орла, а не кокошке. Човек треба да научи да живи тако да буквално умире без Литургије и Причешћа. Да научи, односно да живи о Хлебу који је сишао с неба и о свакој речи која излази из уста Божијих. Затим ће наступити време да иде да се потруди, али ће се човек тада већ плашити и размишљаће. То ће бити реакција релативне зрелости и првих плодова искуства. То ће личити на то као кад човек којем је сазрео глас и који је завршио конзерваторијум, који је одрастао и по годинама и по памети, сад може да се труди истински, али пошто поседује разум, плаши се одговорности.

Брзо скидање пене, кајмака и остале павлаке јесте болест века. „Енглески за две недеље,” „Чишћење целог организма за десет дана,” „Тајне свих древних цивилизација у два тома.” И тако свуда. Критички поменувши протестанте, правде ради треба да кажемо да ни ми нисмо потпуно слободни од ових болести. Ако постоји жеља, човек се може брзо рукоположити, брзо замонашити, исто онако као што су на брзину наоружавали и бацали под тенкове добровољце далеке 1941. године. Наравно, питају их: „Хоћеш ли?” И они одговарају: „Хоћу.” А шта још могу да одговоре кад су млади и неискусни, кад су расе, ризе и отегнути возгласи тако романтични? Али они који их буду рукополагали знају да то није романтично путовање и да ће у жестоки рат кренути ови жутокљунци који сијају од среће. Знају. Али, парохије су празне и кадрова нема довољно, а то значи да нас живот приморава да не поступамо по јеванђељској, већ по светској логици. Даље ћемо заћутати, јер је то тешко бреме и наша памет није довољна да решава такве задатке.

Почетничка срећа уопште још није срећа, већ тајанствено множење свих проблема са десет. У већини случајева може постојати иста шема као код многих глумаца: „Громки успех у дебитантској улози – слава у читавој земљи – ћутање – другоразредне улоге – пијанство – усамљена старост – смрт у непознатости”.

Задатак Цркве је да лагано бруси дијаманте, да лагано васпитава мајсторе, да не ради напречац, већ познајући ствари.

Терају нас. Сви нас терају, и чак и ми сами – себе саме. Мало је времена! Шефе, све је пропало! Све је пропало, шефе! Свему је крај!

Па све пропада зато што се ствари које треба радити лагано и темељно раде на брзину у очекивању брзог успеха или у страху од брзог краја. Међутим, зрно треба да сазри и дете не сме бити недоношче. Ако је истина да је близу крај свега, нека нас коначни акт историје који ће наступити затекне у темељном и корисном раду, а не у махинацијама пуним шпекулације.

Свету је потребна проповед Православља у духу и истини. И чим седнемо у клупе, добро загрејемо столицу и почнемо такође темељно да се молимо, као што ради добар мајстор, Бог ће ради нас успорити време које се убрзало. Успориће га да бисмо научили и сазрели до краја и да би очврсли темељни делатељи за побелеле њиве. Они не треба да изађу ради брзог ефекта и ради трешења ваздуха, већ ради марљивог рада с познавањем ствари. А то ће још значити да у свету који је сишао с ума и користољубивости која у њему влада Црква чува Божански разум и према животу се не односи комерцијално, већ дубоко и надсветски.

***

Из књиге «У буци обичног дана. О свету и човеку»



Протојереј Андреј Ткачов
Са руског Марина Тодић


Нема коментара:

Постави коментар