Насилно „ијекавичење”, неправилни падежи, али и два нова
слова, з́ и с́, обележја су новог буквара црногорског језика намењен
ђацима првацима
Немали број родитеља бурно реагује након што је у букварима својих првака покушао, без успеха, не само да прочита насилну ијекавизацију, већ и уметање два нова, црногорска слова – з́ и с́. Са ова два „слова” преправљене су познате пословице, приче, басне… Можда би преко тога родитељи олако прошли да у садржају буквара нису побркани и падежи. Но, састављачи буквара можда и нису обавезни да знају падеже, јер то је дело српске и хрватске лингвистике па у ишчекивању црногорских падежа покоји и ако побркају и није неки велики грех…
Аутори буквара, Славица Марсенић и Миладин Радовић, за поједине речи унели су у вежбањима нетачан граматички облик, па се, на пример, реч „авион”, пише – „авијон”. Но, можда „авијон” слети у црногорско школство и буде авион, али како објаснити следећи цитат из буквароклепословља:
Но, то што су Петровићи, па цела плејада лингвистичких великана сабирали и нормирали као језик једног народа, они који ни падеже не знају одбацили су као „империјалистичку, великосрпску, хегемонистичку лингвистику која није уважила постојање и црногорског језика”.
Детаљи из новог буквара (Фото: Фејсбук)
Векови су потврдили како један народ има будућност ако се
уздиже на вредности постојања, понајпре писму и језику. А писмо и језик у
Његошевој Црној Гори скоро три деценије черече, од прве ђачке књиге – буквара
до универзитетских уџбеника. Након што је власт увела црногорски језик, нову
азбуку са 32 слова, абецеду у школским дневницима и у свим институцијама увела
латиницу као званично и једино писмо, уследио је, благо речено, нови скандал –
црногорски буквар на језику који ни највећи лингвисти не умеју да „преведу”.
Немали број родитеља бурно реагује након што је у букварима својих првака покушао, без успеха, не само да прочита насилну ијекавизацију, већ и уметање два нова, црногорска слова – з́ и с́. Са ова два „слова” преправљене су познате пословице, приче, басне… Можда би преко тога родитељи олако прошли да у садржају буквара нису побркани и падежи. Но, састављачи буквара можда и нису обавезни да знају падеже, јер то је дело српске и хрватске лингвистике па у ишчекивању црногорских падежа покоји и ако побркају и није неки велики грех…
Аутори буквара, Славица Марсенић и Миладин Радовић, за поједине речи унели су у вежбањима нетачан граматички облик, па се, на пример, реч „авион”, пише – „авијон”. Но, можда „авијон” слети у црногорско школство и буде авион, али како објаснити следећи цитат из буквароклепословља:
„ У ćену је клацкалица”
Наведени пример је један од бисера Марсенић и Радовића.
Колико је нама познато, правописно би то требало да се пише овако: „У сјену
(екaвски сену) је клацкалица.”
Једна мајка из Подгорице је тим поводом на „Фејсбуку”
поделила шокираност букваром свог детета првака и написала:
„Буквално ми се плаче. Моје дете 50 одсто ових измишљених
речи и слова не уме да изговори, ја не могу 30 одсто уз све напоре…”
А пре нешто више од једног века црногорски господар Никола
Први Петровић фебруара 1907. године донео је Закон о школама у Књажевини Црној
Гори.
„Задатак је народнијем школама да васпитавају децу у
народном и религијском духу и да их спремају за грађански живот, а нарочито да
шире просвету и српску писменост у народу”, пише у Закону о народнијем школама
у Књажевини Црној Гори, прокламованом од стране књаза Николе, објављеном у
„Гласу Црногорца” (17. фебруара 1907).
Но, то што су Петровићи, па цела плејада лингвистичких великана сабирали и нормирали као језик једног народа, они који ни падеже не знају одбацили су као „империјалистичку, великосрпску, хегемонистичку лингвистику која није уважила постојање и црногорског језика”.
„И поред свих притисака, већина грађана Црне Горе и даље се
изјашњава да пише и говори српским језиком. Истим оним којим је написан „Горски
вијенац” и све најсветлије странице наше историје, културе и укупне духовности.
То је истовремено и ’буквар’ грубих покушаја испирања мозгова одраслих, и што
је најштетније у свему, младе популације, којом је увек најлакше манипулисати”,
рекао нам је редовни професор Универзитета Црне Горе, професор доктор
књижевности и угледни писац Драган Копривица. „Ово је покушај вулгарног
’штеловања’ језика и свести грађана. И уз овлашни поглед на бесмислене језичке
ујдурме у тзв. буквару црногорског лако се уочава да се комедија наставља тиме
што се чак и суштина речи, њихова семантичка страна, извитоперује до
непрепознатљивости и бесмисла. Зато би деци био потребан и Франсоа Шамполион да
дешифрује накарадне речи, или оно што је од њих остало, уз језичке заврзламе и
хијероглифе, где фале и нека слова, истргнута из речи, да би фарса била
комплетна.”
Копривица истиче да се ради о провидном покушају да се
„помоћу” неког карикатуралног правописа, нових слова, новоговора и
извитоперених речи новокомпонованих језичара добије шатро-црногорски, виртуелни
језик за кроз кућу и шегачење.
„Овај буквар је нови искорак у празно на штету црногорске
културе и њене аутохтоности. Зато ауторе треба прозвати пред лицем јавности у
циљу одбацивања тог типа наставе, којим се малтретирају ученици, исмевају наша
култура, историјско памћење и црногорско национално биће”, поручује Копривица.
Он додаје да режиму у Црној Гори „ништа није свето у намери
да се изругује с основним грађанским вредностима у циљу опстанка на власти,
доказ више је и ујдурма око тзв. црногорског буквара, којим се врши покушај
отвореног насиља и изругивања с културом, здравим разумом грађана и језичком
традицијом”.
„Режим настоји да у школе на мала врата угура буквар смешних
речи и израза. То је истовремено и ’буквар’ грубих покушаја испирања мозгова
одраслих и, што је најштетније у свему, младе популације, с којом је увијек
најлакше манипулисати”, каже нам Копривица. „У свему овом најштетније је што је
циљна група управо она најрањивија у развоју, деца, јер свака манипулантска
власт полази од истог рецепта да се злоупотребом најмлађе популације најлакше
манипулише на дуге стазе.”
А да буквар није једини уџбеник сведочи и пример „Историјске
читанке” у којој су Срби проглашени за ратне злочинце, или у књизи „Најлепше
црногорске бајке”, а у њој је „Пепељуга” до те мере преведена на црногорски
језик да је права уметност детету је прочитати. Можда на то састављачи ђачких уџбеника
и имају право јер су заиста „Папељуга” и остале бајке црногорске настале у
кабинету Министарства просвете и Завода за уџбенике Црне Горе.
Новица Ђурић
Извор: Политика / Митрополија црногорско-приморска
Нема коментара:
Постави коментар