Реаговање на текст ”Руси ће демантовати Амфилохија Радовића”

У данашњем издању дневног листа ”Побједа” је изашао још један у низу текстова у ауторству Владимира Јовановића о Светом и Великом Сабору Православне Цркве одржаном недавно на Криту.

Господин Јовановић очигледно недовољно познаје ситуацију у васељенском Православљу и због тога су текстови које је доносио у Побједи препуни непрецизности, нагађања и погрешних тумачења, а понекад и потпуних неситина. Надамо се да овакве грешке произилазе из недовољног познавања околности о којима се пише, које је, како рекосмо, евидентно, а не из лоше намјере.

Немамо намјеру да се бавимо многим погрешкама из његове серије текстова посљедњих недјеља, нити из овог који је предмет реакције, али ћемо кратко реаговати на само један његов дио.

У антрфилеу издвојеном под насловом ”На Сабору били и они који вјенчавају хомосексуалце” износи се низ тврдњи које не одговарају истини.

Прво, протојереј Всеволод Чаплин јесте један од медијски познатијих руских свештеника, али данас није препознат као гласноговорник Московске Патријаршије, чак напротив, врло често су његови ставови у посљедње вријеме у раскораку са ставовима Патријаршије.

Друго, представници Римокатоличке Цркве и Евангелистичке цркве у Њемачкој и други инославни нису позвани нити су учествовали на Сабору на било који начин. Они су били позвани и присутни искључиво на свечаном отварању и затварању Сабора, Светим Литургијама и пријемима организованим ван радног дијела Сабора. Ниједна од тих присутних Цркви и хришћанских заједница није учествовала у раду Сабора, па чак ни пратила његова засједања.

Уметање ауторског мишљења о томе како на Сабор нису позване ”оне цркве” које се, по ауторовом погрешном закључку, ”строго придржавају православних хришћанских канона”, у мишљење протојереја Чаплина, представља, без сумње, кршење новинарског кодекса и добре новинарске праксе и више приличи таблоидном новинарству него анализи једног озбиљног догађаја какав је овај Сабор. Читалац је лако могао да стекне утисак да су то ријечи самог о. Всеволода, а не аутора.

Тзв. Кијевска патријаршија и тзв. ЦПЦ нити су позване, нити ће икада бити позване на сличне Саборе само из једног разлога – јер нису дио Православне Цркве и као такве их нико не препознаје, нити има било каквих назнака да ће их икада препознати.

Вођа те ”патријаршије” у Кијеву је одлучио да по сваку цијену постане ”патријарх” након што није изабран за Патријарха московског чему се надао и потом почео да прави национал-шовинистички раскол у Украјини, чије плодове видимо данас у располућеном украјинском друштву.

Вођа ове тзв. ЦПЦ је бивши свештеник Цариградске Патријаршије, чији га је Синод, због његових црквених преступа, рашчинио и, називајући недостојним свештеником, између осталог о њему написао у својој одлуци бр. 339 од 9. априла 1997. године:

”Зато да се нико никада не усуди, ни од клирика, да се заједнички облачи и саслужује са њим, нити од вјерника да га било ко прими или почаствује као свештеника или клирика, или да цјелива његову десницу и затражи од њега благослов, јер је под бременом неопростивог лишења чина и неразрјешивог одлучења од Господа Сведржитеља.”

Ова одлука је прихваћена од свих у Православној Цркви и то је опште позната чињеница.

Те двије заједнице не да се ”строго придржавају православних хришћанских канона”, него готово да нема канона који као заједница и као појединци нису подвргли руглу и изиграли.

Македонска Православна Црква јесте у расколу, али је свјесна свог положаја и тежи да своју заједницу врати у црквени поредак (за разлику од, на примјер, тзв. ЦПЦ) и сви се молимо Богу да до тога ускоро и дође. Много је још препрека на томе путу, особито због наставка притиска на Архиепископа охридског Јована, остале епископе, свештенство, монаштво и вјерне који су већ прихватили канонски поредак, али вјерујемо да ће се наћи рјешење и за тај проблем.

Надамо се да ће Побједа убудуће посветити више пажње оваквим темама, не дозвољавајући да текстови објављени у њој обмањују или на било који начин дезинформишу јавност.

Из Митрополије црногорско-приморске

Игор Балабан, протођакон

Цетиње