„Тај најслађи укус узвишеног созерцања и умне молитве осетили су наши оци који су се подвизавали у пећинама изнад скитске области,
тамо где је живео старац Дамаскин. Посетио сам их кад сам био млад. Кад сам се попео уз стрме гребене, угледао сам троношце на којима су држали књиге за читање. Овде се могао видети и научити уистину монашки начин живота.
Сви ови оци будно су мотрили на послушање, одсецали су сопствену вољу и овоземаљске бриге и учили да буду опрезни у погледу прелести лукавога. У тренуцима молитве бивали су духовно уздигнути и наслађивали су се најслађим Именом Господа нашег Исуса Христа. Неки од њих хранили су се жировима и, достигавши највећу висину бестрашћа, скривали су се од осталих скитских отаца. Свеблаги Бог подарио је светост овим оцима јер су Му добро служили и творили су вољу Његову. Због тога су то место прозвали Свето Место!
Долазили су овамо и многи мирјани, који су се жалили да им
током богослужења ум лута тамо-амо. Ови људи би требало да буду поучени
следећим примером: кад човек данима плови у чамцу, а посебно по узбурканом
мору, да ли мисли о било чему другом осим о ликовима драгих људи? Сад, кад су у
цркви, требало би да упореде ништавност тих ликова са страшним тајноводством
које се збива у светом храму, где се жртвује Син и Логос Божији, само и једино
зато да би хришћани научили да треба да се потпуно погрузе у то Тајинство.
Хришћани, а превасходно монаси, треба да су сједињени са
Свесветим Богом. Приликом разлучења душе од тела, човек ће угледати светог
ангела како носи сасуд преиспуњен миомирисним цвећем духовног Раја, којим ће се
наслађивати само они који су читавог живота били сједињени с Триипостасним
Богом. Овај сасуд с миомирисним цветовима угледаће и они чији је ум у часу
Литургије био испуњен испразним и световним помислима, али ће их лукави и
завидљиви демони спречити да се њиме наслађују и рећи ће ангелима:
„Ови су у часу Свете Литургије били расејани и бринули су о
световним стварима и насладама. Будући да се нису трудили да задрже Бога у
својим мислима, да нису окусили духовне насладе док су још били у телима и да
се ни на крају свог овоземаљског живота нису покајали, немају право да се
наслађују миомирисом најслађег, вечног созерцања.”
Те несрећне душе ће издалека посматрати оно што су изгубиле
због своје непокорности Еванђељу и Закону Божијем и вечно ће говорити: „Тешко
нама, због малог немара изгубили смо вечну радост и наслађивање!”
„Ми смо изгубљени”, рећи ће, према казивању Светог Теодора
Студита, они монаси који су пропустили да испуне завете дате приликом примања
ангелске схиме, због чега их је победила испразност овог света.”
***
Догодило се да је у манастиру Ивирону један парохијски
свештеник током службе кадио испред манастирских старешина, који су били уз
своје стасидије. Свештеник је прошао поред проистаменоса а да га није окадио.
Након отпуста на божанственој Литургији, позвали су свештеника да објасни свој
поступак. Одговорио је да он, пролазећи поред те стасидије, никога није видео и
да је она била празна.
Оци су затим позвали проистаменоса, рекли му шта се догодило
и додали: „Оче, буди опрезан, јер је овај свештеник, који је прост човек,
посведочио о ономе што је видео.”
Проистаменос је скрушено одговорио: „Овај свештеник је у
праву. Поред стасидије сам био присутан само телесно. Међутим, мој ум је лутао
тамо-амо, размишљајући о нашем манастирском метоху који се налази у свету.”
Извор: Старечник
#старечник, #starecnik,
Нема коментара:
Постави коментар