уторак, 24. мај 2016.

Икона Мајке Божије «Неисцрпна Чаша»

Нарочито и чудесно избављење дарова нам се-икона Твоја часна, Богородице. Избављени бивајући јављањем њеним од болести и духовних и телесних и околности жалосних, благодарствене похвале приносимо Ти, Свемилостива Заступнице.
Из акатиста Пресвете Богородице
у част Њене иконе „Неисрцпна Чаша“

Изузетан писац руске благочестивости, Иван Сергејевич Шмељов, овако казује о чудотворној икони Мајке Божије „Неисцрпна Чаша“ која се пројавила 1878.године на серпуховској земљи, у Владичином манастиру:

« ... Вуку се до манастира, по шумским путевима, сељачке таљиге. И измучене жене прелазе стотине врста носећи своје ближње-бесомучне што завијају дивљим крицима бацакајући се испод канапа које држе мушкарци зверског изгледа. Помаже „Неисцрпна Чаша“ код болести пијанства. Они који су изгубили људско подобије гледају избезумљеним очима на неописиви лик; не разумеју шта је и ко је Та, радосна, што са златном чашом благо посматра и привлачи к Себи, и убрзо се смирују. А када Њу носе тихе девојке у белим марамама, корачајући за „престолном“ и певајући радосним гласовима- пред Њом, на прљаву земљу, падају ничице хиљаде душевно оболелих тражећи радосну утеху. Ослепљене, узрујане очи необуздано гледају на светли лик и помахнитало узвикују оно што им шапућу, за шта их моле: „Заклињем се!“ Ударају се и вичу са проклетим кликушама, цепају кошуље...и бесно упијају поглед који их прати. Долазе невесте и остављају ружичасте траке као залог среће. Младе жене приносе своје првенце, и на њих радосно гледа „Неисцрпна“. Шта је то што привлачи к Њој- нико неће рећи: нису се још пронашле речи да искажу унутрашња осећања. Само толико да радост силази у душу.»

У својој чудесној повести, Шмељов је под истим именом оставио једну од легенди о икони „Неисцрпна Чаша“, према којој је и живописао дати лик неки мајстор-кмет, Илија. Поуздано сведочанство о томе није познато, иако је чудотворна икона сада нашироко поштована захваљујући не само овој причи, већ пре свега, благодарећи несумњивој благодатној снази исцељења од болести пијанства.

У наша мутна времена, као и пре више од једног века, пристижу у подмосковски град Серпухов, стотине хиљада људи који се надају исцељењу. Више од драгоцених риза вреде дарови принешени за избављење од зависности пијанства хришћана, њихове деце и укућана, којима је окићено цело подножје чудотворне иконе. Непресушна је њена благодатна сила. Данас ходочасници по читавој Русији носе лековито уље из кандила пред „Неисцрпном Чашом“ и освештану на посебним молебнима свету водицу.

Монашке обитељи су од памтивека биле извор те тајанствене и уистину свете тишине коју је свака страдална хришћанска душа одувек желела да упије и сачува у себи. Таква је била и серпуховска Владичанска обитељ у част празника Ваведења, основана 1360. године, на рубу тадашње Московске кнежевине, на ушћу замишљене Наре у светлу Оку. Називала се Појасом Богородице јер је штитила и одвајала ова река Свету Русију од дивље Степе, посред „боровог гаја и простране пламено-црвене шуме“. Од првих дана настанка, разливали су се одавде небројени потоци благодати. Основана као мушки манастир, обитељ је за време игуманског служења преподобног Варлаама, бившег келејника светитеља Московског и чудотворца митрополита Алексија, била духовно руковођена и од стране светог Сергија Радоњешког. Летопис казује како је, почетком зиме 1374.године, заједно са својим учеником преподобним Атанасијем, овде долазио велики Игуман руске земље и молио се у храму од белог камена Владичанског манастира. Повести о оснивању манастира, као и спомен на чудесно јављање Пречисте преподобном Варлааму сачуване су за нас: «Виђење се показало градитељу да ће му чак и Анђели бити помоћ у напорима да изгради храм и сачува манастир, јер ће у овом храму Сама Владичица Небеска обитавати исто онако како је некада обитавала у храму Јерусалимском.»

Након неколико векова, завет се овај испуни у свој својој пуноћи.


Крајем XVIII века, мушка обитељ Владичанског манастира почела је да пропада и бива пуста. Богослужења су се скоро сасвим прекинула, малобројна братија се разбежала, храмови су опустели. Међутим, митрополит Московски Платон (Левшин), чијим је залагањем почео велики духовни процват славне Оптине и многих других манастира, није занемарио и Владичин манастир, близу којег је провео своје детињство. Митрополит је измолио од императора Александра I дозволу да обнови ову обитељ као женску и 1806.године овде су се појавиле прве монахиње. Након четврт века, други архипастир, светитељ Московски Филарет, успоставио је у Владичином манастиру древна, строга правила пустињског општежића. Тиме је установио дух монашког нестицања и промишљено припремио манастир за примање тако благодатне светиње, као што је „Неисцрпна Чаша“.

Прве године игуманског служења матушке Марије, управо 1878.године, земљорадник Тулске губерније, пропали војник са неизлечивом слабошћу ка вину, имао је виђење неког старца који му је заповедио да иде у Серпухов, пронађе икону „Неисцрпна Чаша“ и одслужи пред њом молебан. Изгубивши способност ходања од претераног пића, без гроша у џепу, војник није имао снаге да се довуче до манастира. Онда се виђење поновило још два пута и вапећи за избављењем од болести, стари војник је четвороношке допузио до обитељи. Прве ноћи свог подвижничког путовања осетио је како су ноге поново почеле да му служе.

Докопавши се манастира, довео је у велику недоумицу монахиње које нису знале за икону са таквим именом. Али, одједном су се сетиле да на једном од манастирских пролаза виси икона на којој Младенац Христос као да излази из Чаше за причешће и благослови оне који се моле; иза Њега узвишује своје Пречисте руке Мајка Божија, онако како живопишу Њену икону „Знамење“. И какво је изненађење завладало међу свима када су на полеђини до тада непознате иконе, заиста угледали натпис „Неисцрпна Чаша“! Значајно је и то да је путник, када је пришао кивоту преподобног Варлаама, исте секунде препознао у њему благочестивог старца који му је наложио да иде Владичици за исцељењем од ужасне болести. Вест о чудесном јављању брзо се пронела по градовима и селима. Са свих страна су они које је држала страст пијанства, притицали дивном лику, падали пред „Неисцрпном Чашом“-и без тешкоћа остављали погубно вино, уносили тишину и мир у своје домове, а све то молитвама Заступнице рода људског.

Повест о чудотворном Њеном лику објашњава да је Неиспијна или Неисцрпна Чаша, према речима из акатиста, Чаша из које се црпи радост, непресушни извор утехе, исцељења, живота, разноразних духовних блага и дарова. И свако види скривени духовни смисао у томе да је икона „Неисцрпна Чаша“ постала извор спасоносних нада и исцељења од зле страсти испијања вина: Мајка Божија се моли за све грешнике, види Она, Милосрдна, страдања оних који се предају пијанству, зна колико искрено многи од њих желе да се избаве од тог жестоког порока, али не проналазе у себи снаге за борбу. Ево, Пречиста Својом светом иконом „Неисцрпна Чаша“ и подсећа на то да је Она неисцрпни бунар благодати и радости духовне. Да Она из Своје заувек непресушне Чаше, излива у измучена срца небесно задовољство, по испијању којег се за сва времена омрзне та погубна течност која је тако неодољиво вукла к себи.

Таквим страдалницима је потребно да на сваком месту и у свако време прибегавају свемоћном заступништву Пречисте, одредивши себи као правило да не мање од три пута дневно прочитају Њен анђеоски поздрав: „Богородице Дјево, радуј се“. Ма колико била окорела та погубна страст вина, не може опстати против небеске помоћи Мајке Божије.
Надежда Дмитријева
Из књиге «Теби се радује!»
Са руског Ива Бендеља

Православие.ру






 

Нема коментара:

Постави коментар