четвртак, 17. март 2016.

Пост је време рада на себи, чији је циљ усавршавање човека

Увече 15. марта 2016. године, у уторак прве недеље Великог поста, Његова Светост паријарх Московски и целе Русије служио је велико повечерје са читањем Великог покајничког канона преподобног Андреја Критског у Богојављенској саборној цркви у Јелохову у Москви. По завршетку богослужења поглавар Руске Православне Цркве се обратио пастви с проповеђу.


У име Оца и Сина и Светога Духа.

Пост је време рада на себи, чији је циљ усавршавање човека. А светитељ Јован Златоуст нас говорећи о свештенству учи: «Усавршавајте се као што земљорадник обрађује њиву, - чупајте грех попут дивље траве.»

Наведене сликовите речи светитеља Јована помажу нам да схватимо нешто веома важно што треба да знамо кад крећемо путем попришта поста. Шта су дивља трава и коров? То су биљке које спречавају семена растиња да никну и да донесу потребан плод. То су биљке које црпе енергију земље и корисне материје у тој мери слабе корисно растиње, да често поље које је засејано пшеницом или ражју изгледа као непокошена ливада. А то се дешава управо зато што је коров јачи од корисног растиња. Ако се добром семену не помогне да израсте и ојача коров ће га угушити.

У беседи Јована Златоуста с коровом се пореде наше људске мане, наши грехови. Они расту много лакше него наше врлине, брже упијају енергију наше природе, и ако човек не буде чупао коров, постаће јалов и неспособан за добра дела. Трагедија нашег живота се састоји у томе што људи веома често не схватају шта им се дешава. Постају духовно јалови управо зато што све снаге своје природе улажу у то да трње и коров расту у њиховој души уништавајући добре изданке. А кад на пољу има много корова бескорисно је бацати семена доброг растиња – оно једноставно неће нићи.

Понекад човек који је огрезао у греховима и који није у стању да се разабере у свом животу, покретан гласом савести, покушава нешто да учини, да помогне самом себи, на пример, неочекивано чини неко добро дело тајно мислећи: «Учинићу ово дело и моји грехови ће бити заборављени, учинићу добар поступак и сав мој греховни живот као да ће бити избрисан.» Али то се не дешава. На пољу које је зарасло у коров не расте корисно растиње.

Шта онда да радимо? Да чупамо коров! Управо овоме је посвећен значајан део духовне борбе коју човек води. Наравно, ово што је речено не значи да добра дела нису потребна. Била би велика грешка да чекамо у смислу – прво ћу ишчупати сав коров, а онда ћу учинити добро дело. У том случају сигурно ништа нећеш учинити, зато што нећеш почупати најопаснији коров. Добра дела треба да чинимо чак и ако смо свесни своје греховности, чак и ако се не надамо посебно томе да ће ово озбиљно и одмах помоћи. Ипак и међу коровом расту корисне биљке, зато чињење добрих дела несумњиво може да послужи као извесно средство за рашчишћавање макар малог дела свог унутрашњег поља.

Ипак, ова дејства не рађају плод који може да донесе чињење добрих дела ако човекови грехови и мане не гуше његов живот. А шта да човек чини са својим манама? Светитељ Јован Златоуст нас даље учи да кад постанемо свесни својих недостатка треба мало-помало да тежимо ка томе да их поправљамо. Како су тачне ове речи! Не у трен ока, не на јуриш, не посредством бурне и краткотрајне делатности, већ мало-помало. И светитељ даје савет који вероватно не може потпуно да се оствари у наше време, што сведочи о томе да су слушаоци светитеља Јована живели у другој епохи. За њих је овај савет био потпуно реалистичан, а за нас није, премда је сама идеја коју је изрекао свети отац, потпуно тачна. Златоуст је рекао следеће: «Кад постанеш свестан своје мане потруди се да је исправиш у току овог месеца, а затим другу ману исправи следећег месеца, па се и у току трећег месеца се прихвати неке своје мане.»

Не можемо да исправимо своје мане за месец дана. Али је сама мисао светитеља Јована Златоуста о томе да се недостаци не могу исправити за трен ока, већ у току извесног периода – веома исправна. Знамо да у војној стратегији постоји појам као што је правац главног удара. Не можемо истовремено да кренемо у офанзиву по читавој линији фронта – нећемо имати довољно снаге и непријатељ може да потуче војску која надире на једној деоници, да је опколи и победи. Тако је и у духовној борби: не смемо да крећемо у офанзиву на широком фронту покушавајући да исправимо све у себи и то још за кратко време. Треба да научимо да бирамо главни циљ, а свако од нас вероватно зна који је циљ за њега главни. И треба да напрежемо своје снаге, и да се молимо, и да призивамо Бога у помоћ како бисмо исправили своју главну ману која највише омета наш духовни живот.

Понекад се дешава да је главна мана и најтежа. Човек почне да је исправља кад постане свестан своје невоље, али пролази месец, једна година, друга, трећа, а човек не може да победи ману, и услед тога наступају – чамотиња, разочарење и признавање своје неспособности да победи грех. Зато ни у ком случају као први корак не треба да изаберемо најтежи циљ. Треба да узмемо нешто лакше – нешто што такође узнемирава савест, али што имамо снаге да савладамо. И тада ћемо, усходећи од једноставног к сложеном, делујући, како каже светитељ, мало-помало, усходити нагоре, као степеницама.

Ове законе духовног живота треба да зна сваки православни човек. И ако напоре које предузимамо, између осталог и за време поста, подржимо својом молитвом, исповедањем грехова, причешћивањем Светим Христовим Тајнама и чињењем добрих дела, несумњиво ћемо усходити степеницама. Понекад су ове степенице тако мале да ћемо их једва приметити, али ако нас ипак воде ка небу то значи да је наш пут правилан и спасоносан. И нека би нам Господ помогао у овом духовном делању! Амин.
Патриjарх Московски и целе Русиjе Кирил

Са руског Марина Тодић
Извор: Православие.ру
 

Нема коментара:

Постави коментар