Сусревши светога Максима и беседећи са њим, божанствени
Григорије Синаит га, између осталог, упита: "Молим те, оче мој најчаснији,
кажи ми да ли држиш умну молитву". Унеколико сагнувши главу, он му
одговори: "Нећу од тебе, часни оче, да сакријем чудо Пресвете Богородице,
које се десило на мени. Ја сам од своје младости имао велику веру према Госпођи
мојој Богородици, са сузама јој измољавајући да ми да благодат умне молитве.
Једног дана, када по обичају уђох у њен храм, ја је о реченоме мољах са
безмерном топлином у срцу. Пришавши потом да са љубављу целивам њену свету
икону, ја сам изненада у грудима и срцу осетио неку нарочиту топлину и пламен,
који су изашли из свете иконе. Они ме нису палили, већ су ме орошавали и
услађивали, уносећи у моју душу велико умилење.
Од тога времена, оче мој, срце
моје је почело изнутра да говори молитву, и ум мој се наслађује сећањем на
Господа мог Исуса Христа и Пресвету Владичицу моју Богородицу. Он се увек
налази у сећању на њих и већ се молитва не прекида у мом срцу. Но, опрости
ми".
Свети Григорије му рече: "Кажи ми, свети оче, да ли си
од времена кад си почео да говориш молитву "Господе Исусе Христе..."
приметио некакву божанствену промену, или усхићење, или неки други плод Светога
Духа". Божанствени Максим му одговори: "Да. Стога сам ја, оче,
одлазио у пустињска места и увек волео потпуно тиховање како бих се у већој
мери наслађивао плодом молитве, тј. преизобилном љубављу према Богу и усхићењем
ума у Господу".
Свети Григорије га упита: "Молим те, оче, кажи ми да ли
имаш оно о чему говориш". Оборивши очи, божанствени Максим му рече:
"Немој да ме питаш о мојим прелестима".
Свети Григорије му рече: "О, када би и мени Бог дао
прелест сличну твојој, свети оче. Уосталом, молим те да ми кажеш шта види твој
ум својим умним очима у часу кад се усхићује ка Богу. И може ли у наведеним
тренуцима ум заједно са срцем узносити молитву". Свети Максим му одговори:
"Не, не може. Јер, када благодат Светога Духа посредством молитве дође у
човека, молитва се прекраћује, с обзиром да ум бива савладан благодаћу Светога
Духа и више не може да дејствује сопственим силама. Он пребива без дејства и
повинује се Светоме Духу, који га води где хоће, тј. или у невештаствени ваздух
Божанске светлости, или у неко друго неизрециво умозрење, или, као што често
бива, у божанствену беседу. Укратко речено, Дух Свети Утешитељ теши слуге своје
како хоће. Он даје своју благодат свакоме по његовој потреби. Оно што говорим
свако може јасно да види код пророка и апостола, који су се удостојавали да
виде виђења сваке врсте, премда су их људи исмејавали, сматрајући их
прелешћенима и пијанима. Пророк Исаија је видео Господа на високом и издигнутом
престолу, окруженог серафимима. Првомученик Стефан је видео отворена небеса и
Господа Исуса са десне стране Оца, и остало. И сада се слуге Христове
удостојавају разних виђења, иако неки не верују и не признају их истинитим, већ
их сматрају прелешћу, као што и оне који их виде сматрају прелешћеним. Ја им се
много чудим и у недоумици сам о каквим се људима ради, будући да су ослепели.
Они не виде и не верују ономе што је обећао неварљиви Бог устима пророка Јоила.
Наиме, Он је вернима обећао: Излићу од Духа мога на свако тело, и прорицаће
(Дап. 2, 17). Господ је речену благодат послао својим ученицима, а и сада је
даје, као што ће је давати и до краја века по своме обећању свим верним слугама
својим. Уколико сиђе на некога, благодат Светога Духа му не показује нешто
обично од ствари чулног света, већ нешто што никада није видео, нити замишљао.
И Свети Дух учи ум човека највишим и скривеним тајнама које, по божанственом
Павлу, око људско не може да види, нити ум сам од себе икада да разуме (1. Кор.
2, 9). Да би схватио како их наш ум види, обрати пажњу на оно што ћу ти рећи.
Налазећи се далеко од огња, восак је тврд и ми можемо да га узмемо и држимо.
Међутим, уколико се вргне у огањ, он се одмах топи, разгорева и гори, сав
постајући светлост и сав нестајући у огњу. Слично и ум људски, уколико је сам
са собом и уколико се не сусретне са Богом, схвата по обичају и по својој сили
оно што га окружује. Уколико се, пак, приближи огњу Божанства и Светоме Духу,
он у целини бива овладан Божанственим огњем и сав постаје светао. Он се у
пламену Духа Светога разгорева и разлива у божанственим помислима. И усред огња
Божанства он не може да помишља на своје [ствари], нити на оно што хоће".
Потом му је свети Григорије напоменуо: "Дешава се, мој
Капсокаливите, и нешто друго, слично реченоме, што представља дејство
прелести". Велики Максим одговори: "Дешава се. Међутим, обе [ствари]
имају своје нарочите признаке. Наиме, једна су обележја прелести, а друга
благодати. Уколико се приближи дух прелести, човеков ум се смућује и постаје
дивљи, срце постаје жестоко и мрачно, наилази бојазан и страх и гордост, очи се
изокрећу, мозак се узнемирује, а све тело доспева у дрхтање. Он привидно пред
очима показује светлост која није светла и чиста, већ црвенкаста, при чему ум
иде ван себе и постаје демонизован, а уста почињу да говоре ружне и хулне речи.
Онај ко види духа прелести већином се љути, будући испуњен гневом. Он уопште не
зна за смирење, ни за истински плач и сузе, већ се увек надима и горди својим
предностима. Он се увек без уздржаности и страха Божијег предаје покретима
страсти, док најзад не изађе ван ума и доспе до потпуне погибли. Нека нас
Господ твојим молитвама избави од сличне прелести, часни оче. Признаци, пак,
благодати су други. Дошавши у човека, благодат Светога Духа му сабира ум,
чинећи га пажљивим и смиреним, приводећи му на сећање смрт и његове грехе,
будући суд и вечне муке. Она његову душу испуњује скрушеним умилењем и подстиче
на плач и сузе, док му очи чини кротким и пуним суза. И уколико се више
зближава са човеком, утолико више умирује његову душу и теши светим страдањима
Господа нашег Исуса Христа, те Његовим бескрајним човекољубљем, испуњавајући ум
узвишеним умозрењима: а) несхватљиве силе Божије, којом је Он једном речју све
из небића привео у биће, б) бескрајне силе којом све држи и свиме управља, в)
непојмљиве Свете Тројице и неиспитљивог бездана Божанске суштине итд. Ум човека
се усхићује Божанском светлошћу и просвећује светлошћу Божанског познања, док
срце постаје тихо и кротко, изобилно точећи плодове Духа Светога - радост, мир,
дуготрпљење, благост, доброту, љубав, смирење и остало (Гал. 5, 22), при чему
његова душа стиче неизрециво весеље".
Слушајући, свети Григорије Синаит се усхитио, дивећи се
речима преподобног Максима. Стога га више није називао човеком, него земним
анђелом.
Нема коментара:
Постави коментар